„Стога пролазност нипошто не чини нашу егзистенцију бесмисленом, али утемељује нашу одговорност: све зависи од нашег разумевања пролазних животних шанси. Човек непрестано врши избор између много расположивих могућности: коју од њих не остварити? Када је избор заувек остварен, он је утиснуо бесмртан траг у песку времена. Сваког тренутка човек мора да се одлучује – на добро или на зло – и то ће бити споменик његове егзистенције.“
Јутро ми обележавају мисли о многим стварима које сам хтела у животу да урадим а нисам; нити знам хоће ли бити прилике за пропуштено, али су ипак оставиле траг о свом постојању у мом песку. Понекад ми се чини, као да сам неке од њих већ урадила, нпр. као да сам имала једном онај виноград у Хоргошу и правила своје вино. Чак имам у глави и слику етикете на флаши и осећам треперење у грудима док у праскозорју посматрам шпалире грожђа удишући мирис лозе и песка… Недавно ми је Петар рекао да се ја, кад је Кућа у Хоргошу у питању, само сећам свега како ће тамо бити и тачно је погодио емоцију коју имам у вези са тим местом: све је ту, све је на правом месту и у право време. У том смислу је ово „време“ које познајем неодређена категорија. Нема ни прошлости, ни садашњости, ни будућности, већ само јесте без икаквих одредница… Често намерно изазовем одређену емоцију кад склопим очи и замишљам да сам у неком другом окружењу у односу на реално. Но, најчешће је то спонтано, као и овог јутра, док осећам усхићење које обично имам пред путовање у Хоргош, и дивно ми је. Радосна сам и лебдим док послујем по стану. Чак ми се чини и да видим отворени кофер на ходнику, спреман да прими сваку мисао коју му у пролазу добацим…
Девојке завршавају онлајн наставу и кажу да се радују сутрашњем сусрету са свима у школи. Мило ми је да им се онлајн настава допала, али још милије да је иста прошла. Пеки приводи крају папирологију којом се бави данима, ја смишљам куда ћу након што децу сутра оставим у школи. Све сам опрала, од патика до јакни и капа, све је спремно, само да сване. Сумирам утиске прошлих дана и радујем се да сам доста тога записала, иначе се не бих свега сетила. Прекуцавање остављам за неки други пут, више не желим да седим за столом и трпим болове у леђима… Не знам колико сам за ово време успела да „пустим мисли у празан ход“, али сам барем свесна колико је то важно умети, и вежбати пре свега. Важно је и бити свестан сваког тренутка, себе, људи око себе а деце посебно. Та чудесна енергија коју нам деца преносе може се мерити само са оном Божанском, на посебним местима, у посебним моментима. Посматрам их док седе и листају неке књиге. Понекад читају једна другој наглас и док једна чита, друга ћути и слуша, ускочи само да припомогне. Драго ми је да саме узимају да читају, да ту не треба ништа да сугеришемо, модел је прихваћен. Васка каже да једва чека да научи ћирилицу, јер ће онда моћи да чита и оне књиге које им сада само ми читамо. Каже и да жели „баш све да зна“ и да ће зато бити учитељица кад порасте. Кира остаје при томе да ће бити принцеза и да ће пуно тога лепог радити… Нека буду шта год желе, јер ће за мене бити увек исто: моје личне учитљице најважнијих лекција.
Лењо поподне и придвече проводимо лагано, понедељком углавном немам часове, дан се растаче, Франкла сам прочитала два пута. Мисли о смислу живота ме опседају и даље, али сам их свесна и само се смешим и посматрам њихово гомилање и тапкање у месту, а онда одустајање и дуго одлажење у неке реченице…
„Трпљење престаје то да буде када добије смисао, нпр. смисао жртве.”
У недељу сам схватила да нисам урадила доста тога са списка и да је време веома лукаво. Да сам употребила бољи израз, опако бих се избедачила, што би рекли млади, овако сам била блага према себи, што није увек случај.
Устала сам сабајле и седела на осунчаној тераси уз шољицу кафе и књигу. После сат времена, сунце је тако упекло, да сам побегла унутра. Уместо доручка у стану, организовали смо пикник на крову како бисмо сви упили сунца. Од поднева смо се бавили орманом, којег сам назвала „Госпођетина“ од миља. Потрајало је док смо га унели, премештали са једног на други зид радне собе и премишљали се шта и како са бојом зидова. Одлука је пала да се у децембру кречи, а библиотеку сам са великом радошћу попунила. Мислила сам да имам више књига и честитах себи да нисам претерала барем у гомилању истих овде за ових неколико година. Имам утисак да сам се цело поподне бавила премештањем ствари из собе у собу. У том послу пронашли смо интернет радио, који је чекао свој ред за Хоргош, и наравно био заборављен у некој од кутија у орману. У тренутку је добио своје место на радном столу (док не средимо једну лепу, старинску полицу која такође чека свој ред у подоруму) а звуци лагане музике проткали сумрак у соби и најавили предпразнично време и расположење. У то име, упалих свеће у камину – грејна сезона с вечери, може да почне!
Рестаурација намештаја ме посебно радује. Но, овај пут је Пеки све сам урадио, ја сам само предложила таласасти украс на врху, а онда је уследио исти и доле и уједно помогао да Госпођетина стоји право а вратанца се затварају како треба. Сваки комад намештаја који ме привуче, истог тренутка добије, у мојој глави, своје место и неретко ново рухо, али не стигнем да све урадим на време. Тј. у оно време које сам замислила, а онда испадне, да немам појма кад је за шта време, већ ни да не умем да се препустим. Понекад сам као река, понекад као језерце, да не кажем бара… То је живот…
Вечерњи сати су протекли уобичајено, човеку заиста нису потребни посебни услови да уђе у рутину, али му је потребно неколико дана да се навикне. Кроз главу ми пролазе разне мисли о животу на Малти, о томе колико сам опуштенија, смиренија, мада није само промена државе довела до тога, мајчинство је и код мене, као и код многих жена, пресложило приоритете. Мој труд да допуштам девојкама да буду то што јесу уродио је плодом и код мене саме. Питам се шта би се десило да се нисмо преселили, како бисмо онда све уклапали да смо остали на старим пословима и имали децу, како би било да сам још ономад постала самостална у послу, како би… „ШББКББ-размишљање“ ми није много добра донело у многим ситуацијама, те узимам књигу и одлазим у кревет.
Још само један дан и назад у стварни живот. У тренутку постадох сетна, али се брзо удубих у књигу, као када детету скрену пажњу неким другим предметом. То би ваљало чешће да примењујем, закључих.
„Одатле можемо научити да на свету постоје само две врсте људи: људска и нељудска врста. Обе врсте су распрострањене, продиру и увлаче се у сваку друштвену групу. Нема групе која би се састојала само од једних или само од других људи, па у том смислу нема чистих врста.”
Бобан нам данас доноси најбитније, каже Петар док у радној соби пијемо јутарњу кафу а девојке имају онлајн наставу у кихињи.
А шта је то? – питам озбиљно се замисливши да ли је могуће да нам је нешто велико нестало и да Бобан мора радног дана да запуца до нас.
Чварци и ракија, каже Петар сав важан.
Зашто га нема онда?! – подржавам иницијативу.
Није баш да се у карантину све сведе на иће и пиће, али се нешто мора и јести, па кад је тако, онда се трудимо да буде куваног сваки дан. Данас је среда, посан дан, девојке једу рибу, маслине и помфрит, ми неку пасту. Нисмо се баш претргли са кувањем данас, помислим, то једу и иначе средом и петком, али не изговарам гласно, не бих кавгу. Улазим у кухињу само кад нема ко, тако је и овај пут, те Пеки доминира 😊. У Хоргошу сам „девојка за све“, јер смо углавном без главног кувара, а Мајку ретко кад оптерећујем да кува. Она се овог лета бавила малинама, дрвима, цвећем, крпиле и увлачила гуму у девојачке панталоне (јер су високе и танане, па им је све у струку широко), мало ли је за 72 године? Будим се и лежем са мишљу о њој и братљевој породици. Мајка и Ката ми недостају као никад, а сама помисао да се нећемо видети ускоро физички ме повређује. Сваки дан је зовем, сваки пут ме заболе њене бриге, сваку преплачем са намером да је исплачем…
Данас завршавам и припрему за долазећу суботу у Школи српског језика и ужасно ми је жао што пропуштам још један наставни дан. Пошто је 20. новембар Светски дан детета, осмислили смо да тог дана радимо тему људска права, са акцентом на дечија права, са малима и средњима песму „Деца су украс света“, са великима да причамо о Декларацији о људским правима УНа и притом користимо књигу „Сви смо рођени слободни“. Не могу да дочекам фотографије са лица места. Сређујемо заједно и два нова клипа која су нам снимили и послали наши дивни глумци Атељеа 212 у којима читају ђацима песме српских песника и охрабрују децу да наставе са учењем српског језика. Имам толико идеја шта бисмо и како бисмо све наставу могли учинити занимљивом, да не знам одакле да почнем, а ова корона ме стварно више нервира, јер нам због мера нико из Србије не може доћи…. Идемо на кров!
Поподне је уобичајено, а у 18.00 часова почиње онлајн конференција „Св. краљица Јелена Анжујска као спона између ситока и запада – некад и сад“ са дивним предавачима: др Јеленом Ердељан и др Растком Јовићем. Не знам шта ми је лепше, да ли сам осећај да смо се окупили око једне овако дивне теме, због светитељке чије име доделисмо нашој организацији, да ли због почетка активности, дивних људи који учествују о свему овоме, подршци са разних страна да истрајемо у намери да промовишемо српску културу и оплеменимо живот наше заједнице на Малти, а опет и одржавамо везе са матицом или због свега овога заједно – не знам, а није ни важно. Хвала Ти, Боже, Ти знаш! Препуштам се току и течем као река…
Помало пишем пре неку годину започети роман о мојим прецима у јужној Мађарској и њиховом оптирању за КСХС, размишљам о идентитету и ономе шта је њих пре 100 година мучило и тиштало и не могу да се отмем утиску да правим паралеле и закључке типа: ништа ново у историји српској. Историји малог, намученог народа (а који такав то није) на ветрометини историје. Многе ствари су ми јасније откако сам отишла из Србије, многе су остале непромењене (као нпр. то да свој идентите треба црпети у Христу а не у народу, шта је на конференцији Растко лепо објаснио), многе слутње су потврђене. Но, једно је сигурно, да своју децу васпитавам најпре да знају ко су и шта су, одакле су, да познају добро своје, али да туђе уважавају и поштују. Нема омаловажавања других, поређења са циљем да покажемо да смо бољи или гори, једноставно: упознај себе самог и све ће ти бити јасно. Другачије не умем, нити хоћу. Танић ми рече ономад у Београду како познаје неколицину нас из Војводине и да смо сви „ћириличари“. Замислила сам се над тим истог тренутка, а с времена на време ме поново спопадне иста мисао. Ја јесам и ћирилици и латиница, и хришћанка и Српкиња, и старомодна жена у модерном свету, па и модерна жена у ненормалном свету, и не покушавам да се представим другачије, јер је то немогуће пред Богом. Он нас види управо онакве какви смо, а људи ће нас увек видети очима из своје главе и ту нема утицаја нити сугестија, ћирилице и/или латинице, модерног или старомодног. Одувек сам се сматрала патриотом, па чак и сада, када живим далеко од родне груде, а своју улогу у свету сагледавам, или барем настојим да је сагледам, много шире. Чак изнад сопствене патње и трпљења, управо због својих одлука… Куд сад одох, куд ме одведоше мисли, време је за спавање…
Пеки је девојке сместио у кревет, чекају ме да се ушушкамо, помолимо, захвалимо за данашњи дан, поменемо „уснуле са надом на Васкрсење и живот вечни“. Пуна сам неке лепоте и сузе ми иду од милине која ми растаче груди, слушамо духовне песме на неколико језика а речи једне ми се, једноставно, спајају са душом и певајући престајем/постајем да јесам :
“Начин на који човек прихвата своју неумитну судбину и све патње које она собом доноси, начин на који носи свој крст пружа му многе могућности, па и у најтежим околностима и до његовог последњег даха: да свом животу да дубљи смисао.”
Понедељак ми је обично без часова, јер сам суботом и недељом углавном ван куће, па гледам да барем тог дана мало одморим и не мислим пуно о послу. Да шетам поред мора, попијем кафу и прозборим коју са неким драгим, одем до Валете. Овог понедељка сређујем текстове за блог, гледам шта све можемо да поставимо на сајт СОКЦа, читам. Петар почиње са рестаурацијом прелепе библиотеке коју смо купили прошле године, али никако да дође на ред. Ево прилике и за то, хвала Ти, Боже! Склонивши је из ходника, отвара се простор за ново распремање ствари, пребацивање, пресипање…
Јавила нам се нова волонтерка за Школу, баш ме је обрадовала. Чујем се са Комшиницом Олгицом и смејемо се до суза; кад завршимо разговор мало исплачем слике Куће из очију… Девојке су до 13.00 у онлајн школи и углавном се сналазе саме. После тога мало вежбају да возе ролере, ми помажемо, идемо сви на кров, играју се, Петар кува, ја усисавам и рибам под, вадим један веш из машине и стављам други, ручамо, кратак одмор, њих троје гледају неки филм о “змајОвима”, ја читам, после тога вечера, купање, читање приче, спавање, лаку ноћ…
Већ смо ушли у неки ритам, време нам и даље брзо тече, мисли нападају подједнаким интезитетом и по устаљеном распореду: да ли ћемо ићи у Хогс у децембру, можда коначно у Словенију, шта ако останемо овде (на ову помисао скупља ми се желудац), Школа српског језика и њен даљи ток, финансије за Школу, даље активности СОКЦа, милион ситница које треба урадити а нису до списка ни доспеле… Све у свему, један прилично њањав дан…
Кад мало дубље размислим, сво четворо смо добро. Фали нам да изађемо, да се прошетамо, да сретнемо људе, да живимо како смо навикли. Чудно је то како човек уме да се стисне, уме да истрпи ако има циљ. Наш циљ је да останемо добро до 23. новембра, да се одморимо, урадимо доста ствари са списка, да не поклекнемо ситуацији, да одржимо свесност и да се не изгубимо у кукњави над судбином, шта је, опет, у оваквим ситуацијама врло лако могуће, барем мени. Бити позитван није само флоскула и што је најгоре, није у природи човека, рекла бих. То се учи, то се, једноставно, бира, а није нимало лако. Лакше је, некако бити лоше воље и мрачан него ведрити стално. Негде прочитах да је најједноставније видети ствари и околности онакве какве су и преточити их у речи, али додати свему томе нове боје и другачији карактер – е, за то се треба мало (више) потрудити. У реду, прихватам и додајем “мало боооје” укључујући за почетак радио “Боем”!
„Човек може очувати делић духовне слободе и слободног става према околини, чак и у тако страшним условима физичког и психичког притиска.“ В. Франкл
Петар је синоћ театрално искључио будилник уз коментар да је сутра први дан у последња два месеца како не мора да устане сабајле. Откако је кренула Школа српског језика и мој ангажман у њој, немамо ниједан дан када преподне можемо да останемо код куће, јер је Школа суботом, а недељом ионако одувек идемо у цркву, тако да се сво четворо навикавамо на то. Ја морам сутра да пораним, јер имам један час, кажем и радујем се што је то тако, јер не бих да се много опуштам, а девојчице имају онлајн школу. Ерго, устајемо до 8 свакако.
Сутрадан се будим прва, много пре 8 и припремам се за дан, као да је све нормално. Пошто сам нашла замену за Школу у суботу, Дијани предала да умеси колач за прву славу СОКЦа, док ће кума Оливера ионако носити жито по првобитном плану, за данас су ми остали само моји приватни часови и да направим списак шта све да урадим(о) на овом принудном одмору. Први пут смо, откако су се девојке родиле, заједно на дуже време, и то на Малти, а да Петар притом не мора на посао. Кад одемо у Хоргош, никада то не траје тако дуго и нисмо принуђени да седимо само у кући, мада бисмо неки то радо чинили. Карантин на Малти значи управо то: нема мрдања, проверавају и дебело наплаћују непослушност, пардон, несавесност. Добро, прилагодићемо се. Правим подужи списак и радујем се што ћу моћи да урадим гомилу ствари, коју не знам када бих урадила да је све нормално и уобичајено. Уврнуто је то, знам, али је тако. Уврнуто је све на тему ове пошасти и много тога ми је нејасно, али своје мисли усмеравам на друге, много лепше ствари. Сетих се неке изреке: „Кад ти живот понуди лимун, ти направи лимунаду“, те седох да припремим све шта ми треба за ово двонедељно испијање лимунаде:
Писати свакодневно дневник
Пребацити фотографије са телефона на лаптоп (последњи пут је то урађено 2018.)
Вежбати гимнастику и поподне
Средити мејлове
Пресадити ону биљку
Претрести све ормане и ципеларник
Очистити све собе детаљно, све ормане, све полице, гарнишле, лустере
Средити таван
Девојке да науче да возе ролере (стоје у орману скоро 18 месеци)
Погледати серију „Вере и завере“ (коначно на миру, све епизоде)
Спремити наставу за следећу суботу, наћи замену
Средити извештај о првих месец дана рада Школе и послати
Прочитати летос купљене књиге
Мађарски вежбати чешће
Радити мало на сајту СОКЦа (Андра преводи текстове)
Прегледати написане али необјавњене текстове за блог и објавити их (задњи објављен пре пола године)
Пресложити фијоке (све редом)
Рестаурација библиотеке
Рестаурација кумове комоде
Опрати школске ранчеве и све патике
Прегледати ципеле и гардеробу и одвојити шта је за расход
Опрати све прозоре, завесе, тепихчиће, подлоге…
Списак је подугачак, шта је и разумљиво, али ме радује чињеница да не морам све сама, да ћемо нас двоје доста тога урадити заједно. За почетак се договарамо да свако јутро уз кафу читамо сат времена. Себи бирам најпре Виктора Франкла „Зашто се нисте убили“, а Петру дајем „Освешћену породицу“ др Шафали, које нас чекају већ неко време. (Са др. Шафали смо се дружили слушајући њена предавања на јутјубу и одушевљени смо оним шта смо чули, те је најтоплије препоручујемо.) Око поднева нам стиже испорука славског кољива и дела славског колача, којима се сви радујемо а Св. краљицу Јелену Анжујску молимо да се моли за све нас који смо повезани њеним именом. Онлајн настава протиче одлично, Петар се ангажовао, ја имам три часа данас, хвала Богу, ручак смо у међувремену направили, девојке се играју саме, пишу после домаћи, чујем се са мајком, дописујем се са колегиницама гледе сутрашње наставе, радујем се новом волонтеру, чујем се са референткињом на нашој првој онлајн конферецији која ће се одржати следеће среде и мислим се како би све то било много страшније да је жена дошла на Малту а ја заглавила карантин…
Девојке заспивају опет у нашем кревету, молимо се сви заједно и набрајамо шта је тог дана било лепо, а шта мање лепо. „Прође први дан“, кажем у полугласу и искључујем будилник.
“Пишући књигу, у име веродостојности сам савладао своју одвратност према сваком егзибиционизму.”
Има два дана откако сам прочитала мејл из малтешке школе у којем се помиње да се сумња на неког зараженог корона вирусом у школи, али да ће нас обавестити благовремено о свему. Јутрос ми тај мејл не излази из главе, као ни чињеница колико тога имам да обавим и како ми баш само још фали да се заразимо ми, или неко од нама блиских. Четвртак је пре подне. Одвела сам девојке у школу иако је лило као из кабла и оне се буниле како не желе да покисну. И сама сам лоше воље кад видим оволико воде на улицама, којима би човек лакше прошао чамцем него колима и само мислим на гумене чизме, које остависмо у Хоргошу, иако смо могли још мало да их носимо, а нове не стигосмо да набавимо. Није да нисам покушала, него није било броја за све четири ножице, а да купим за две, па трагам за друге две неки други дан, не иде. Од јутрос сам имала час мађарског, завршила припрему часова за српску школу и радосно спаковала све папире, пластелин, суво лишће, каменчиће и остале реквизите од којих ћемо правити Јежеву кућицу. Суботи се неизмерно радујемо и деца и ја, а знам да је тако у свим кућама где имамо наше ђаке. „Кућицо моја, најлепши рају“, врти ми се по глави и нека туга ми се поче пети уз леђа са намером да заседне на рамена ми, те устадох да орибам под. За викенд нећу стићи, јер ми је субота радна, од 8.30 до 16.00, а после тога сам исувише уморна да бих још и стан сређивала, а у недељу је венчање драгих нам људи, те ћемо читав дан бити у посебном расположењу. Мисао о кафани ми мало разведри чело, али и сунце које се однекуд измигољило и полако сушило камен свуда око нас; жути камен, који је и превише воде попио овог новембра. Мисли о сунчаном дану ми прекиде звоњава телефона. Упорно зони. Не волим када ме пре подне зову на „обичан телефон“, увек се штрецнем да је школа. Мислим се да се не јавим и да завршим рибање ходника, па после проверим ко је, али је звоњава упорна. Идем до телефона и видим фиксни број школе. Језа ми склизну низ кичму и зари се у стопала. Очекујем да ме питају да ли сам Василисина или Кирина мама, али женски глас са друге стране само суво каже:
У одељењу ваше деце имамо позитиван ковид случај, дођите по децу. Ускоро ће вас звати неко из службе за јавно здравље и упутити у све у вези са карантином. Одмах дођите по децу, хвала.
Нисам стигла ништа да питам, сетих се своје слутње од јутрос, нерасположења и девојчица и себе, потопа на улицама. Па нису ни морале у школу по оном кијамету јутрос, мислим се. Но, сада је било сунчано и топло, па барем не морам да носим кабанице и кишобране, тешим се. Боса ускачем у балетанке и возим смирено до камиончића са воћем, где купујем повећу залиху воћа и поврћа. Јављам Петру шта се дешава, предлажем да сврати у неки супермаркет по још хране и да очекује позив. Олакшавајућа околност је и то што имамо радњу два улаза од нас и што ћемо моћи некога да замолимо да нам донесе намирнице ако зафале. Део мене ми замера што мислим најпре о храни, али је то неминовно. Из разговора са Богом знам да је Он увек ту и да нам баш ништа неће недостајати, барем не потпуно. “О, соје маловерни”, понављам не знајући да ли сам добро запамтила цитат.
Стојим испред школе већ неко време и питам се у каквом расположењу ће изаћи девојке. Ја сам добро. Сталожена сам, не дам мислима да владају. “Мисли су као мајмуни”, сећам се неке реченице из једне књиге. Има ту још родитеља, препознајем их, јер се виђамо сваки дан. Читам им благу панику на лицу. Откако траје ова пошаст, свакојаких прича са лица сам се начитала управо чекајући девојке што испред школе, што да изађу са разних активности. Скоро да сам се навикла на таква читања-чекања… Мислим се и шта раде они родитељи који су сада на послу у кацеларији и који не могу тако брзо по дете. Сунце ми греје главу и леђа, лепо ми је и топло. Покушавам да ухватим ту фреквенцију и бирам да сам срећна овог тренутка. Молим се понављајући сваку реч лагано и са смешком, жмурим. Кажем Богу да Му потпуно верујем и да Он зна зашто нас склања са улица (и) овај пут. „Кућицо моја, најмилији рају“ Јежуркине речи прошарају ми молитву… Девојке излазе, носе пуне ранчеве књига, чела су им ведра. Лакне ми у секунди.
Помагај, тешко је, каже Кира и предаје ми ранац.
У тренутку схватам да су понеле све књиге, које иначе стоје у школи и да ћемо имати онлајн наставу. Па добро, шта се сад може, каже нека Ја у мени и чудим јој се како је помирљива. Стижемо кући а успут сазнајем да је учитељица, која је била на замени у понедељак добила корону и да се вирус не би ширио по школи, сви морамо да седимо код куће две седмице. Ух, 14 дана у кући ми се уопште не свиђа, пропуштам две суботе Школе српског језика, две кафане са драгим људима, две Литургије, сутрашњу славу наше организације, и то прву славу… Престајем да набрајам и кажем себи да ћу овај пут све те дане искористити паметно тако што ћу писати дневник. Нека девојкама остане као подсетник, јер Бог само зна у каквим ће се ситуацијама у животу наћи. Да, још оне давне 1999. сам хтела да пишем дневник за време бомбардовања, па нисам, а онда сам исто то пропустила и за „коронско лето“, како смо назвали наше прво лето проведено на Малти а не у Хоргошу од 2017. године, но, овај пут нећу пропустити ту шансу. Покајала сам се више пута што у обе поменуте ситуације то нисам урадила, иако дневник водим од своје 12. године, додуше не баш претерано редовно, али се нека нит може ухватити. Шта би био смисао писања овог дневника, саму себе питам. Нада, охрабрење, инспирација другима, не само мојим ћеркама, којима посвећујем сваку насписану реч иначе. Питање о томе да ли је то смислено ме не дотиче, јер је смислено само оно шта сама окарактеришем као такво, шта сама осетим да живот очекује од мене. Управо то препознајем касније у књизи која ме уводи у дубока размишљања о ситуацијама које нам се дешавају.
Стижемо кући, радимо уобичајене ствари, ручамо, оне се играју, ја држим час који је по распореду четвртком у 15.30 и данас сам посебно захвална што имам овакав посао, што ми је Господ омогућио да могу да радим од куће откако сам престала са класичним радним временом од 8 до 4. Уговарам замену за моје часове у суботу, учитељица Верица „ускаче“, пада ми камен са срца али не и жал за сусретом са оним дивним сјацкавим окицама, после којег се осећам као да летим. Сутра је и прва слава наше организације, тако да сам хтела да умесим колач и са Дијаном и Оливером одем у цркву а после тога да се подружимо на некој лепој осунчаној тераси и уживамо у највећем богатству овог острва: сунцу. Мешење колача предајем Дијани, Оливера је ионако хтела да скува жито, отац Ристо ће их чекати у цркви у подне, ми ћемо се помолити код куће, Марина ради. Цео Одбор ће ипак бити на окупу а Св. Јелена Анжујска над нама.
Петар стиже са намирницама, распоређујемо их као и сваки пут после набавке, планирамо вечеру, причамо о томе шта све треба да се уради у наредних 13 дана, коментаришемо шта пропуштамо. Осећња су помешана…
Требало је да идем у Амстердам следеће седмице и пропустићу тај сајам први пут у последњих 11 година, али нека, Бог ме је сигурно сачувао од нечега – каже разумно.
Некако сам спокојна и срећна што обоје мислимо исто, што нема тензије, што девојке заспивају у нашем кревету грлећи нас и што ће им такви загрљаји бити снага у свим самотним и тешким тренуцима, којима је неминовно проткан сваки живот, ма како био „срећан“.
Знате онај моменат када вас неки мирис у делићу секунде врати на неко место, у неко давно време, драг догађај, па се разнежите и разгалите као никад?
Недавно заменим дебели покривач на нашем кревету тањим који смо у фебруару донели из Београда, а којег је, стицајем околности, опрала Петрова мајка у својој машини, а ми га тако „фришког“ преузели и донели у коферу. Две ноћи ми у соби све мирише на “Бохор” и дорћолски једнособан стан у којем проведемо ноћ или две кад стигнемо са Малте, или кад кренемо назад, и то поделим са Петром, онако узгред. Он каже да баш свашта памтим и да га не чуди јер се сећам и најранијег детињства. (И Мајка се често изненади кад јој испричам чега се све сећам из стана у Мајданпеку, у којем смо живели до моје пете године). Добро, то сам ја… таква…
Прошле ноћи се Кира пробудила и хтела је да неко буде „појед ње“. Пренела сам је у наш кревет, како бисмо је обоје грлили и ушушкавали. Кад је јутрос отворила очи прво што је рекла било је:
Ја много хоћу да идем код баба Нате. Све мијише на њен стан.
О мирису штала, који ме расплаче скоро сваке вечери кад изађем на терасу, нећу ништа да кажем. Нити о зеленом житу у равници… Само ћу се помолити…
Мирис књига волим одувек. Подсећа ме на најраније детињство, заправо, докле сеже моје сећање. Сећам се мириса књига из мале татине библиотеке, смештене у отвореном делу соцреалистичког регала у стану у Мајданпеку, не већег од једног квадратног метра, коју је донео из свог момачког живота. Поред, у оно време, неизбежне сестре Бронте (боја која је преовлађивала на омоту била је тамно зелена, као најгушћа шума) та библиотека је обухватала и неколико „Титових књига“ (тако су их звали, никада нисам схватила да ли их је он написао или су биле о њему), комплетног Андрића, повећи број дела Карла Маја (жућкасто-бежикастих)… Тачно памтим разне боје омота, јер су скоро све књиге имале преко тврдих корица омоте од сјајног папира у боји, које бих често разгледала играјући се у дневно-спаваћој соби. Ту је била и једна стара читанка у тврдом, оштећеном повезу, коју сам открила у гимназијским данима, када сам се сусрела са песмама Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Јове Змаја. Наша мала библиотека сељакала се ревносно са нама: Хоргош, Нови Кнежевац, Параћин, а неки њени делови и за Београд. Временом је допуњавана, али и пражњена.
Књиге Карла Маја ми је тата веома често читао клечећи поред поменутог регала, тако да ми је Винету био први јунак у животу. Касније сам их све и сама прочитала и уживала као да их доживљавам први пут. Била сам очарана дивним и мудрим Индијанцима, њиховим животом и аутентичношћу. Кад сам добила брата, имала сам пуних 5 година, било ми је најприродније да се зове Винету. Није успело. Некако су ме убедили да „тета у болници неће то име да упише“. (Добио је зато име Здравко Чолић, али о том „јунаку“ другом приликом.) Волела сам, мада то и сад радим, да отворим књигу и гурнем нос између корица и удишем стару хартију и далеке светове, да чујем притом бат индијанских коња и осетим хладноћу Прерије у зору. Дуго година су ме пратили ти мириси и оне замагљене слике…
У основној школи у Параћину библиотека је била смештена у овалној просторији са много прозора. Сећам се да сам прву збирку песама, „Жубор вода жуборила“, позајмила из те библиотеке и у даху је прочитала седећи у башти. Волела сам да одлазим и бирам књиге, али се нисам усуђивала да, као у филмовима, седнем и тамо нешто прочитам. Томе су послужили летњи распусти, када школска библиотека није радила, па сам одлазила у градску. Градска параћинска библиотека, др Вићентије Ракић, била је и остала моје омиљено место у том граду. (Знам да то делим са Ацом Д. и Биљаном К., али верујем и са многима који су икада живели или и даље живе тамо). Уживала сам да дуго тражим књигу коју ћу читати у сенци дуње у башти. Обично бих само отворила доњи део ормана, као какву шкрињу са најлепшим благом, и као у игри на срећу насумице извукла једну књигу, док бих са полица, где су оне биле изложене као на изложби, бирала дуго наслов који ће ме касније очарати. Та игра ме је довела до њиге коју сам читала више пута заредом једног младог лета и која је надахнула моју дечију душу да пише: „Тајна жутог балона“. Паде ми на памет док ово пишем, после више деценија. Могла бих да је потражим и сачувам за моје девојке…
Параћинска библиотека, одељење за одрасле, била је моје једино уточиште у гимназијским данима. Љубав према Хесеу, Кафки, Ману и осталим немачким писцима, али и према Кундери, Чеславу Милошу, руској и француској поезији, српским песницима романтичарима, родила се управо ту. Могла сам после школе да седим сатима и читам, могла сам да долазим у сумрак и читајући маштам, да занесено посматрам новембарску кишу у рано поподне или снег кроз старинске прозоре са више окана. Кад је било лепо време долазила бих по књигу суботом пре подне и читала на некој од клупа поред реке Црнице, или одмах ту, у парку, поред лепе, и у оно време, помало запостављене, беле виле. Мој унутрашњи свет употпуњавао се управо у тој старој згради са романтичним двориштем, званим „Атријум“. У истом дворишту сам на Ациној промоцији говорила Преверовог „Адријена“, први и последњи пут, јер ме је један стих заболео доживотно… У тој библиотеци сам писала песме и приче, неретко писма Првој Другарици и свој дневник, и замишљала себе као јунакињу неког романтичног времена која живи далеко од савременог света, на старом салашу обраслом ружама пузавицама, поред језера, у широкој равници. Сестре Бронте, Гете, Јова Змај и саврменици, али и још понеко са оних полица диктирали су детаље и облике тог сна.
На основним студијама у Београду посећивала сам разне библиотеке, али се ни у једној нисам дуго задржавала, мада сам волела да учим у читаоници Библиотеке града Београда, јер сам паузе могла да правим шетајући по Калемегдану. На постдипломским студијама у Ерфурту прелепа модерна Универзитетска библиотека, сва у стаклу, била је моја друга кућа. Одлазила бих тамо свакодневно, осим недеље, имала свој ормарић у којем сам држала позајмљене књиге, и остајала до затварања. Усамљеност и носталгију сам гушила радом, а када би исти били неподношљиви и ничим неутишани, дуге шетње су бивале од помоћи. Велики број књига ме је на почетку обесхрабривао а онда сам увежбала да одолим том искушењу и почела да уживам у изобиљу корисних и надасве занимљивих наслова. У приземљу је била кафетерија где бих правила паузе ђутећи и покушавајући да не мислим ни на шта. Суботом сам се у тој истој кафетерији састајала са једним колегом, који се бавио Србијом и писао дисертацију на мени блиску тему, и у веома отвореном разговору покушавала да му, али и себи, помогнем да схвати неке „наше криве Дрине“, док би се његов трогодишњи син Лука играо поред нас. Једне суботе ме је мали Лука сав озбиљан питао: „Јелена, да ли ти то живиш у библиотеци?“
Једна од мојих животних жеља била је да имам у радној соби библиотеку са отвореним полицама и са свим својим књигама, а до тада их се накупио повећи број и углавном су бивале на више адреса. То ми се и остварило, али се испоставило да отворене полице и нису баш најбоље решење (прашина и посао око исте), и да та моја радост неће потрајати, јер смо одлучили да се селимо на Малту, а књиге спаковали у кутије да чекају другу жељену библиотеку, у Хоргошу. Већ је видим: бела, од пода до плафона, преко целог зида дневне собе, са стакленим вратима, попут оних старинских из господских кућа 19. века, где свака пукотина прича своју причу… Знам да ће и тај дан доћи и радујем му се до Неба…
Без књиге не могу да замислим живот, а љубав
према њој сам желела да пренесем својој деци. Од најранијих дана ме гледају
како седим и читам, како им читам на глас, како доносим нове књиге у кућу, како
их заједно купујемо на разним базарима, пакујемо на поклон другима, и уживамо у
заједничком одласку локалној библиотеци. Гледале су и баба Рајку како седи са
њима на поду и свакодневно чита. Често умеју и саме да изваде неку књигу са полице
и као велике седну да читају једна другој или свака за себе. Пред спавање углавном
читају саме. Сваку нову књигу им прво прочитамо нас двоје једаред, а после
кажу: „Дај мени, сад знам!“ Уживам да их слушам, јер увек нешто ново додају.
Васка предњачи у таквом „читању“, а уме и да нас преслиша.
Градска билбиотека у Марсаскали смештена је у дворишту основне школе, у сенци огромног фикуса Бењамина. Четвртком ради и у рано поподне, када деца излазе из школе, али углавном пре подне. Сваке среде, пре спавања, нас три се договоримо коју књигу враћамо сутра а коју задржавамо још једну седмицу. Радост њих две кад изађу из школе, брзо се ослободе ранца и отрче у „лајбји“ ме увек гане до суза. Одмах видим себе и тату испред фурнираног регала, и Винетуа на коњу у ветровитој прерији… Девојке се у библиотеци одмах разлете да на полицама траже нешто занимљиво. „Ову ћемо сутја“, каже Василиса држећи књигу у једној руци, док другом и коленом придржава неколико наслова које је већ изабрала да понесе одмах. Кира обично дуго разгледа и тешко се одлучи.
Но, кад се одлучи, скакуће и цичи од радости: „Ову сам баш хтејаааа!“ Пошто можемо да понесемо три књиге, имамо договор да свака од нас може да изабере по једну. Кад се усагласимо које су то три радости које носимо кући, упутим их да саме оду до библиотекарке, врате прочитане и узму нове књиге. Јако су срећне кад то обаве. Да не помињем колико је мени срце због целокупног догађаја. Кад им се, мало касније, придружи старија другарица Луиза, седну све три у ћошак да им „Јуиза“ чита или са Џејмијем бистре географску карту. Боже благи, ако се једног четвртка не истопим и не размажем по оним плочицама, ништа нисам урадила, а ако не истрајем у намери да пишем све док дишем и све то упакујем у лепе корице – немам речи…
Откако смо добили децу живот нам се много променио и успорио, а пресељење на Малту је целу ту промену још више зачинило. Водимо „један живот миран, тих“, како каже песма (без картања, но, са понеким стихом) и веома нам прија. Свакоме на другачији начин. Дани нам углавном личе једни на друге али су нам лепи и опуштени. Нула стреса. Уљуљкани смо у овој медитеранској „лаганици“, а времена за себе имамо више него икада у животу, и добро се носимо са тим. Није ни то једноставно, како би се могло помислити, ако ме разумете шта желим рећи. Очас посла се погуби човек у свој тој опуштености и лакоћи. Поготову радна седмица нема много узбуђења, ако не рачунамо на родитељско узбуђење кад гледамо како расту и напредују наша паметна и добра деца, а Петрове ћерке. Викендима успемо да се видимо са драгим људима који живе на северу Острва, да обиђемо неко место које још не видесмо, барем нас три (Петар је више-мање због природе посла све обишао), а чим отопли, крећемо да посећујемо плажу/е скоро сваки дан. Иако је ово мало острво, саобраћајнице су веома лоше а број возила веома велик, те су гужве честе и не мили нам се да се нешто возикамо, док са задњег седишта чујемо узбуну. Дозирамо излете и с радошћу очекујемо промену ситуације. (Та порашће и та деца једаред, је л’ те?)
Иако нам лето још увек није дошло (читај: носимо дуге рукаве, понекад капе и јакне због ветра и не сунчамо се), одлучили смо да кренемо у обилазак континенталног дела овог нашег камена на којем живимо. Петров клијент Паул, запослен као управник једне од малог броја органских фарми на Малти, предложио је давних дана да породично посетимо фарму на којој ради. Фарма је заправо комбинација пластеника, винограда, маслињака и поља јагода, са по неком домаћом животињом, у малтешкој равници, недалеко од места Мџар (https://vincentecoestate.com/). Ништа превелико, таман довољно, каже Паул. Тата Пера нам је често доносио плодове са поменутог поља, спремао укусна јела, која ми велики заливасмо Пауловим вином боје ћилибара (једна од мојих боја из детињства), али је дошло време све поменуто да се уживо види и доживи. Девојке су биле веома усхићене, јер су очекивале фарму као у песмици „Оld Мacdonald had a farm“, шта смо схватили, тек када смо их чули како певају док обувају патике. Упс! Грешка у корацима (?) Покушали смо да објаснимо шта смо хтели да кажемо, али на крају пустисмо да се саме увере шта све може да буде „фарма“.
Дан је најпре обећавао, а онда су се облици рзиграли по небу и било је час мрачно, час светло, но, били смо одлучни у намери да дан проведемо напољу. Тачније, део дана. Обукли смо се као за зимски дан на Малти и кренули ка средишту острва. Иначе, ово је доба године када је Малта још увек зелена, када има жутог цвећа на све стране и када је јечам у фази „само што не сазри“. Многима овде омиљено доба године. Ја се радујем лету, али знам да ћу његову највећу „раскош“ провести у Хоргошу, па је разумљива та моја радост. Малтежани, чини ми се, не љубе сунце претерано, као ни већина странаца којa на Малти живи…
Када смо стигли на циљ нашег пута, најпре смо обишли прелепу стару кућу која је пренамењена у мали хотел за свега неколико гостију. Прастара, од жућкастог камена саграђена, мрачна и хладна али одлична за врело лето, са огромним старинским намештајем од дрвета и плавим вратима и прозорима подсећала је на неку кућу, тамо, негдје у брдима Истре, коју сам видела на једној разгледници код Старе Мајке у витрини пре 20 година. У кухињи је једна љубазна жена припремала намирнице за час кувања, те смо само прелетели по кући. Да се Петар питао, остао би у тој кухињи и преузео микрофон од предавача, али су девојке биле исувише узбуђене да виде све и то одмах, а ја утекла из кухиње брзином муње. Кренули смо најпре у стакленик где се гаји, како наше ћерке кажу, бејбидајз (бејби парадајз, мали парадајз, чери парадајз, како ко воле).
Пут је водио поред винограда са једне и кактуса и палми са друге стране. Збуњујуће за неке мозгове, али издржало се. Лепо и помало дивље поље мирисало је на разне биљке, а како је дувао ветар, није преовладавао један мирис, већ су се мешали разни. Права чаролија…
Стакленик је мали али пун преукусног парадајза, који се може јести чим се убере. То сам последњи пут радила прошлог лета у Љиљиној башти у Хоргошу, јер знам да не користи ништа од хемије и да башту узгаја по систему „Божпомози“.
Када смо лепо фруштуковали, кренули смо ка пољима јагода а успут обишли 10 прелепих паса и 100 истоветних кока, које су трчкарале по дворишту. Осећала сам се као у Хоргошу.
Девојке су одмах питале да нахране коке и хтеле да скупљају јаја, али је Паул напоменуо да су сва јаја уанпред договорена и да ће им то дозволити следећи пут. Добро смо прошли, и храњење је било забавно. Следећа станица је било поље јагода које се такође могу одмах јести. Дечију радост смо делили и ми и пас Фенек, који је прескакао и леје јагода и нас.
Пут нас је даље водио до старих маслина, простора где долазе школска деца на излете, поред огромних статуа и натписа разне симболике, па ко разуме – схватиће😊. Мени се највише допала удобна фотеља на сред ливаде, и да је време било лепше, замолила бих породицу да ме остави ту и дође сутра по мене и понудила све могуће и немогуће заузврат, али киша ме је одвратила. Пошто ништа не изговорих гласно, имам кеца у рукаву за следећи пут.
У повратку смо посетили и продавницу, где се продају и производи са фарме, али и други органски производи из целог света. Неки су се бавили поново јагодама а неки смо гледали заљубљено у млади виноград и замишљали један исти такав нешто северније у широј равници…
Недеља нам је почела стандардно: Литургија у цркви Св. Николе у Валети, коју нам браћа гркокатолици с љубављу уступају на коришћење. (Иначе, међурелигијски живот на Малти има веома леп развој, о чему ће бити више речи у неком од наредних текстова.) После богослужења и кафе у цркви, кренули смо на кафу поред мора, па на рођендан код кума Василија. Наш кум Васа живи мултикултурализам у сваком смислу, шта ме посебно радује и надахњује. По оцу је Албанац, по мајци Србин, по рођењу Црногорац, одрастао је у Црној Гори, а живи са Филипинком. Прави је домаћин који воли да угости а не зна се ко боље кува: он или Кума, ко боље спрема рибу, завија сарме и од најчуднијих делова животиња уме да направи чорбу. Њихова кућа је Дом пун љубави, смеха и разних мириса у којој је свако славље посебно и има дух универзалности. Гости су углавном са свих страна, како и ред налаже, чује се разноразна музика, језици, а смех и шала су неизбежни, па кад човек оде кући после једне такве гозбе, смешка се, онако за себе, барем још два цела дана. Овај пут смо славили Кумов рођендан, а пошто је време пред оба Ускрса, спремало се углавном посно, мада је Kум човек широких схватања, па је спремао и месо, чему су се деца посебно радовала. Кум је врсни риболовац, те је набавио невероватно укусну рибу, коју је спремао на разне начине, да смо и ми који је не једемо радо били фасцинирани.
Поред нас из Србије, били су гости из Гане и са Филипина. Ми смо дошли први, а Филипинци последњи. Не знам колико их је било, али су се лепо сви сместили око трпезе и у дневној соби, начичкани једни поред других, весело црвкутали и смејали се. Реко би човек: весео неки народ, заиста. Наше девојке већ познају неке од Филипинки, па су биле у наручју тих прелепих и насмејаних жена, сјајнe koже и косе, којима није било тешко да после напорног радног дана, јер сви они раде скоро без слободних дана, певају са децом и играју се којечега. Атмосфера пуна радости и неке невероватне енергије испуњавала је стару малтешку кућу од пода до високих плафона, а ја сам била ганута као када у нашој Кући одзвања живот у сличном маниру. Кум и Кума су били пресрећни а Кум је понављао да му је ово најлепши рођендан у животу. Вала, и мени и Нати! Сите смо се исмејале и изиграле. Ту су били и драги Ракићи, који ускоро одлазе даље у свет, и ово је био као неки мали опроштајни скуп до следећег сусрета. Наша малтешка Тетка је неизбежна и радо виђена у Кумовој кући, а мама Мица и мали Ђоје су наша драга екипа, без које неђеља није неђеља, што би реко Кум Васа. Нажалост, немам ниједну честиту фотографију, јер сам се стално кикотала и све које сам направила су углавном за непоказивање.
Мени, некоме ко много воле свој мали ушушкани живот са покојим „бурним“ викендом, овај сусрет је био свет у малом, онакав, каквог га једино признајем и прихватам. Сусрет у пуноћи и радости пред Највећи Празник Победе Живота.
Нисам љубитељ кувања али волем да идем на пијацу. Знам и да разликујем шпанаћ од зеља, прокељ од кеља, а исто тако сам ономад гајила башту удаљену 200 км од куће и у њој имала све могуће и немогуће. Даклем, волем здраво да се храним, али не волем да кувам. (Зато сам се добро удала, рекли би неки. Управу су, у животу је веома битна равнотежа.) Поред тога што се радујем пуним тезгама, уживам и у живописној пијачној атмосфери, која понекад уме да буде и напета, али то је слика и прилика народа, па и државе у којој је поменута пијаца. Некако, управо на пијацама човек може да осети народни пулс.
Моју сколонст ка пијаци открила је и једна моја шефица, Немица, па ме је замолила ономад да одем са њом на Каленић пијацу. Сећам се да је било време пред Васкрс, тако да је Каленац био у пуном сјају: крцат, шарен и бучан, а шефица у пуном збуну услед свега тога. Моја маленкост је искусно потерала колица по систему „кад сам већ на радном задатку, да и сама обавим куповину“. Има ко да кува, је л’ те? Шефица се чудила: „Шта ће Вам колица, Јело? Па идемо на пијацу“, вели Немица искусно. „Па идемо на пијацу“, вели Рајкин женски потомак ништа мање искусно. И тако, на крају баладе, Шефица са неколико кесица са по 2-3 комада којечега и Јела са пуним колицима свега кренуше кући. Да ли треба да напоменем да су је неки продавци гледали у чуду кад би ставила три крушке или два кромпира на кантар, док су јој се други, већ извештани са странцима, обраћали на неком страном језику, не питавши је претходно одакле је. „А шта је ово?“ пита Шефица на последњој тезги. „Шпанаћ“, кажем ја погледавши је значајно. „Свашта, никада у животу нисам видела свежи спанаћ“, рече она ноншалантно и крену. „Е, баш свашта“, рекох ја и обратих се продавачици: „Може ли, молим вас пола килограма, али од оног очишћеног?“ Разлике у менталитету, шта ли?
Љубав према пијаци донесох и на Малту. Овде, нажалост, нема сваки дан класична пијаца у сваком месту као у Србији, већ камиончић натоварен свим и свачим, па ко воли… У нашем Малом Мисту има неколико таквих камиончића, те смо се одлучили за један од њих и не волимо да купујемо код других. Симпатична малтешка породица је власник, сви из породице раде на својој тезги, што је у Малтеза, изгледа, уобичајено, и шта ми се највише свиђа – имају своју башту. Добро смо се упознали па често кажу: „Ово смо јутрос донели са поља, види, није прскано“, показаујући ми прстом на бусен земље који се шепури на крају младе салате. Укапирали људи шта траже муштерије и свака част на томе. Умеју са свима.
Пошто је наше Мало Мисто на обали мора, на док у центру, недалеко од поменутих камиончића, пристају скоро свако јутро бродићи са свежом рибом. То му дође као други део пијаце, тј. рибља пијаца. Откако смо овде, испробали смо робу са разних „пловећих тезги“, док нисам открила један камиончић који је од среде до петка увек на истом месту и то од 9 сати. Симпатична, омања, женица ради на њему. Од малтешких пријатеља сазнах да је цела њена породица, а то у малтешком смислу значи много њих, рибарска, и да се јако дуго баве рибарењем, те да од ње треба да купујем. Наше девојке воле да једу рибу и ми се трудимо да барем два пута седмично спремамо рибљу чорбу и печемо рибу. (Добро, де, јасно је да је тата Пера главни кувар, а моја маленкост само добављач.) Пре неки дан, након што сам девојке оставила у школи, кренух да купим поврће и рибу. Паркирала сам близу белог рибарског камиончића и пришла познатој женици. Чим ме је видела почела је да прича шта има у понуди свеже а шта је смрзнуто… У том моменту зачуше се повици и тупи ударци недалеко од њене „тезге“. Неки рибари су се потукли. Прави, правцати „фајт“! Видим да се узнемирила, држи онај нож у дрхтавој руци и гледа у рибу, а ко зна где је. Није ни мени свеједно, туче не волим да гледам ни на филму, а камоли уживо. Кажем јој да је у реду и да ћу доћи касније. Не чује ме, баца нож и одлази у ринг. Хтедох да одем али увидех да је исти испред мог аута и да нема силе да сад одем. Ужасно непријатна ситуација. А да једноставно одем кући, па се поподне вратим по ауто, мислим се, јешће деца данас нешто друго? Ма дааај бре, шта си се спетљала, рече неки глас и тако остадох ту као укопана. Многи су притрчали да раздвоје завађене стране, зачули су се разни вербални узвици, срећом ниједан не разумех, неко је трубио из кола у пролазу, само се помолих да не буде пуцњаве и крви и помислих како ли се силни странци осећају на нашим пијацама када се „пофајтају“ продавци или купци… Сетих се и Шефице и њеног ишчуђавања на Каленцу ономад, иако није било баш овако… Некако се стиша бука и симпатична продавачица се врати дрхтећи.
„Извини“, каже равно у полугласу. „Мрзим ово, али познајем момке.“
„У реду је“, кажем јој као смирено. „Надам се да ће бити добро.“ Стварно тако мислим. Не знам шта бих друго рекла, осећам се глупо. Осећам се као странац. Као да сам крива за тучу…
„Хоћеш да пржиш или да печеш рибу?“ пита ме хватајући се за нож.
„Молим?“ збуњено се тргнух из неког тамног облака мисли.
„Како да исечем рибу?“
„Ах, то питаш, мислим да ће ићи у рерну.“
Она стручно, у три потеза, очисти рибу, исече је на шницле и спакова у кесу.
“Where are you from?” пита ме додајући ми кесу и узимајући новац. Потпуно смирено, са осмехом. Професионалац, нема шта, пролете ми кроз главу.
“From Serbia”, одговарам јој оклевајући јер ми је она сцене туче у глави и као да стрепим да јој кажем да сам са Балкана. Ко зна шта се у мојој глави са чим спојило у том тренутку, и глупо је што се тако осећам знам, али тако је…
“How nice”, одговара она са осмехом, а мени би драго.
„What’s your name?“ питам је спонтано.
„Andreana.“
Уместо одговора насмешим јој се. То му дође у том тренутку као најкомплетнији одговор. Тај језик разумеју сви…
Стварно волем пијаце. Имају понешто заједничко, ма како мале или бучне биле, ма у ком делу света се налазиле.
