„Stoga prolaznost nipošto ne čini našu egzistenciju besmislenom, ali utemeljuje našu odgovornost: sve zavisi od našeg razumevanja prolaznih životnih šansi. Čovek neprestano vrši izbor između mnogo raspoloživih mogućnosti: koju od njih ne ostvariti? Kada je izbor zauvek ostvaren, on je utisnuo besmrtan trag u pesku vremena. Svakog trenutka čovek mora da se odlučuje – na dobro ili na zlo – i to će biti spomenik njegove egzistencije.“
Jutro mi obeležavaju misli o mnogim stvarima koje sam htela u životu da uradim a nisam; niti znam hoće li biti prilike za propušteno, ali su ipak ostavile trag o svom postojanju u mom pesku. Ponekad mi se čini, kao da sam neke od njih već uradila, npr. kao da sam imala jednom onaj vinograd u Horgošu i pravila svoje vino. Čak imam u glavi i sliku etikete na flaši i osećam treperenje u grudima dok u praskozorju posmatram špalire grožđa udišući miris loze i peska… Nedavno mi je Petar rekao da se ja, kad je Kuća u Horgošu u pitanju, samo sećam svega kako će tamo biti i tačno je pogodio emociju koju imam u vezi sa tim mestom: sve je tu, sve je na pravom mestu i u pravo vreme. U tom smislu je ovo „vreme“ koje poznajem neodređena kategorija. Nema ni prošlosti, ni sadašnjosti, ni budućnosti, već samo jeste bez ikakvih odrednica… Često namerno izazovem određenu emociju kad sklopim oči i zamišljam da sam u nekom drugom okruženju u odnosu na realno. No, najčešće je to spontano, kao i ovog jutra, dok osećam ushićenje koje obično imam pred putovanje u Horgoš, i divno mi je. Radosna sam i lebdim dok poslujem po stanu. Čak mi se čini i da vidim otvoreni kofer na hodniku, spreman da primi svaku misao koju mu u prolazu dobacim…
Devojke završavaju onlajn nastavu i kažu da se raduju sutrašnjem susretu sa svima u školi. Milo mi je da im se onlajn nastava dopala, ali još milije da je ista prošla. Peki privodi kraju papirologiju kojom se bavi danima, ja smišljam kuda ću nakon što decu sutra ostavim u školi. Sve sam oprala, od patika do jakni i kapa, sve je spremno, samo da svane. Sumiram utiske prošlih dana i radujem se da sam dosta toga zapisala, inače se ne bih svega setila. Prekucavanje ostavljam za neki drugi put, više ne želim da sedim za stolom i trpim bolove u leđima… Ne znam koliko sam za ovo vreme uspela da „pustim misli u prazan hod“, ali sam barem svesna koliko je to važno umeti, i vežbati pre svega. Važno je i biti svestan svakog trenutka, sebe, ljudi oko sebe a dece posebno. Ta čudesna energija koju nam deca prenose može se meriti samo sa onom Božanskom, na posebnim mestima, u posebnim momentima. Posmatram ih dok sede i listaju neke knjige. Ponekad čitaju jedna drugoj naglas i dok jedna čita, druga ćuti i sluša, uskoči samo da pripomogne. Drago mi je da same uzimaju da čitaju, da tu ne treba ništa da sugerišemo, model je prihvaćen. Vaska kaže da jedva čeka da nauči ćirilicu, jer će onda moći da čita i one knjige koje im sada samo mi čitamo. Kaže i da želi „baš sve da zna“ i da će zato biti učiteljica kad poraste. Kira ostaje pri tome da će biti princeza i da će puno toga lepog raditi… Neka budu šta god žele, jer će za mene biti uvek isto: moje lične učitljice najvažnijih lekcija.
Lenjo popodne i pridveče provodimo lagano, ponedeljkom uglavnom nemam časove, dan se rastače, Frankla sam pročitala dva puta. Misli o smislu života me opsedaju i dalje, ali sam ih svesna i samo se smešim i posmatram njihovo gomilanje i tapkanje u mestu, a onda odustajanje i dugo odlaženje u neke rečenice…
„Trpljenje prestaje to da bude kada dobije smisao, npr. smisao žrtve.”
U nedelju sam shvatila da nisam uradila dosta toga sa spiska i da je vreme veoma lukavo. Da sam upotrebila bolji izraz, opako bih se izbedačila, što bi rekli mladi, ovako sam bila blaga prema sebi, što nije uvek slučaj.
Ustala sam sabajle i sedela na osunčanoj terasi uz šoljicu kafe i knjigu. Posle sat vremena, sunce je tako upeklo, da sam pobegla unutra. Umesto doručka u stanu, organizovali smo piknik na krovu kako bismo svi upili sunca. Od podneva smo se bavili ormanom, kojeg sam nazvala „Gospođetina“ od milja. Potrajalo je dok smo ga uneli, premeštali sa jednog na drugi zid radne sobe i premišljali se šta i kako sa bojom zidova. Odluka je pala da se u decembru kreči, a biblioteku sam sa velikom radošću popunila. Mislila sam da imam više knjiga i čestitah sebi da nisam preterala barem u gomilanju istih ovde za ovih nekoliko godina. Imam utisak da sam se celo popodne bavila premeštanjem stvari iz sobe u sobu. U tom poslu pronašli smo internet radio, koji je čekao svoj red za Horgoš, i naravno bio zaboravljen u nekoj od kutija u ormanu. U trenutku je dobio svoje mesto na radnom stolu (dok ne sredimo jednu lepu, starinsku policu koja takođe čeka svoj red u podorumu) a zvuci lagane muzike protkali sumrak u sobi i najavili predpraznično vreme i raspoloženje. U to ime, upalih sveće u kaminu – grejna sezona s večeri, može da počne!
Restauracija nameštaja me posebno raduje. No, ovaj put je Peki sve sam uradio, ja sam samo predložila talasasti ukras na vrhu, a onda je usledio isti i dole i ujedno pomogao da Gospođetina stoji pravo a vratanca se zatvaraju kako treba. Svaki komad nameštaja koji me privuče, istog trenutka dobije, u mojoj glavi, svoje mesto i neretko novo ruho, ali ne stignem da sve uradim na vreme. Tj. u ono vreme koje sam zamislila, a onda ispadne, da nemam pojma kad je za šta vreme, već ni da ne umem da se prepustim. Ponekad sam kao reka, ponekad kao jezerce, da ne kažem bara… To je život…
Večernji sati su protekli uobičajeno, čoveku zaista nisu potrebni posebni uslovi da uđe u rutinu, ali mu je potrebno nekoliko dana da se navikne. Kroz glavu mi prolaze razne misli o životu na Malti, o tome koliko sam opuštenija, smirenija, mada nije samo promena države dovela do toga, majčinstvo je i kod mene, kao i kod mnogih žena, presložilo prioritete. Moj trud da dopuštam devojkama da budu to što jesu urodio je plodom i kod mene same. Pitam se šta bi se desilo da se nismo preselili, kako bismo onda sve uklapali da smo ostali na starim poslovima i imali decu, kako bi bilo da sam još onomad postala samostalna u poslu, kako bi… „ŠBBKBB-razmišljanje“ mi nije mnogo dobra donelo u mnogim situacijama, te uzimam knjigu i odlazim u krevet.
Još samo jedan dan i nazad u stvarni život. U trenutku postadoh setna, ali se brzo udubih u knjigu, kao kada detetu skrenu pažnju nekim drugim predmetom. To bi valjalo češće da primenjujem, zaključih.
„Odatle možemo naučiti da na svetu postoje samo dve vrste ljudi: ljudska i neljudska vrsta. Obe vrste su rasprostranjene, prodiru i uvlače se u svaku društvenu grupu. Nema grupe koja bi se sastojala samo od jednih ili samo od drugih ljudi, pa u tom smislu nema čistih vrsta.”
Boban nam danas donosi najbitnije, kaže Petar dok u radnoj sobi pijemo jutarnju kafu a devojke imaju onlajn nastavu u kihinji.
A šta je to? – pitam ozbiljno se zamislivši da li je moguće da nam je nešto veliko nestalo i da Boban mora radnog dana da zapuca do nas.
Čvarci i rakija, kaže Petar sav važan.
Zašto ga nema onda?! – podržavam inicijativu.
Nije baš da se u karantinu sve svede na iće i piće, ali se nešto mora i jesti, pa kad je tako, onda se trudimo da bude kuvanog svaki dan. Danas je sreda, posan dan, devojke jedu ribu, masline i pomfrit, mi neku pastu. Nismo se baš pretrgli sa kuvanjem danas, pomislim, to jedu i inače sredom i petkom, ali ne izgovaram glasno, ne bih kavgu. Ulazim u kuhinju samo kad nema ko, tako je i ovaj put, te Peki dominira 😊. U Horgošu sam „devojka za sve“, jer smo uglavnom bez glavnog kuvara, a Majku retko kad opterećujem da kuva. Ona se ovog leta bavila malinama, drvima, cvećem, krpile i uvlačila gumu u devojačke pantalone (jer su visoke i tanane, pa im je sve u struku široko), malo li je za 72 godine? Budim se i ležem sa mišlju o njoj i bratljevoj porodici. Majka i Kata mi nedostaju kao nikad, a sama pomisao da se nećemo videti uskoro fizički me povređuje. Svaki dan je zovem, svaki put me zabole njene brige, svaku preplačem sa namerom da je isplačem…
Danas završavam i pripremu za dolazeću subotu u Školi srpskog jezika i užasno mi je žao što propuštam još jedan nastavni dan. Pošto je 20. novembar Svetski dan deteta, osmislili smo da tog dana radimo temu ljudska prava, sa akcentom na dečija prava, sa malima i srednjima pesmu „Deca su ukras sveta“, sa velikima da pričamo o Deklaraciji o ljudskim pravima UNa i pritom koristimo knjigu „Svi smo rođeni slobodni“. Ne mogu da dočekam fotografije sa lica mesta. Sređujemo zajedno i dva nova klipa koja su nam snimili i poslali naši divni glumci Ateljea 212 u kojima čitaju đacima pesme srpskih pesnika i ohrabruju decu da nastave sa učenjem srpskog jezika. Imam toliko ideja šta bismo i kako bismo sve nastavu mogli učiniti zanimljivom, da ne znam odakle da počnem, a ova korona me stvarno više nervira, jer nam zbog mera niko iz Srbije ne može doći…. Idemo na krov!
Popodne je uobičajeno, a u 18.00 časova počinje onlajn konferencija „Sv. kraljica Jelena Anžujska kao spona između sitoka i zapada – nekad i sad“ sa divnim predavačima: dr Jelenom Erdeljan i dr Rastkom Jovićem. Ne znam šta mi je lepše, da li sam osećaj da smo se okupili oko jedne ovako divne teme, zbog svetiteljke čije ime dodelismo našoj organizaciji, da li zbog početka aktivnosti, divnih ljudi koji učestvuju o svemu ovome, podršci sa raznih strana da istrajemo u nameri da promovišemo srpsku kulturu i oplemenimo život naše zajednice na Malti, a opet i održavamo veze sa maticom ili zbog svega ovoga zajedno – ne znam, a nije ni važno. Hvala Ti, Bože, Ti znaš! Prepuštam se toku i tečem kao reka…
Pomalo pišem pre neku godinu započeti roman o mojim precima u južnoj Mađarskoj i njihovom optiranju za KSHS, razmišljam o identitetu i onome šta je njih pre 100 godina mučilo i tištalo i ne mogu da se otmem utisku da pravim paralele i zaključke tipa: ništa novo u istoriji srpskoj. Istoriji malog, namučenog naroda (a koji takav to nije) na vetrometini istorije. Mnoge stvari su mi jasnije otkako sam otišla iz Srbije, mnoge su ostale nepromenjene (kao npr. to da svoj identite treba crpeti u Hristu a ne u narodu, šta je na konferenciji Rastko lepo objasnio), mnoge slutnje su potvrđene. No, jedno je sigurno, da svoju decu vaspitavam najpre da znaju ko su i šta su, odakle su, da poznaju dobro svoje, ali da tuđe uvažavaju i poštuju. Nema omalovažavanja drugih, poređenja sa ciljem da pokažemo da smo bolji ili gori, jednostavno: upoznaj sebe samog i sve će ti biti jasno. Drugačije ne umem, niti hoću. Tanić mi reče onomad u Beogradu kako poznaje nekolicinu nas iz Vojvodine i da smo svi „ćiriličari“. Zamislila sam se nad tim istog trenutka, a s vremena na vreme me ponovo spopadne ista misao. Ja jesam i ćirilici i latinica, i hrišćanka i Srpkinja, i staromodna žena u modernom svetu, pa i moderna žena u nenormalnom svetu, i ne pokušavam da se predstavim drugačije, jer je to nemoguće pred Bogom. On nas vidi upravo onakve kakvi smo, a ljudi će nas uvek videti očima iz svoje glave i tu nema uticaja niti sugestija, ćirilice i/ili latinice, modernog ili staromodnog. Oduvek sam se smatrala patriotom, pa čak i sada, kada živim daleko od rodne grude, a svoju ulogu u svetu sagledavam, ili barem nastojim da je sagledam, mnogo šire. Čak iznad sopstvene patnje i trpljenja, upravo zbog svojih odluka… Kud sad odoh, kud me odvedoše misli, vreme je za spavanje…
Peki je devojke smestio u krevet, čekaju me da se ušuškamo, pomolimo, zahvalimo za današnji dan, pomenemo „usnule sa nadom na Vaskrsenje i život večni“. Puna sam neke lepote i suze mi idu od miline koja mi rastače grudi, slušamo duhovne pesme na nekoliko jezika a reči jedne mi se, jednostavno, spajaju sa dušom i pevajući prestajem/postajem da jesam :
“Način na koji čovek prihvata svoju neumitnu sudbinu i sve patnje koje ona sobom donosi, način na koji nosi svoj krst pruža mu mnoge mogućnosti, pa i u najtežim okolnostima i do njegovog poslednjeg daha: da svom životu da dublji smisao.”
Ponedeljak mi je obično bez časova, jer sam subotom i nedeljom uglavnom van kuće, pa gledam da barem tog dana malo odmorim i ne mislim puno o poslu. Da šetam pored mora, popijem kafu i prozborim koju sa nekim dragim, odem do Valete. Ovog ponedeljka sređujem tekstove za blog, gledam šta sve možemo da postavimo na sajt SOKCa, čitam. Petar počinje sa restauracijom prelepe biblioteke koju smo kupili prošle godine, ali nikako da dođe na red. Evo prilike i za to, hvala Ti, Bože! Sklonivši je iz hodnika, otvara se prostor za novo raspremanje stvari, prebacivanje, presipanje…
Javila nam se nova volonterka za Školu, baš me je obradovala. Čujem se sa Komšinicom Olgicom i smejemo se do suza; kad završimo razgovor malo isplačem slike Kuće iz očiju… Devojke su do 13.00 u onlajn školi i uglavnom se snalaze same. Posle toga malo vežbaju da voze rolere, mi pomažemo, idemo svi na krov, igraju se, Petar kuva, ja usisavam i ribam pod, vadim jedan veš iz mašine i stavljam drugi, ručamo, kratak odmor, njih troje gledaju neki film o “zmajOvima”, ja čitam, posle toga večera, kupanje, čitanje priče, spavanje, laku noć…
Već smo ušli u neki ritam, vreme nam i dalje brzo teče, misli napadaju podjednakim intezitetom i po ustaljenom rasporedu: da li ćemo ići u Hogs u decembru, možda konačno u Sloveniju, šta ako ostanemo ovde (na ovu pomisao skuplja mi se želudac), Škola srpskog jezika i njen dalji tok, finansije za Školu, dalje aktivnosti SOKCa, milion sitnica koje treba uraditi a nisu do spiska ni dospele… Sve u svemu, jedan prilično njanjav dan…
Kad malo dublje razmislim, svo četvoro smo dobro. Fali nam da izađemo, da se prošetamo, da sretnemo ljude, da živimo kako smo navikli. Čudno je to kako čovek ume da se stisne, ume da istrpi ako ima cilj. Naš cilj je da ostanemo dobro do 23. novembra, da se odmorimo, uradimo dosta stvari sa spiska, da ne pokleknemo situaciji, da održimo svesnost i da se ne izgubimo u kuknjavi nad sudbinom, šta je, opet, u ovakvim situacijama vrlo lako moguće, barem meni. Biti pozitvan nije samo floskula i što je najgore, nije u prirodi čoveka, rekla bih. To se uči, to se, jednostavno, bira, a nije nimalo lako. Lakše je, nekako biti loše volje i mračan nego vedriti stalno. Negde pročitah da je najjednostavnije videti stvari i okolnosti onakve kakve su i pretočiti ih u reči, ali dodati svemu tome nove boje i drugačiji karakter – e, za to se treba malo (više) potruditi. U redu, prihvatam i dodajem “malo boooje” uključujući za početak radio “Boem”!
„Čovek može očuvati delić duhovne slobode i slobodnog stava prema okolini, čak i u tako strašnim uslovima fizičkog i psihičkog pritiska.“ V. Frankl
Petar je sinoć teatralno isključio budilnik uz komentar da je sutra prvi dan u poslednja dva meseca kako ne mora da ustane sabajle. Otkako je krenula Škola srpskog jezika i moj angažman u njoj, nemamo nijedan dan kada prepodne možemo da ostanemo kod kuće, jer je Škola subotom, a nedeljom ionako oduvek idemo u crkvu, tako da se svo četvoro navikavamo na to. Ja moram sutra da poranim, jer imam jedan čas, kažem i radujem se što je to tako, jer ne bih da se mnogo opuštam, a devojčice imaju onlajn školu. Ergo, ustajemo do 8 svakako.
Sutradan se budim prva, mnogo pre 8 i pripremam se za dan, kao da je sve normalno. Pošto sam našla zamenu za Školu u subotu, Dijani predala da umesi kolač za prvu slavu SOKCa, dok će kuma Olivera ionako nositi žito po prvobitnom planu, za danas su mi ostali samo moji privatni časovi i da napravim spisak šta sve da uradim(o) na ovom prinudnom odmoru. Prvi put smo, otkako su se devojke rodile, zajedno na duže vreme, i to na Malti, a da Petar pritom ne mora na posao. Kad odemo u Horgoš, nikada to ne traje tako dugo i nismo prinuđeni da sedimo samo u kući, mada bismo neki to rado činili. Karantin na Malti znači upravo to: nema mrdanja, proveravaju i debelo naplaćuju neposlušnost, pardon, nesavesnost. Dobro, prilagodićemo se. Pravim poduži spisak i radujem se što ću moći da uradim gomilu stvari, koju ne znam kada bih uradila da je sve normalno i uobičajeno. Uvrnuto je to, znam, ali je tako. Uvrnuto je sve na temu ove pošasti i mnogo toga mi je nejasno, ali svoje misli usmeravam na druge, mnogo lepše stvari. Setih se neke izreke: „Kad ti život ponudi limun, ti napravi limunadu“, te sedoh da pripremim sve šta mi treba za ovo dvonedeljno ispijanje limunade:
Pisati svakodnevno dnevnik
Prebaciti fotografije sa telefona na laptop (poslednji put je to urađeno 2018.)
Vežbati gimnastiku i popodne
Srediti mejlove
Presaditi onu biljku
Pretresti sve ormane i cipelarnik
Očistiti sve sobe detaljno, sve ormane, sve police, garnišle, lustere
Srediti tavan
Devojke da nauče da voze rolere (stoje u ormanu skoro 18 meseci)
Pogledati seriju „Vere i zavere“ (konačno na miru, sve epizode)
Spremiti nastavu za sledeću subotu, naći zamenu
Srediti izveštaj o prvih mesec dana rada Škole i poslati
Pročitati letos kupljene knjige
Mađarski vežbati češće
Raditi malo na sajtu SOKCa (Andra prevodi tekstove)
Pregledati napisane ali neobjavnjene tekstove za blog i objaviti ih (zadnji objavljen pre pola godine)
Presložiti fijoke (sve redom)
Restauracija biblioteke
Restauracija kumove komode
Oprati školske rančeve i sve patike
Pregledati cipele i garderobu i odvojiti šta je za rashod
Oprati sve prozore, zavese, tepihčiće, podloge…
Spisak je podugačak, šta je i razumljivo, ali me raduje činjenica da ne moram sve sama, da ćemo nas dvoje dosta toga uraditi zajedno. Za početak se dogovaramo da svako jutro uz kafu čitamo sat vremena. Sebi biram najpre Viktora Frankla „Zašto se niste ubili“, a Petru dajem „Osvešćenu porodicu“ dr Šafali, koje nas čekaju već neko vreme. (Sa dr. Šafali smo se družili slušajući njena predavanja na jutjubu i oduševljeni smo onim šta smo čuli, te je najtoplije preporučujemo.) Oko podneva nam stiže isporuka slavskog koljiva i dela slavskog kolača, kojima se svi radujemo a Sv. kraljicu Jelenu Anžujsku molimo da se moli za sve nas koji smo povezani njenim imenom. Onlajn nastava protiče odlično, Petar se angažovao, ja imam tri časa danas, hvala Bogu, ručak smo u međuvremenu napravili, devojke se igraju same, pišu posle domaći, čujem se sa majkom, dopisujem se sa koleginicama glede sutrašnje nastave, radujem se novom volonteru, čujem se sa referentkinjom na našoj prvoj onlajn konfereciji koja će se održati sledeće srede i mislim se kako bi sve to bilo mnogo strašnije da je žena došla na Maltu a ja zaglavila karantin…
Devojke zaspivaju opet u našem krevetu, molimo se svi zajedno i nabrajamo šta je tog dana bilo lepo, a šta manje lepo. „Prođe prvi dan“, kažem u poluglasu i isključujem budilnik.
“Pišući knjigu, u ime verodostojnosti sam savladao svoju odvratnost prema svakom egzibicionizmu.”
Ima dva dana otkako sam pročitala mejl iz malteške škole u kojem se pominje da se sumnja na nekog zaraženog korona virusom u školi, ali da će nas obavestiti blagovremeno o svemu. Jutros mi taj mejl ne izlazi iz glave, kao ni činjenica koliko toga imam da obavim i kako mi baš samo još fali da se zarazimo mi, ili neko od nama bliskih. Četvrtak je pre podne. Odvela sam devojke u školu iako je lilo kao iz kabla i one se bunile kako ne žele da pokisnu. I sama sam loše volje kad vidim ovoliko vode na ulicama, kojima bi čovek lakše prošao čamcem nego kolima i samo mislim na gumene čizme, koje ostavismo u Horgošu, iako smo mogli još malo da ih nosimo, a nove ne stigosmo da nabavimo. Nije da nisam pokušala, nego nije bilo broja za sve četiri nožice, a da kupim za dve, pa tragam za druge dve neki drugi dan, ne ide. Od jutros sam imala čas mađarskog, završila pripremu časova za srpsku školu i radosno spakovala sve papire, plastelin, suvo lišće, kamenčiće i ostale rekvizite od kojih ćemo praviti Ježevu kućicu. Suboti se neizmerno radujemo i deca i ja, a znam da je tako u svim kućama gde imamo naše đake. „Kućico moja, najlepši raju“, vrti mi se po glavi i neka tuga mi se poče peti uz leđa sa namerom da zasedne na ramena mi, te ustadoh da oribam pod. Za vikend neću stići, jer mi je subota radna, od 8.30 do 16.00, a posle toga sam isuviše umorna da bih još i stan sređivala, a u nedelju je venčanje dragih nam ljudi, te ćemo čitav dan biti u posebnom raspoloženju. Misao o kafani mi malo razvedri čelo, ali i sunce koje se odnekud izmigoljilo i polako sušilo kamen svuda oko nas; žuti kamen, koji je i previše vode popio ovog novembra. Misli o sunčanom danu mi prekide zvonjava telefona. Uporno zoni. Ne volim kada me pre podne zovu na „običan telefon“, uvek se štrecnem da je škola. Mislim se da se ne javim i da završim ribanje hodnika, pa posle proverim ko je, ali je zvonjava uporna. Idem do telefona i vidim fiksni broj škole. Jeza mi skliznu niz kičmu i zari se u stopala. Očekujem da me pitaju da li sam Vasilisina ili Kirina mama, ali ženski glas sa druge strane samo suvo kaže:
U odeljenju vaše dece imamo pozitivan kovid slučaj, dođite po decu. Uskoro će vas zvati neko iz službe za javno zdravlje i uputiti u sve u vezi sa karantinom. Odmah dođite po decu, hvala.
Nisam stigla ništa da pitam, setih se svoje slutnje od jutros, neraspoloženja i devojčica i sebe, potopa na ulicama. Pa nisu ni morale u školu po onom kijametu jutros, mislim se. No, sada je bilo sunčano i toplo, pa barem ne moram da nosim kabanice i kišobrane, tešim se. Bosa uskačem u baletanke i vozim smireno do kamiončića sa voćem, gde kupujem poveću zalihu voća i povrća. Javljam Petru šta se dešava, predlažem da svrati u neki supermarket po još hrane i da očekuje poziv. Olakšavajuća okolnost je i to što imamo radnju dva ulaza od nas i što ćemo moći nekoga da zamolimo da nam donese namirnice ako zafale. Deo mene mi zamera što mislim najpre o hrani, ali je to neminovno. Iz razgovora sa Bogom znam da je On uvek tu i da nam baš ništa neće nedostajati, barem ne potpuno. “O, soje maloverni”, ponavljam ne znajući da li sam dobro zapamtila citat.
Stojim ispred škole već neko vreme i pitam se u kakvom raspoloženju će izaći devojke. Ja sam dobro. Staložena sam, ne dam mislima da vladaju. “Misli su kao majmuni”, sećam se neke rečenice iz jedne knjige. Ima tu još roditelja, prepoznajem ih, jer se viđamo svaki dan. Čitam im blagu paniku na licu. Otkako traje ova pošast, svakojakih priča sa lica sam se načitala upravo čekajući devojke što ispred škole, što da izađu sa raznih aktivnosti. Skoro da sam se navikla na takva čitanja-čekanja… Mislim se i šta rade oni roditelji koji su sada na poslu u kacelariji i koji ne mogu tako brzo po dete. Sunce mi greje glavu i leđa, lepo mi je i toplo. Pokušavam da uhvatim tu frekvenciju i biram da sam srećna ovog trenutka. Molim se ponavljajući svaku reč lagano i sa smeškom, žmurim. Kažem Bogu da Mu potpuno verujem i da On zna zašto nas sklanja sa ulica (i) ovaj put. „Kućico moja, najmiliji raju“ Ježurkine reči prošaraju mi molitvu… Devojke izlaze, nose pune rančeve knjiga, čela su im vedra. Lakne mi u sekundi.
Pomagaj, teško je, kaže Kira i predaje mi ranac.
U trenutku shvatam da su ponele sve knjige, koje inače stoje u školi i da ćemo imati onlajn nastavu. Pa dobro, šta se sad može, kaže neka Ja u meni i čudim joj se kako je pomirljiva. Stižemo kući a usput saznajem da je učiteljica, koja je bila na zameni u ponedeljak dobila koronu i da se virus ne bi širio po školi, svi moramo da sedimo kod kuće dve sedmice. Uh, 14 dana u kući mi se uopšte ne sviđa, propuštam dve subote Škole srpskog jezika, dve kafane sa dragim ljudima, dve Liturgije, sutrašnju slavu naše organizacije, i to prvu slavu… Prestajem da nabrajam i kažem sebi da ću ovaj put sve te dane iskoristiti pametno tako što ću pisati dnevnik. Neka devojkama ostane kao podsetnik, jer Bog samo zna u kakvim će se situacijama u životu naći. Da, još one davne 1999. sam htela da pišem dnevnik za vreme bombardovanja, pa nisam, a onda sam isto to propustila i za „koronsko leto“, kako smo nazvali naše prvo leto provedeno na Malti a ne u Horgošu od 2017. godine, no, ovaj put neću propustiti tu šansu. Pokajala sam se više puta što u obe pomenute situacije to nisam uradila, iako dnevnik vodim od svoje 12. godine, doduše ne baš preterano redovno, ali se neka nit može uhvatiti. Šta bi bio smisao pisanja ovog dnevnika, samu sebe pitam. Nada, ohrabrenje, inspiracija drugima, ne samo mojim ćerkama, kojima posvećujem svaku naspisanu reč inače. Pitanje o tome da li je to smisleno me ne dotiče, jer je smisleno samo ono šta sama okarakterišem kao takvo, šta sama osetim da život očekuje od mene. Upravo to prepoznajem kasnije u knjizi koja me uvodi u duboka razmišljanja o situacijama koje nam se dešavaju.
Stižemo kući, radimo uobičajene stvari, ručamo, one se igraju, ja držim čas koji je po rasporedu četvrtkom u 15.30 i danas sam posebno zahvalna što imam ovakav posao, što mi je Gospod omogućio da mogu da radim od kuće otkako sam prestala sa klasičnim radnim vremenom od 8 do 4. Ugovaram zamenu za moje časove u subotu, učiteljica Verica „uskače“, pada mi kamen sa srca ali ne i žal za susretom sa onim divnim sjackavim okicama, posle kojeg se osećam kao da letim. Sutra je i prva slava naše organizacije, tako da sam htela da umesim kolač i sa Dijanom i Oliverom odem u crkvu a posle toga da se podružimo na nekoj lepoj osunčanoj terasi i uživamo u najvećem bogatstvu ovog ostrva: suncu. Mešenje kolača predajem Dijani, Olivera je ionako htela da skuva žito, otac Risto će ih čekati u crkvi u podne, mi ćemo se pomoliti kod kuće, Marina radi. Ceo Odbor će ipak biti na okupu a Sv. Jelena Anžujska nad nama.
Petar stiže sa namirnicama, raspoređujemo ih kao i svaki put posle nabavke, planiramo večeru, pričamo o tome šta sve treba da se uradi u narednih 13 dana, komentarišemo šta propuštamo. Osećnja su pomešana…
Trebalo je da idem u Amsterdam sledeće sedmice i propustiću taj sajam prvi put u poslednjih 11 godina, ali neka, Bog me je sigurno sačuvao od nečega – kaže razumno.
Nekako sam spokojna i srećna što oboje mislimo isto, što nema tenzije, što devojke zaspivaju u našem krevetu grleći nas i što će im takvi zagrljaji biti snaga u svim samotnim i teškim trenucima, kojima je neminovno protkan svaki život, ma kako bio „srećan“.
Znate onaj momenat kada vas neki miris u deliću sekunde vrati na neko mesto, u neko davno vreme, drag događaj, pa se raznežite i razgalite kao nikad?
Nedavno zamenim debeli pokrivač na našem krevetu tanjim koji smo u februaru doneli iz Beograda, a kojeg je, sticajem okolnosti, oprala Petrova majka u svojoj mašini, a mi ga tako „friškog“ preuzeli i doneli u koferu. Dve noći mi u sobi sve miriše na “Bohor” i dorćolski jednosoban stan u kojem provedemo noć ili dve kad stignemo sa Malte, ili kad krenemo nazad, i to podelim sa Petrom, onako uzgred. On kaže da baš svašta pamtim i da ga ne čudi jer se sećam i najranijeg detinjstva. (I Majka se često iznenadi kad joj ispričam čega se sve sećam iz stana u Majdanpeku, u kojem smo živeli do moje pete godine). Dobro, to sam ja… takva…
Prošle noći se Kira probudila i htela je da neko bude „pojed nje“. Prenela sam je u naš krevet, kako bismo je oboje grlili i ušuškavali. Kad je jutros otvorila oči prvo što je rekla bilo je:
Ja mnogo hoću da idem kod baba Nate. Sve mijiše na njen stan.
O mirisu štala, koji me rasplače skoro svake večeri kad izađem na terasu, neću ništa da kažem. Niti o zelenom žitu u ravnici… Samo ću se pomoliti…
Miris knjiga volim oduvek. Podseća me na najranije detinjstvo, zapravo, dokle seže moje sećanje. Sećam se mirisa knjiga iz male tatine biblioteke, smeštene u otvorenom delu socrealističkog regala u stanu u Majdanpeku, ne većeg od jednog kvadratnog metra, koju je doneo iz svog momačkog života. Pored, u ono vreme, neizbežne sestre Bronte (boja koja je preovlađivala na omotu bila je tamno zelena, kao najgušća šuma) ta biblioteka je obuhvatala i nekoliko „Titovih knjiga“ (tako su ih zvali, nikada nisam shvatila da li ih je on napisao ili su bile o njemu), kompletnog Andrića, poveći broj dela Karla Maja (žućkasto-bežikastih)… Tačno pamtim razne boje omota, jer su skoro sve knjige imale preko tvrdih korica omote od sjajnog papira u boji, koje bih često razgledala igrajući se u dnevno-spavaćoj sobi. Tu je bila i jedna stara čitanka u tvrdom, oštećenom povezu, koju sam otkrila u gimnazijskim danima, kada sam se susrela sa pesmama Đure Jakšića, Laze Kostića, Jove Zmaja. Naša mala biblioteka seljakala se revnosno sa nama: Horgoš, Novi Kneževac, Paraćin, a neki njeni delovi i za Beograd. Vremenom je dopunjavana, ali i pražnjena.
Knjige Karla Maja mi je tata veoma često čitao klečeći pored pomenutog regala, tako da mi je Vinetu bio prvi junak u životu. Kasnije sam ih sve i sama pročitala i uživala kao da ih doživljavam prvi put. Bila sam očarana divnim i mudrim Indijancima, njihovim životom i autentičnošću. Kad sam dobila brata, imala sam punih 5 godina, bilo mi je najprirodnije da se zove Vinetu. Nije uspelo. Nekako su me ubedili da „teta u bolnici neće to ime da upiše“. (Dobio je zato ime Zdravko Čolić, ali o tom „junaku“ drugom prilikom.) Volela sam, mada to i sad radim, da otvorim knjigu i gurnem nos između korica i udišem staru hartiju i daleke svetove, da čujem pritom bat indijanskih konja i osetim hladnoću Prerije u zoru. Dugo godina su me pratili ti mirisi i one zamagljene slike…
U osnovnoj školi u Paraćinu biblioteka je bila smeštena u ovalnoj prostoriji sa mnogo prozora. Sećam se da sam prvu zbirku pesama, „Žubor voda žuborila“, pozajmila iz te biblioteke i u dahu je pročitala sedeći u bašti. Volela sam da odlazim i biram knjige, ali se nisam usuđivala da, kao u filmovima, sednem i tamo nešto pročitam. Tome su poslužili letnji raspusti, kada školska biblioteka nije radila, pa sam odlazila u gradsku. Gradska paraćinska biblioteka, dr Vićentije Rakić, bila je i ostala moje omiljeno mesto u tom gradu. (Znam da to delim sa Acom D. i Biljanom K., ali verujem i sa mnogima koji su ikada živeli ili i dalje žive tamo). Uživala sam da dugo tražim knjigu koju ću čitati u senci dunje u bašti. Obično bih samo otvorila donji deo ormana, kao kakvu škrinju sa najlepšim blagom, i kao u igri na sreću nasumice izvukla jednu knjigu, dok bih sa polica, gde su one bile izložene kao na izložbi, birala dugo naslov koji će me kasnije očarati. Ta igra me je dovela do njige koju sam čitala više puta zaredom jednog mladog leta i koja je nadahnula moju dečiju dušu da piše: „Tajna žutog balona“. Pade mi na pamet dok ovo pišem, posle više decenija. Mogla bih da je potražim i sačuvam za moje devojke…
Paraćinska biblioteka, odeljenje za odrasle, bila je moje jedino utočište u gimnazijskim danima. Ljubav prema Heseu, Kafki, Manu i ostalim nemačkim piscima, ali i prema Kunderi, Česlavu Milošu, ruskoj i francuskoj poeziji, srpskim pesnicima romantičarima, rodila se upravo tu. Mogla sam posle škole da sedim satima i čitam, mogla sam da dolazim u sumrak i čitajući maštam, da zaneseno posmatram novembarsku kišu u rano popodne ili sneg kroz starinske prozore sa više okana. Kad je bilo lepo vreme dolazila bih po knjigu subotom pre podne i čitala na nekoj od klupa pored reke Crnice, ili odmah tu, u parku, pored lepe, i u ono vreme, pomalo zapostavljene, bele vile. Moj unutrašnji svet upotpunjavao se upravo u toj staroj zgradi sa romantičnim dvorištem, zvanim „Atrijum“. U istom dvorištu sam na Acinoj promociji govorila Preverovog „Adrijena“, prvi i poslednji put, jer me je jedan stih zaboleo doživotno… U toj biblioteci sam pisala pesme i priče, neretko pisma Prvoj Drugarici i svoj dnevnik, i zamišljala sebe kao junakinju nekog romantičnog vremena koja živi daleko od savremenog sveta, na starom salašu obraslom ružama puzavicama, pored jezera, u širokoj ravnici. Sestre Bronte, Gete, Jova Zmaj i savrmenici, ali i još poneko sa onih polica diktirali su detalje i oblike tog sna.
Na osnovnim studijama u Beogradu posećivala sam razne biblioteke, ali se ni u jednoj nisam dugo zadržavala, mada sam volela da učim u čitaonici Biblioteke grada Beograda, jer sam pauze mogla da pravim šetajući po Kalemegdanu. Na postdiplomskim studijama u Erfurtu prelepa moderna Univerzitetska biblioteka, sva u staklu, bila je moja druga kuća. Odlazila bih tamo svakodnevno, osim nedelje, imala svoj ormarić u kojem sam držala pozajmljene knjige, i ostajala do zatvaranja. Usamljenost i nostalgiju sam gušila radom, a kada bi isti bili nepodnošljivi i ničim neutišani, duge šetnje su bivale od pomoći. Veliki broj knjiga me je na početku obeshrabrivao a onda sam uvežbala da odolim tom iskušenju i počela da uživam u izobilju korisnih i nadasve zanimljivih naslova. U prizemlju je bila kafeterija gde bih pravila pauze đuteći i pokušavajući da ne mislim ni na šta. Subotom sam se u toj istoj kafeteriji sastajala sa jednim kolegom, koji se bavio Srbijom i pisao disertaciju na meni blisku temu, i u veoma otvorenom razgovoru pokušavala da mu, ali i sebi, pomognem da shvati neke „naše krive Drine“, dok bi se njegov trogodišnji sin Luka igrao pored nas. Jedne subote me je mali Luka sav ozbiljan pitao: „Jelena, da li ti to živiš u biblioteci?“
Jedna od mojih životnih želja bila je da imam u radnoj sobi biblioteku sa otvorenim policama i sa svim svojim knjigama, a do tada ih se nakupio poveći broj i uglavnom su bivale na više adresa. To mi se i ostvarilo, ali se ispostavilo da otvorene police i nisu baš najbolje rešenje (prašina i posao oko iste), i da ta moja radost neće potrajati, jer smo odlučili da se selimo na Maltu, a knjige spakovali u kutije da čekaju drugu željenu biblioteku, u Horgošu. Već je vidim: bela, od poda do plafona, preko celog zida dnevne sobe, sa staklenim vratima, poput onih starinskih iz gospodskih kuća 19. veka, gde svaka pukotina priča svoju priču… Znam da će i taj dan doći i radujem mu se do Neba…
Bez knjige ne mogu da zamislim život, a ljubav
prema njoj sam želela da prenesem svojoj deci. Od najranijih dana me gledaju
kako sedim i čitam, kako im čitam na glas, kako donosim nove knjige u kuću, kako
ih zajedno kupujemo na raznim bazarima, pakujemo na poklon drugima, i uživamo u
zajedničkom odlasku lokalnoj biblioteci. Gledale su i baba Rajku kako sedi sa
njima na podu i svakodnevno čita. Često umeju i same da izvade neku knjigu sa police
i kao velike sednu da čitaju jedna drugoj ili svaka za sebe. Pred spavanje uglavnom
čitaju same. Svaku novu knjigu im prvo pročitamo nas dvoje jedared, a posle
kažu: „Daj meni, sad znam!“ Uživam da ih slušam, jer uvek nešto novo dodaju.
Vaska prednjači u takvom „čitanju“, a ume i da nas presliša.
Gradska bilbioteka u Marsaskali smeštena je u dvorištu osnovne škole, u senci ogromnog fikusa Benjamina. Četvrtkom radi i u rano popodne, kada deca izlaze iz škole, ali uglavnom pre podne. Svake srede, pre spavanja, nas tri se dogovorimo koju knjigu vraćamo sutra a koju zadržavamo još jednu sedmicu. Radost njih dve kad izađu iz škole, brzo se oslobode ranca i otrče u „lajbji“ me uvek gane do suza. Odmah vidim sebe i tatu ispred furniranog regala, i Vinetua na konju u vetrovitoj preriji… Devojke se u biblioteci odmah razlete da na policama traže nešto zanimljivo. „Ovu ćemo sutja“, kaže Vasilisa držeći knjigu u jednoj ruci, dok drugom i kolenom pridržava nekoliko naslova koje je već izabrala da ponese odmah. Kira obično dugo razgleda i teško se odluči.
No, kad se odluči, skakuće i ciči od radosti: „Ovu sam baš htejaaaa!“ Pošto možemo da ponesemo tri knjige, imamo dogovor da svaka od nas može da izabere po jednu. Kad se usaglasimo koje su to tri radosti koje nosimo kući, uputim ih da same odu do bibliotekarke, vrate pročitane i uzmu nove knjige. Jako su srećne kad to obave. Da ne pominjem koliko je meni srce zbog celokupnog događaja. Kad im se, malo kasnije, pridruži starija drugarica Luiza, sednu sve tri u ćošak da im „Juiza“ čita ili sa Džejmijem bistre geografsku kartu. Bože blagi, ako se jednog četvrtka ne istopim i ne razmažem po onim pločicama, ništa nisam uradila, a ako ne istrajem u nameri da pišem sve dok dišem i sve to upakujem u lepe korice – nemam reči…
Otkako smo dobili decu život nam se mnogo promenio i usporio, a preseljenje na Maltu je celu tu promenu još više začinilo. Vodimo „jedan život miran, tih“, kako kaže pesma (bez kartanja, no, sa ponekim stihom) i veoma nam prija. Svakome na drugačiji način. Dani nam uglavnom liče jedni na druge ali su nam lepi i opušteni. Nula stresa. Uljuljkani smo u ovoj mediteranskoj „laganici“, a vremena za sebe imamo više nego ikada u životu, i dobro se nosimo sa tim. Nije ni to jednostavno, kako bi se moglo pomisliti, ako me razumete šta želim reći. Očas posla se pogubi čovek u svoj toj opuštenosti i lakoći. Pogotovu radna sedmica nema mnogo uzbuđenja, ako ne računamo na roditeljsko uzbuđenje kad gledamo kako rastu i napreduju naša pametna i dobra deca, a Petrove ćerke. Vikendima uspemo da se vidimo sa dragim ljudima koji žive na severu Ostrva, da obiđemo neko mesto koje još ne videsmo, barem nas tri (Petar je više-manje zbog prirode posla sve obišao), a čim otopli, krećemo da posećujemo plažu/e skoro svaki dan. Iako je ovo malo ostrvo, saobraćajnice su veoma loše a broj vozila veoma velik, te su gužve česte i ne mili nam se da se nešto vozikamo, dok sa zadnjeg sedišta čujemo uzbunu. Doziramo izlete i s radošću očekujemo promenu situacije. (Ta porašće i ta deca jedared, je l’ te?)
Iako nam leto još uvek nije došlo (čitaj: nosimo duge rukave, ponekad kape i jakne zbog vetra i ne sunčamo se), odlučili smo da krenemo u obilazak kontinentalnog dela ovog našeg kamena na kojem živimo. Petrov klijent Paul, zaposlen kao upravnik jedne od malog broja organskih farmi na Malti, predložio je davnih dana da porodično posetimo farmu na kojoj radi. Farma je zapravo kombinacija plastenika, vinograda, maslinjaka i polja jagoda, sa po nekom domaćom životinjom, u malteškoj ravnici, nedaleko od mesta Mdžar (https://vincentecoestate.com/). Ništa preveliko, taman dovoljno, kaže Paul. Tata Pera nam je često donosio plodove sa pomenutog polja, spremao ukusna jela, koja mi veliki zalivasmo Paulovim vinom boje ćilibara (jedna od mojih boja iz detinjstva), ali je došlo vreme sve pomenuto da se uživo vidi i doživi. Devojke su bile veoma ushićene, jer su očekivale farmu kao u pesmici „Old Macdonald had a farm“, šta smo shvatili, tek kada smo ih čuli kako pevaju dok obuvaju patike. Ups! Greška u koracima (?) Pokušali smo da objasnimo šta smo hteli da kažemo, ali na kraju pustismo da se same uvere šta sve može da bude „farma“.
Dan je najpre obećavao, a onda su se oblici rzigrali po nebu i bilo je čas mračno, čas svetlo, no, bili smo odlučni u nameri da dan provedemo napolju. Tačnije, deo dana. Obukli smo se kao za zimski dan na Malti i krenuli ka središtu ostrva. Inače, ovo je doba godine kada je Malta još uvek zelena, kada ima žutog cveća na sve strane i kada je ječam u fazi „samo što ne sazri“. Mnogima ovde omiljeno doba godine. Ja se radujem letu, ali znam da ću njegovu najveću „raskoš“ provesti u Horgošu, pa je razumljiva ta moja radost. Maltežani, čini mi se, ne ljube sunce preterano, kao ni većina stranaca koja na Malti živi…
Kada smo stigli na cilj našeg puta, najpre smo obišli prelepu staru kuću koja je prenamenjena u mali hotel za svega nekoliko gostiju. Prastara, od žućkastog kamena sagrađena, mračna i hladna ali odlična za vrelo leto, sa ogromnim starinskim nameštajem od drveta i plavim vratima i prozorima podsećala je na neku kuću, tamo, negdje u brdima Istre, koju sam videla na jednoj razglednici kod Stare Majke u vitrini pre 20 godina. U kuhinji je jedna ljubazna žena pripremala namirnice za čas kuvanja, te smo samo preleteli po kući. Da se Petar pitao, ostao bi u toj kuhinji i preuzeo mikrofon od predavača, ali su devojke bile isuviše uzbuđene da vide sve i to odmah, a ja utekla iz kuhinje brzinom munje. Krenuli smo najpre u staklenik gde se gaji, kako naše ćerke kažu, bejbidajz (bejbi paradajz, mali paradajz, čeri paradajz, kako ko vole).
Put je vodio pored vinograda sa jedne i kaktusa i palmi sa druge strane. Zbunjujuće za neke mozgove, ali izdržalo se. Lepo i pomalo divlje polje mirisalo je na razne biljke, a kako je duvao vetar, nije preovladavao jedan miris, već su se mešali razni. Prava čarolija…
Staklenik je mali ali pun preukusnog paradajza, koji se može jesti čim se ubere. To sam poslednji put radila prošlog leta u Ljiljinoj bašti u Horgošu, jer znam da ne koristi ništa od hemije i da baštu uzgaja po sistemu „Božpomozi“.
Kada smo lepo fruštukovali, krenuli smo ka poljima jagoda a usput obišli 10 prelepih pasa i 100 istovetnih koka, koje su trčkarale po dvorištu. Osećala sam se kao u Horgošu.
Devojke su odmah pitale da nahrane koke i htele da skupljaju jaja, ali je Paul napomenuo da su sva jaja uanpred dogovorena i da će im to dozvoliti sledeći put. Dobro smo prošli, i hranjenje je bilo zabavno. Sledeća stanica je bilo polje jagoda koje se takođe mogu odmah jesti. Dečiju radost smo delili i mi i pas Fenek, koji je preskakao i leje jagoda i nas.
Put nas je dalje vodio do starih maslina, prostora gde dolaze školska deca na izlete, pored ogromnih statua i natpisa razne simbolike, pa ko razume – shvatiće😊. Meni se najviše dopala udobna fotelja na sred livade, i da je vreme bilo lepše, zamolila bih porodicu da me ostavi tu i dođe sutra po mene i ponudila sve moguće i nemoguće zauzvrat, ali kiša me je odvratila. Pošto ništa ne izgovorih glasno, imam keca u rukavu za sledeći put.
U povratku smo posetili i prodavnicu, gde se prodaju i proizvodi sa farme, ali i drugi organski proizvodi iz celog sveta. Neki su se bavili ponovo jagodama a neki smo gledali zaljubljeno u mladi vinograd i zamišljali jedan isti takav nešto severnije u široj ravnici…
Nedelja nam je počela standardno: Liturgija u crkvi Sv. Nikole u Valeti, koju nam braća grkokatolici s ljubavlju ustupaju na korišćenje. (Inače, međureligijski život na Malti ima veoma lep razvoj, o čemu će biti više reči u nekom od narednih tekstova.) Posle bogosluženja i kafe u crkvi, krenuli smo na kafu pored mora, pa na rođendan kod kuma Vasilija. Naš kum Vasa živi multikulturalizam u svakom smislu, šta me posebno raduje i nadahnjuje. Po ocu je Albanac, po majci Srbin, po rođenju Crnogorac, odrastao je u Crnoj Gori, a živi sa Filipinkom. Pravi je domaćin koji voli da ugosti a ne zna se ko bolje kuva: on ili Kuma, ko bolje sprema ribu, zavija sarme i od najčudnijih delova životinja ume da napravi čorbu. Njihova kuća je Dom pun ljubavi, smeha i raznih mirisa u kojoj je svako slavlje posebno i ima duh univerzalnosti. Gosti su uglavnom sa svih strana, kako i red nalaže, čuje se raznorazna muzika, jezici, a smeh i šala su neizbežni, pa kad čovek ode kući posle jedne takve gozbe, smeška se, onako za sebe, barem još dva cela dana. Ovaj put smo slavili Kumov rođendan, a pošto je vreme pred oba Uskrsa, spremalo se uglavnom posno, mada je Kum čovek širokih shvatanja, pa je spremao i meso, čemu su se deca posebno radovala. Kum je vrsni ribolovac, te je nabavio neverovatno ukusnu ribu, koju je spremao na razne načine, da smo i mi koji je ne jedemo rado bili fascinirani.
Pored nas iz Srbije, bili su gosti iz Gane i sa Filipina. Mi smo došli prvi, a Filipinci poslednji. Ne znam koliko ih je bilo, ali su se lepo svi smestili oko trpeze i u dnevnoj sobi, načičkani jedni pored drugih, veselo crvkutali i smejali se. Reko bi čovek: veseo neki narod, zaista. Naše devojke već poznaju neke od Filipinki, pa su bile u naručju tih prelepih i nasmejanih žena, sjajne kože i kose, kojima nije bilo teško da posle napornog radnog dana, jer svi oni rade skoro bez slobodnih dana, pevaju sa decom i igraju se koječega. Atmosfera puna radosti i neke neverovatne energije ispunjavala je staru maltešku kuću od poda do visokih plafona, a ja sam bila ganuta kao kada u našoj Kući odzvanja život u sličnom maniru. Kum i Kuma su bili presrećni a Kum je ponavljao da mu je ovo najlepši rođendan u životu. Vala, i meni i Nati! Site smo se ismejale i izigrale. Tu su bili i dragi Rakići, koji uskoro odlaze dalje u svet, i ovo je bio kao neki mali oproštajni skup do sledećeg susreta. Naša malteška Tetka je neizbežna i rado viđena u Kumovoj kući, a mama Mica i mali Đoje su naša draga ekipa, bez koje neđelja nije neđelja, što bi reko Kum Vasa. Nažalost, nemam nijednu čestitu fotografiju, jer sam se stalno kikotala i sve koje sam napravila su uglavnom za nepokazivanje.
Meni, nekome ko mnogo vole svoj mali ušuškani život sa pokojim „burnim“ vikendom, ovaj susret je bio svet u malom, onakav, kakvog ga jedino priznajem i prihvatam. Susret u punoći i radosti pred Najveći Praznik Pobede Života.
Nisam ljubitelj kuvanja ali volem da idem na pijacu. Znam i da razlikujem španać od zelja, prokelj od kelja, a isto tako sam onomad gajila baštu udaljenu 200 km od kuće i u njoj imala sve moguće i nemoguće. Daklem, volem zdravo da se hranim, ali ne volem da kuvam. (Zato sam se dobro udala, rekli bi neki. Upravu su, u životu je veoma bitna ravnoteža.) Pored toga što se radujem punim tezgama, uživam i u živopisnoj pijačnoj atmosferi, koja ponekad ume da bude i napeta, ali to je slika i prilika naroda, pa i države u kojoj je pomenuta pijaca. Nekako, upravo na pijacama čovek može da oseti narodni puls.
Moju skolonst ka pijaci otkrila je i jedna moja šefica, Nemica, pa me je zamolila onomad da odem sa njom na Kalenić pijacu. Sećam se da je bilo vreme pred Vaskrs, tako da je Kalenac bio u punom sjaju: krcat, šaren i bučan, a šefica u punom zbunu usled svega toga. Moja malenkost je iskusno poterala kolica po sistemu „kad sam već na radnom zadatku, da i sama obavim kupovinu“. Ima ko da kuva, je l’ te? Šefica se čudila: „Šta će Vam kolica, Jelo? Pa idemo na pijacu“, veli Nemica iskusno. „Pa idemo na pijacu“, veli Rajkin ženski potomak ništa manje iskusno. I tako, na kraju balade, Šefica sa nekoliko kesica sa po 2-3 komada koječega i Jela sa punim kolicima svega krenuše kući. Da li treba da napomenem da su je neki prodavci gledali u čudu kad bi stavila tri kruške ili dva krompira na kantar, dok su joj se drugi, već izveštani sa strancima, obraćali na nekom stranom jeziku, ne pitavši je prethodno odakle je. „A šta je ovo?“ pita Šefica na poslednjoj tezgi. „Španać“, kažem ja pogledavši je značajno. „Svašta, nikada u životu nisam videla sveži spanać“, reče ona nonšalantno i krenu. „E, baš svašta“, rekoh ja i obratih se prodavačici: „Može li, molim vas pola kilograma, ali od onog očišćenog?“ Razlike u mentalitetu, šta li?
Ljubav prema pijaci donesoh i na Maltu. Ovde, nažalost, nema svaki dan klasična pijaca u svakom mestu kao u Srbiji, već kamiončić natovaren svim i svačim, pa ko voli… U našem Malom Mistu ima nekoliko takvih kamiončića, te smo se odlučili za jedan od njih i ne volimo da kupujemo kod drugih. Simpatična malteška porodica je vlasnik, svi iz porodice rade na svojoj tezgi, što je u Malteza, izgleda, uobičajeno, i šta mi se najviše sviđa – imaju svoju baštu. Dobro smo se upoznali pa često kažu: „Ovo smo jutros doneli sa polja, vidi, nije prskano“, pokazaujući mi prstom na busen zemlje koji se šepuri na kraju mlade salate. Ukapirali ljudi šta traže mušterije i svaka čast na tome. Umeju sa svima.
Pošto je naše Malo Misto na obali mora, na dok u centru, nedaleko od pomenutih kamiončića, pristaju skoro svako jutro brodići sa svežom ribom. To mu dođe kao drugi deo pijace, tj. riblja pijaca. Otkako smo ovde, isprobali smo robu sa raznih „plovećih tezgi“, dok nisam otkrila jedan kamiončić koji je od srede do petka uvek na istom mestu i to od 9 sati. Simpatična, omanja, ženica radi na njemu. Od malteških prijatelja saznah da je cela njena porodica, a to u malteškom smislu znači mnogo njih, ribarska, i da se jako dugo bave ribarenjem, te da od nje treba da kupujem. Naše devojke vole da jedu ribu i mi se trudimo da barem dva puta sedmično spremamo riblju čorbu i pečemo ribu. (Dobro, de, jasno je da je tata Pera glavni kuvar, a moja malenkost samo dobavljač.) Pre neki dan, nakon što sam devojke ostavila u školi, krenuh da kupim povrće i ribu. Parkirala sam blizu belog ribarskog kamiončića i prišla poznatoj ženici. Čim me je videla počela je da priča šta ima u ponudi sveže a šta je smrznuto… U tom momentu začuše se povici i tupi udarci nedaleko od njene „tezge“. Neki ribari su se potukli. Pravi, pravcati „fajt“! Vidim da se uznemirila, drži onaj nož u drhtavoj ruci i gleda u ribu, a ko zna gde je. Nije ni meni svejedno, tuče ne volim da gledam ni na filmu, a kamoli uživo. Kažem joj da je u redu i da ću doći kasnije. Ne čuje me, baca nož i odlazi u ring. Htedoh da odem ali uvideh da je isti ispred mog auta i da nema sile da sad odem. Užasno neprijatna situacija. A da jednostavno odem kući, pa se popodne vratim po auto, mislim se, ješće deca danas nešto drugo? Ma daaaj bre, šta si se spetljala, reče neki glas i tako ostadoh tu kao ukopana. Mnogi su pritrčali da razdvoje zavađene strane, začuli su se razni verbalni uzvici, srećom nijedan ne razumeh, neko je trubio iz kola u prolazu, samo se pomolih da ne bude pucnjave i krvi i pomislih kako li se silni stranci osećaju na našim pijacama kada se „pofajtaju“ prodavci ili kupci… Setih se i Šefice i njenog iščuđavanja na Kalencu onomad, iako nije bilo baš ovako… Nekako se stiša buka i simpatična prodavačica se vrati drhteći.
„Izvini“, kaže ravno u poluglasu. „Mrzim ovo, ali poznajem momke.“
„U redu je“, kažem joj kao smireno. „Nadam se da će biti dobro.“ Stvarno tako mislim. Ne znam šta bih drugo rekla, osećam se glupo. Osećam se kao stranac. Kao da sam kriva za tuču…
„Hoćeš da pržiš ili da pečeš ribu?“ pita me hvatajući se za nož.
„Molim?“ zbunjeno se trgnuh iz nekog tamnog oblaka misli.
„Kako da isečem ribu?“
„Ah, to pitaš, mislim da će ići u rernu.“
Ona stručno, u tri poteza, očisti ribu, iseče je na šnicle i spakova u kesu.
“Where are you from?” pita me dodajući mi kesu i uzimajući novac. Potpuno smireno, sa osmehom. Profesionalac, nema šta, prolete mi kroz glavu.
“From Serbia”, odgovaram joj oklevajući jer mi je ona scene tuče u glavi i kao da strepim da joj kažem da sam sa Balkana. Ko zna šta se u mojoj glavi sa čim spojilo u tom trenutku, i glupo je što se tako osećam znam, ali tako je…
“How nice”, odgovara ona sa osmehom, a meni bi drago.
„What’s your name?“ pitam je spontano.
„Andreana.“
Umesto odgovora nasmešim joj se. To mu dođe u tom trenutku kao najkompletniji odgovor. Taj jezik razumeju svi…
Stvarno volem pijace. Imaju ponešto zajedničko, ma kako male ili bučne bile, ma u kom delu sveta se nalazile.
