Скакутала је раздрагано између два омеђена, још увек ненастањена гробна места и тим поскоцима пркосила упорној тишини каква је могућа само на гробљу. Није правила превелику буку, већ таман довољну да ме надолазеће мисли не прогутају заувек. Зубато мартовско сунце играло се у њеној светлој коси и притом спуштало низ локне као низ тобоган. Из те игре би се повремено искрао риђи одсјај који ме је подсећао на његову браду. Црна коса коврџава, риђкаста брада и тамно зелене очи, понових као да се присећам слике, као да је не гледам свакодневно, као да није усрцена заувек. И она је наследила то риђило од њега, помислила сам сетно. Било је прохладно као и оног марта, сад већ много година уназад. Као, уосталом, сваког марта када бих дошла на ово место. Дрхтала сам од добро познате студени изнутра и нисам могла да дочекам да се све ово заврши и да се нађем у топлој, познатој соби, у познатим мирисима, са познатим гласовима и подједнако тешким мислима сваки пут. Он није на овом хладном гробљу, већ је тамо где сам и ја, увек и свуда, понављала сам своју молитву тешећи се. То је била за мене истина, једина прихватљива.
После тих мисли, као лопов ухваћен на делу, кришом погледах Мајку. Бавила се распремањем ствари које смо донеле. Била је погнута, подлактицом леве руке ослањала се на леву надколеницу и постављала на гроб разне ђаконије, имајући притом болни грч на лицу. Деловала је љутито, а ја сам осећала сав њен бол који никада неће престати. За њу Он је сада овде и не бих се ни у лудилу усудила да јој тврдим супротно, чак ни да је тешим. Поготову сада, док све ово ради, јер је такав ред, размишљала сам само да бих контролисала надолазећу бујицу осећања. Споља сам ћутала и даље, изнутра је ипак почео да се одвија убрзани филм, без реда и поретка.
Свесна сам да ћутим, да сам на Текијском гробљу у марту, заплетена у испреплетене мисли мислима и да тонем све дубље. Добро познат сценарио. У очајничком покушају бегства из тих познатих дубина окренух главу и видех најлепши призору на свету: риђкасу главицу која скакуће и за себе нешто ћућори. Мисли се као по команди престројише ка њој. Разведри ми се најпре у глави. Толико љубави у мени пробудило је рођење тог бића и толико радости ми је донело учествовање у њеном одрастању, и тако лако закрпило ону рупу која ми се отворила у срцу ономад у марту, да није било те туге коју мисао на њу није могао да победи, макар на тренутак. Весело, добро, радознало, паметно и помало луцидно дете, које волим необјашњиво и неописиво много. То је било као да сам са њеним доласком на овај свет поново добила део себе који сам изненада изгубила, део себе, који је нестао у тузи и болу, као да сам добила цео дом из којег сам давно отишла, а он се после тога обрушио…
Наједном је застала, окренула се ка мени као да је чула да о њој размишљам, као да је чула тупо и болно гутање кнедли и грч у грудном кошу и доњој вилици, погледала ме је право у очи и кроз осмех шеретски питала: „Је л’ ме волиш што сам луда?!“ Уста су ми се развукла у осмех, очи замаглиле од бујице суза, грло стегло, али сам успела да тихим гласом испрекидано изговорим истину: „Само те волим…“ У себи наставих: „Увек и свуда, и свакакву. Луду, обичну, веселу, плачљиву, поспану, и кад не можеш да заспиш…“ После тих речи отвори ми се у грудима неки понор и повуче са собом сву тренутну тугу, тескобу, сузе и онај грч болни, и ја прогледах поново. „Теткааааааааааа, смеј се!!!“ нареди она озарена и ја се коначно цела насмејах и заплаках сада гласно и загрлих је тако снажно да се сама изгубих у том загрљају који лечи. „Љубави…“ прошапутах у мислима да она то гласно чује и понесе са собом свуда и заувек… Можда коначно превладах март, помислих наивно, погледавши у већ пожутелу овалну фотографију у белом мермеру…
