Једна од мојих великих љубави, коју сам такође запоставила услед начина живљења у прошлом животу, је кројење и шивење. У кући мојих родитеља постојала је одувек шиваћа машина марке Мирна на којој је Тата шио мебл када би правио или преправљао каучеве, фотеље, кревете. Био је, између осталог и столар-тапетар. Волела сам ту његову способност да направи нешто од дрвета а онда га упакује у шарени и мекани мебл, који је увек имао посебан мирис и остао ми занавек у ноздрвама. Поред његових руку научила сам да ценим све људе који својим рукама нешто умеју да створе.

Имала сам 12 година када сам и сама села за Мирну и почела да је „терам“. Нема електричну папучицу, већ ону плочу која се помера стопалима у одређеном ритму. Сећам се радости када сам ухватила поменути ритам и кренула да спајам два материјала ситним бодом. Мирна није била баш склона танким тканинама, као што рекох, али смо се обе некако сналазиле. Највише сам волела да преправљам татине кошуље и сакое, тако што бих им одсекла рукаве и крагне, неретко и манжетне, па онда нашивала руске грагне на кошуљама, или неку чипку на сакое и тако носила те необичне сакое-прслуке. Додуше само по кући и дворишту, јер није било прилике да их негде другде обучем. Играла сам се до миле воље по цео дан на сваком распусту, а онда бих увече пред родитеље истрчала у новој креацији сва усхићена. Сећам се да су били углавном радосни, али се исто тако сећам и невеште подршке у стилу: „Ех, како си се ти докопала маказа, све си сатарила…“ Та критка није била озбиљна, сада сам сигурна у то, али ми је ипак скресала млада крила која су кренула да од мене праве шваљу од заната. То ме није спречило да већ за следећу Нову Годину, за дочек код Велике Маје, сашијем од црног тила слојевиту сукњу од тила à la Јосипа Лисац. Онај осећај радости и истинског поноса који ме је изнутра обасјао памтим и данас. Одговорно тврдим да управо због таквих осећања свако треба да зна понеки занат поред онога за шта се школовао. Тако васпитавам и своје девојке. То сам и онда мислила и више пута одлазила да „кибицујем“ кројачке тајне код разних мајсторица, али сам некако била нестрпљива, можда исувише напредно-лудих идеја за њихово схватање, те поменута сарадња није никада потрајала довољно дуго да научим баш све што је потребно, али је било довољно да после могу сама да надограђујем. Након тих неуспелих улога шегрта, почела сам сама да вадим кројеве из чувене Бурде и шијем.

Шила сам углавном себи и Мајци, а џепарац сам до задње паре трошила на тканине. Прво бих направила сукњу и носила је „слатко“, онда бих од те сукње направила шортс, а кад би ми и то досадило, од шортса би настала јастучница која би се, испуњена неким пуфнастим јастуком, који је Тата раније направио, шепурила на мом девојачком кревету и ту завршила своју каријеру. Волела сам и да креирам гардеробу, мада ми цртање није ишло од руке. Но, било је сасвим довољно да могу да нацртам панталоне необично широких ногавица и однесем некој правој кројачици да ми их направи. Нажалост, нисам имала увек храбрости да понесем те своје креације. Што би рекла данашња младеж, нисам имала духа „трендсетерке“. О мом занату се прочуло по одељењу, па сам имала и упита од неких другарица да им понешто сашијем или преправим. Тако је једна Виолета Миленковић била веома одлучна када је дошла код мене са новим фармеркама да их сузим, а ја ништа мање куражна да се прихватим посла и да јој пре него кренемо у школу тог дана очас посла испуним жељу. Увек је носила уске фармерке, без обзира на тренутну моду, а мени се јако допадао тај њен стил и пристала сам да јој учиним. Тада тексас није имао еластина у себи и био је некако крући него каснијих година, те сам се жива намучила да удовољим стрпљивој  „муштерији“. Када сам напокон предала сужене панталоне и Виолета их пробала, схватла сам да ипак нисам дорасла задатку и да је једна ногавица ужа од друге. Но, нисам се олако предала и више пута сам преправљала обе ногавице док није дошло крајње време да кренемо у школу и уз шаљив одговор ставила тачку на тај рад, као и на рад са јавношћу: „Ма нису ти ноге исте дебљине! Нема шансе да ово не умем да урадим!“ Виолета је вриштећи од смеха прихватила моје објашњење и слатко износала фармерке још неко време, али не пропушта ни дан-данас прилику кад сретне моју Мајку да добаци: „Тета Рајка, поздрави ми шнајдерку!“

Сећам се и чувене епизоде када сам драгом пријатељу Јохану за рођендан искреирала и скројила необичну тунику, али Мирна никако није хтела да ради тих дана, већ је стално затезала и кидала конац док на крају није покидала сопствени каиш. На рођендан сам ипак отишла са тим полузавршеним поклоном, уредно руком ушивеним, али је Јохан био човек од разумевања још онда и одмах смислио коме ће је однети на дораду. Није се никада касније сетио да спомене шваљу у мени, на чему сма му и дан-данас захвална и спремна да се искупим.

С времена на време су ме и касније у младости, посебно у студентским данима, хватали таласи креативности и жеље да креирам и шијем, али се нисам никада томе посебно посветила. Недостатак мотивације, недостатак слободног времена или шта већ били су разлог. Признајем, нисам била довољно упорна да развијам тај таленат, али љубав према нечему шта-руке-стварају никада није нестала из мог Бића. Петар је више пута нудио да ми купи шиваћу машину, али сам се нерационалним разлозима бранила, не знајући ни сама од чега.  Но, семе љубави увек нађе пут да исклија, па чак и на не тако плодном тлу, убеђена сам у то.

То се показало истинитим и пре десетак година, када сам се у једном периоду интензивно дружила са драгом Јеленом Ф.К., коју сам подучавала из немачког а она мене из грчког језика. Једном седмично смо се састајале код ње у Земуну и по сат и по радиле оба језика. Обично сам одлазила после мог посла, али не понедељком, јер је она радила само тог дана (не питајте колико сам у неким тренуцима чезнула за таквим радним временом) и остајала неретко до касних вечерњих сати. Пошто је Јела Ф.К. једно у руке невероватно даровито чељаде, и уме да направи, скроји, сашије и извезе шта ти срце пожели, поверих јој моју давнашњу љубав према шивењу. Одмах је предложила да заједно нешто креирамо. Била сам мишљења да то не треба да буде ништа ново, већ да преправљамо старо, те сам јој стално односила разне комаде своје одеће које смо буквално претварале у „нешто сасвим ново“, а она је била далеко другачија од свих оних поменутих „мајсторица“ које нису волеле иновације. Била је стрпљива, сталожена, отворена да чује сваку лудост, и још боље, да се упусти у то да је реализује. Тада сам схватила зашто је тако способна у руке, јер је способна и у главу, а душа јој је широка попут равнице из које потиче…

Овде додати чипку, тамо карнер или вез, онамо перје и дугме, уклопити са шеширом и марамом и ето нове комбинације, био је принцип нашег рукотворства. Толико смо се занеле свим тим да смо планирале да отворимо заједничку радњу под називом МОДИСКИЊЕ, док би на табли испод тог назива стајало и додатно објашњење у стилу старих предратних радњи: „Салон за поправку, преправку и исправку Ваше гардеробе“. Да није остала трудна у то време, сигурно бисмо изгурале ову величанствену идеју, која ме и сад испуњава милином док ово пишем. Већ сам нас видела у неком старинско-романтичном простору старог Беграда, тапетираних зидова, како уз чашу вина наздрављамо нашем послу, а онда слушајући неке шансоне на разним језицима кројимо и шијемо, нашивамо, додајемо, одузимамо… Ја носим неку дугачку плишану хаљину са карнерима, имам конзервативну пунђу и веома модерну муштиклу у десној руци… Сећам се да сам о овоме причала једном колегиницама у канцеларији, без детаља са муштиклом наравно, и да су биле одушевљене. Нису ме одговарале и убеђивале ирационалношћу једног таквог подухвата, како би могло лако да се предпостави с обзиром на многе животне и остале пропратне околности тога доба, већ су ме охрабривале, а још тада сам схватила да снага креативности удружена с љубављу уме да се прелије на сва срца која још увек „охладнела нису”…

Ове зиме смо, као и увек када одемо у Србију на распуст, посетили Старог Оца. Изнебуха ме је питао да ли хоћу једну од две шиваће машине које има у стану. Без размишљања рекох да хоћу и већ сам видела себе како у баба Видиној собици седим и „терам“ ту дивну справу која преде најлепши звук који уме, слушам онај старински радио и певам на два језика чувену „Седела сам за машином, шила сам“. Чим сам је однела у Хоргош, наручила сам мајстора преко драге комшинице Тинде, иначе врсне кројачице-чаробнице, и за непуних недељу дана, машина је била спремна да поруби неке прекриваче, од постојећег дамаста састави неке јастучнице и почне да негује дуго запостављено семе у мом оку, али овај пут стварно. Мајка је била видно задовољна и похвалила ме је споменувши и Виолету Миленковић, онако успут, тек да се насмејемо. „Нека, нека“, охраби ме и моја тетка Мара, „та имаш две девојке укући, није згорег.“ Имам и времена и Лампаш, као и жарку жељу да дам добар пример како је важно знати нешто рукама створити.

Фебруара, 2020.

Од свих сећања моје Мајке на њено детињство највише волим приче о баба Ружи, мајци по оцу, иако су углавном тешке и никада нисам успела да склопим целу слику o тој невероватној жени. Фотографије немам, осим оне са надгробног споменика, а Мајкина казивања су била и остала у фрагментима, онако, како се чега сети. Упијала сам те слике и тако градила у мислима лик хероине из давних и мучних времена, и сећала га се кад год сам мислила да ми је у животу тешко. Баба Ружи је било и „црње и грђе“, па је све преживела, тешила бих се.

Ружица Јоксимовић рођена је око 1870. године у Текији код Параћина, а још као дете дошла је у село Давидовац (удаљено 5 км од Параћина на путу за Зајечар) код тетке на чување. Остала је сироче, а пошто је теча био кмет у селу, могао је да брине о њој. У том селу се касније и удала за Драгутина Богдановића и ту и остала до упокојења 1958. Касније је наследила велико имање од свог оца, као и позамашну своту дуката по коју је отишла са течом чезама у Крагујевац. Богата миразџика умела је да умножи постојећа добра, те су Богдановићи постали „велике газде“ имали њиве, винограде, ливаде, стоку, вршилицу за жито и воденицу. Газдарица Ружа родила је осморо деце, четворо је сахранила у време Балканских ратова а четворо одгајила док је Драгутин био на Солунском фронту. Брата Милана му је тифус однео у Албанији а Драгутин се после седам година ратовања вратио. Баба је често причала о његовом повратку. Није му се много надала, заправо, није хтела да се разочара и његовом погибијом, јер је у селу било много кућа са црним барјаком а имала је и доста посла око деце, куће и имања, све је било на њој. Када се коначно вратио, имао је једва 40 килограма, сама кост и кожа, пун бува и вашки. „Да га окукаш, ни дете ни човек“, говорила је баба Ружа, а Мајка често препричавала једва чујним гласом гушећи се у сузама…

Иако је годинама сама водила бригу о великом имању и деци, била је веома способна и сналажљива за оно време. Амбари и подруми су увек били пуни, посао на њиви обављен, стока намирена, сиротиња у окружењу нахрањена, деца сита. Ту су још били радници које је упошљавала на имању, њихове породице о којима је такође бринула, као и блиски и даљи рођаци, увек спремни да јој се нађу или да покушају да се окористе; ту су били свако мало и Бугари, који су пустошили Поморавље годинама како им се прохтело, много година касније четници и партизани. „Није се знало ко је грђи“, говорила би баба Ружа. Неретко је баба била принуђена да прими непријаљске војнике у своје двориште, као најбогатија кућа у селу, да се одморе и окрепе, давала им да једу и пију, да понесу шта хоће, само да јој не дирају оно највредније: децу и стоку. Но, није много веровала непријатељској војсци, па је неретко крила и децу и стоку у земуници у најудаљенијем кутку дворишта. „Ћуте сви ту под земљу, и деца и та мавра, ки да зна шта ју чека ако зуцне“, говорила је баба Ружа а Мајка препричавала. Сећам се језиве приче како је једном данима кувала у великом казану за бугарске војнике, који нису показивали нимало милости ни према домаћици ни према селу, изживљавали се над свима редом, као и над стоком и претили да ће јој одвести мушку децу а кућу запалити, те је Ружа одлучила да у казан убаци камену соду и тако их се реши. Није се никада плашила освете, причала је касније унуцима, сваки следећи пут би била све јача и све спремнија на нови окршај, на нову победу. Умела је да јаше, те би често преносила важне поруке српској војсци ноћу преко поља, јашући у мушкој одећи, и много је волела краља Александра. О њему пред бабом ништа лоше није смело да се каже, чак ни после Другог светског рата, када су дошла сасвим другачија времена. Носила је у позним годинама бинокл по његовом узору. „Господствен човек“, говорила би с поштовањем „носи ово танко на нос, а не онај оглав “, мислећи на наочари. „На кога другог да се угледам ако не на њега?“ Тако је Мајка причала о својој баби.

Намучио се добрано кроз историју тај народ уз Мораву, и кад се сетим тих прича није ми чудно што им је нарав тако прека, а мисли и планови углавном нејасни као моравски муљ. Чини ми се да не би опстали до данас да су били иоле другачији, иако сам жестину тог менталитета осетила на сопственој кожи и отпатила последице истог у својим параћинским годинама… Моравски гени ме понекад и саму помуте и повуку на дно, али ме исто тако муњевитом брзином избаце на површину и освесте, као да ме је сама баба Ружа својим рукама ставила на коња и ошинула га бичем да јури у правом смеру. Убеђена сам да све жене у мајчиној породици, а за Мајку и себе сам сигурна, праунуке и чукунунуке баба Руже, имају њене гене које им не дају да потону у најтежим трнуцима и да их баба вазда чува и охрабрује: Радмила, Валентина, Кристина, Марија, Катарина, Ана, Јелена, Катарина, Василиса, Кира…

Поред тамних прича о баба Ружи које су у мојој дечијој души стварале неку тескобу и зебњу, било је и оних веселих, али их не запамтих све. Недавно ме је Мајка подсетила на једну од тих. „Мој отац је имао мере кад пије“, почиње Мајка изненада свој монолог на глас, мада осећам да је исти последица мисли које већ неко време куљају у њеној глави, иако ћутимо скоро два сата. Путујемо аутом из Хоргоша у Београд, девојчице спавају у својим седиштима иза нас, имамо на располагању два пуна сата. Два сата само за нас две су ми велика као небо откако живим у иностранству, откако виђам Мајку два пута годишње и откако ми недостаје као никада пре. „Волео је да пије и ракију и вино, а кад је била прилика, попио би три чашице ракије и три чаше вина, и то би било то. Могли су да га моле до 101 и назад, али газда-Милија не попушта. Био је газда, богаташ, виђен човек у селу, крут али праведан. Није био окрутан. Барем га ја нисам тако доживљавала, иако је према својој деци био строг. То што смо били богати није значило да треба да расипамо. Ма какви! Знало се да се паре троше на куповину земље и стоке, да се улаже у то, да сви морамо да радимо, свако је имао своје послушање. Ја сам била најмлађа, три брата (Милан, Милован и Мирко) била су доста старија од мене, а полусестра Мила, је већ имала своју кућу и породицу. Сећам се да сам пре школе проводила време углавном по дворишту, а ту негде, у хладу, увек је била и баба Ружа. Неколико година пред смрт, а упокојила се у 80 и некој, није више могла да се креће, него је седела у дворишту испод дуда преко дана а увече би је пренели у кућу, у њену собу. Волела је да пије вино, а поготову у време када је већ била непокретна. „Радо ћерко, узми оно бокалче и донеси ми вино из подрума, из оно највеће буре“, тачно је знала из ког бурета воли вино, „да се баба пречести“. Нисам смела никако да је пређем, помало сам је се и плашила, а била је свега свесна, упркос шлогу који је преживела. Причешћивала се она тако неколико пута на дан а мом оцу то није баш било право, јер није желео да се пропије, ионако је била стара и непокретна, само им је требала још једна мука.

„Мамо“, каже јој мој отац, „немо’ дете да ми шаљеш у подрум, мало је, ће се омакне, повреди, или ће се пропије од малена не дао Бог…“

„Шта ме мамкаш, мачке те размакле“, корила га је баба, „донеси ми то вино да се причестим! Оћеш да ти мајка непречешћена оде на онај свет?!“

Стриц Милоје и обе тетке, Деса и Станојка са својим породицама такође су живели у селу недалеко од нас. Велика смо фамилија били. Звали су нас: Пајтићи… Није то било ни тако велико село. Код тетка Десе смо отац и ја ишли на славу. Никољдан је славила, сећам се. Посна слава. Тетка спрема, спрема, спрема данима, свашта изнесе на сто. Мој отац по обичају попије прво три ракије уз предјело, после пије вино, али се увек кући врати жедан, јер би тетка Деса толико посолила рибу, да отац целу ноћ после славе не би могао да спава јер је морао да  устаје и пије воду. Није много причао после о томе, али би умео да је благо укори још ту за трпезом: „Селе, имаш ли ти још со у кућу?“

„Имам бато, што питаш?“

„Па шта пресоли ову рибу, ки да ћеш све да не потровеш?!“

После вечере би се певало а теткини синови би увек терали мог оца да пева: „Ајде, ујче, ону твоју!“ Ту су били и тетка Станојка са породицом и још фамилије и сви смо се много поштовали у оно време. Баш сам волела да будем са свима њима по тим славама. То су ми била најлепша дружења са очевом фамилијом. Моја мајка није волела да иде од куће. Њено је било да кува и одржава кућу и нерадо би ишла код неког. Баба је није никада волела, јер је донела у кућу мали мираз, заправо, њени стричеви су приликом прошевине обећали баба Ружи много тога, али кад је мајка пошла у своју будућу кућу, једва да су јој нешто дали. Моја мајка је била тиха и мирна жена, никада никоме није ништа замерала, није улазила у дискусије и расправе и кад би је баба клела, она је само говрила: „Ако, мамо, ако…“. Мени је било жао мајке, али носила се она са тим. Нико од нас није наследио ту њену кротост и тиху нарав. Нико ни од вас, а ни деце моје браће. Сви смо некако пргави… као баба Ружа… После славе тетка Деса би послала праћанку по оцу и мени. Баба је волела да види шта јој је ћерка послала. Све би пробала, али никада није изостао коментар када би тетка дошла:

„Је л’ ћерко…“, почињала би баба прекорно.

„Кажи мамо“, правила би се тетка Деса да не зна шта је чека.

„Имаш ли ти још со ил’ да ти дамо лечка?“

„Што да ми дате мамо, па имам, знаш да имам.“

„Па ја велим да немаш више, кад си ону рибу пресолила онолко. Па шта си се шунула?!“

„Па омакло ми се!“

„Па како ти се омакне сваке године, мачке те размакле?!“ грмела би баба. „Па ајд што појем неко парче, но не могу да угасим тај со што си турила ки ненормална, па онда пијем воду целу ноћ, јер ми твој брат не да видно, а онда не излазим из клозета, па јеси ли ти нормална?!“

Мајка прича мењајући глас и акценте, ја плачем од смеха а срце ми дрхти од милине што их све помињемо. У тим речима препознајем Мајку и њене покрете, неке слике из детињства које сам доживела код ујака у Давидовцу, као и део себе и баба Руже у мом оку… Знам да су међ’ нама докле год их се сећамо и помињемо… и пишемо о њима. Нека почивају у миру.

Знала сам да ће доћи и пре него што је то написала поред тек објављене фотографије наше Куће. Још тада сам могла да наслутим радост која ће нас обе преплавити када се коначно будемо загрлиле. Нисмо се виделе десетак година, чини ми се, али смо све време биле у оном најбољем контакту који постоји: усрценом. Осећала сам да се сваки пут смеши када види моју радост на фотографијама, да тугује када објавим да ме је нешто потресло и да јој око засузи док чита моја писанија. Када је написала да ћемо следеће године заједно да уживамо у лепоти званој Хоргош, поверовала сам јој. (Као што сам јој поверовала и то, да ће за следећу годишњицу матуре доћи по мене, ма где била она, ма где била ја.)

Тачно годину дана касније, усхићено се спремам да одем по њу на станицу и загрлим је чим изађе из аутобуса. Тај сусрет сам у протеклих годину дана више пута одплакала, па се сад све надам да ћу бити присебнија и мање њањава, него што сам била у мислима… Или, пак, не… Ма како било, она ме добро познаје, све ће разумети, све ће прихватити. Једна од мојих првих другарица из основне школе. Моја Сандра.

Одлазак из Србије донео ми је невероватне поремећаје на пољу међуљудских односа којих сам постала недавно свесна. Људи који су ми били део свакодневнице само су нестали из мог живота, без трага и гласа, а на њихово место уселили се нови, са којима никада не бих имала дубљи контакт да сам тамо остала. (Неко ће рећи да је то нормално кад се одселиш из земље, али ја овде причам о другим односима, о онима које је немогуђе прекинути, који су једноставно вечни. Мада, свако ће прочитати на свој начин.) Неки су ми се јавили само да би ме питали како сам, иако смо се једва познавали, неки ми шаљу повремено лепе поруке и писма, а они са којима сам делила више од те чињенице, једва да су ме удостојили одговора на моја писма и повремено јављање у стилу „како си“. То ваљда тако бива, то је све у реду. Прихватам све и мислим да је ово одлично за мене, да ми је било јако потребно да се изместим, јер сада имам бољи преглед на много шта, јер сада другачије посматрам и међуљудске односе. Отворенија сам за нове контакте на другачије начине, мада сам дописивања одувек волела и неговала.
Пре неки дан сам рекла девојкама да ће ми доћи једна другарица у посету и да се много радујем. „Мамина другарица долази“,  поновила је Кира зачуђено део моје реченице и та њена зачуђеност ме је погодила. Можда у њиховим главицама мама нема другарице, или су навикле да нас посећују само маме њихових пријатеља… Дуго сам размишњала о том догађају.
Светлану сам упознала неколико дана пред нашу селидбу из Београда, у фебруару 2017. Огласила сам да продајем близаначка колица, Светланина сестра је чекала близанце и решила да их купи управо од нас, па је послала сестру у „извидницу“. Други пут смо се виделе на Малти 2017, када је била на одмору и мало боље упознале, али то као да није било потребно. Ми смо се већ познавале. Недавно је јавила да долази на наше Острво поново али само на неколико дана (2018). Наравно да хоће да се видимо и да ће све организовати да нам дође у посету, јер зна да ми је компликовано да се организујем и кренем јој у сусрет.
Чекајући тај дан у глави сам слушала Мостарске кише и сећала се сличних познанстава. Размишљала сам о томе како, заправо, није битно време које са неким проведиш, нити колико га дуго познајеш, већ да ли су се ваше душе препознале. Са неким људима се не можеш срести ни на једном нивоу осим на физичком, а са некима си у тренутку осетио исте таласе и ту су и речи и сусрети непотребни. Мислим на недавна дописивања са Новопронађенима, на ретке али квалитетне сусрете са драгим душама која ме озаре изнутра за навек, на неке тренутке који су неухватљиви речју, који живе само у сећањима. Желим само таква пријатељства, желим да осетим радовање целог свог и другог бића када се сретнемо на било који начин, било када! Желим Светлане, Дуде, Раде, Марије, Иване, Милице свима и желим да многима будем Светлана, ако већ нисам.
Светлана ми је својим доласком обојила један врео летњи дан у нову боју и инспирисала да напишем нешто о односима мешу људима и поново посегнем за Пером Зубцем. Хвала ти, Светлана!

Памтим одлично тих неколико тренутака који спадају у оне догађаје који се не мере временом, већ осећањима, бојама, мирисима, незаборављањем. У знак захвалности предала ми је дар који је својим рукама направила. Уз прелеп осмех, са све искрама у тамним очима и благим руменилом на образима, десном руком стидљиво је спустила кесицу на сто. „Каква ванвременска лепота у читавом призору“, помислих тада и остадох без речи, јер се то истима не да описати. Штурим речима изрекох један део захвалности пратећи је на вратима, а други, много дужи и потпунији, у мислима, испративши је погледом низ калдрму…
У прошлу недељу, а последње три године једино недељом облачим познате хаљине које у сваком набору носе неке лепе приче, отворих кутију са накитом и међ’ разним огрлицама угледах и ову, од онда нетакнуту. Мислим да је никада нисам ни носила, јер је чекала посебну прилику. Осетих да је у ову недељу баш та Прилика. Баш сада, када су посебни изласци ретки, али невероватно драгоцени, време је да понесем Дар који ме подсећа на онај давни, а тако близак сусрет, усрцен заувек. Хвала ти, Саро, и за онда и за сада, чула или не чула – осетићеш.

Са првог сусрета памтим изражене јагодице и искре у тамним, крупним очима. Као у Бамбија, помислих. (Такве искричаве очи има и Кира.) Он је тада рекао Марку Ђ. да би ме оженио. Две године после тог сусрета, у касно лето, и даље смо се једва познавали, али сам се у понедељак преселила код њега. У четвртак се у том стану славило зачеће једног живота који је сада пунолетан: иће, пиће и певање – атмосфера за важне одлуке, осетих.

Клекнуо је испред мене:

Он: „Девојко, би ли ти да те ја сад прстенујем?“

Ја: „ Бих,  али немој после да буде да је то од лошег вина.“

Он: „Неће.“

Ја: „Хоћу.“

И није. Свих ових 18 година.

Гледам моје девојке како се играју и како им нисам потребна и осећам велико олакшање, јер сада јесте мнооого лакше. Верујем да је сваком родитељу, а посебно мајци, тешка та прва година по рођењу детета, па онда све некако крене лакше, док се једаред не опасуљиш да је заиста тако. Лакше је, бре! Ваљда то гледам по себи и некако мислим да је и другима тако, мада, кад видим неку мајку са бебама близанцима делује ми као да то ништа није тешко и да сам ја нешто ту умислила. Додуше, свако има своје искуство (шта се сад упетљах у све ово)…
Елем, прва година мајчинства била ми је паклена. Девојке нису биле нешто захтевне бебе, али их је било две, па како се год окренеш, фале две руке, поред свих руку које сам већ ангажовала да нам се нађу. Сећам се како сам наивно мислила, мада је врло могуће да уопште нисам ништа ни мислила у оном стању, да ћу моћи потпуно сама, када смо одлучили да две тромесечне бебе пренесемо на Малту, где немамо „нигди никога“. Хтели смо да коначно будемо сви на окупу а не да живимо у две државе. На моменте ми се чинило да једино ја нисам била на том окупу, да сам одавно у другој димензији. Оној бестелесној. Нисам јела, нисам спавала, нисам функционисала као нормално живо биће. Била сам машина која на три сата савршено зна шта коме како и колико чега треба, да запише све то и кад се процес заврши, сама се искључи на дугме „стенд бај“. Но, после две седмице испоставило се да сам довољно присебна да признам да не могу сама, да ми је потребна помоћ, и да позовем Мајку да дође. Од тада, па док девојке нису навршиле годину дана, Мајка је била са нама „на окупу“. Једва је пустих да оде…
Но то је све прошло, Богу хвала, а наше девојке су сада све самосталније и често ми кажу да желе да се играју саме и да не улазим у собу. Пошто увек имам шта да радим, не буним се. Мирно изађем, али обавезно напоменм да сам ту близу, ако им нешто затреба. Пошто је мој циљ да им једног дана не будем више потребна, али да сам за њих увек ту, верујем да све води у том правцу. Нека су слободне као ветар а опет да знају одакле дувају…
Кад помислим на протекле три године сетим се често једног оца Љубе, који је био учесник на неком семинару који сам организовала док сам радила у КАСу. Весело и ведро биће оца Љ. било је радо виђен гост на мојим скуповима и ранијих година, али је на поменутом био главна рола. То је било у време пред мој одлазак на породиљско. На паузи ми је пришао сав озарен и честитао на трудноћи, а онда мало тише додао:
„Сестра Јецо, пошто сам чуо да си трудна, донео сам ти вино од ароније које сам правим. Није нешто посебно, али га правим срцем и тако и поклањам, а пошто си ти трудна, ето, паде ми на памет да га понесем. Знам по својој жени да недостатак гвожђа може да буде проблем… То ти је, заправо, лек“, рече закључно и као да се мало постиде.
„Оооо, па хвала ти оче драги! Ја сам велики љубитељ таквих вина и много си ме обрадовао. Једва чекам да почнем с том „терапијом“, охрабрих га ја од срца. Стварно ме је обрадовао гестом.
Пошто је вино осталу у колима, кренусмо до паркинга да флашу поменутог лековитог напитка пребацимо из његових кола у моја. Успут ме отац пита шта носим. Ја се насмејах и рекох поносно : „Близанце“, и као свака жена, која је по први пут трудна, помало наивно, јер не зна шта је чека, набацих онај блентави кез на лице који сам имала само у тим месецима, и никада више. Добро, де, можда и понекад касније када би људили прилазили дуплим колицима да се наслађују призором и говоре оно: „Јааааао што су слаткииииииииииииииииии!“
„Знаш ли ти да ја имам близанце?!“ упита о. Љ. мало запрепашћено, као да се нечега присетио, а не као да ме информише.
„Не, па то је дииииивно!“ опет кез жене која нема појма шта је чека. „Кажи ми, оче, како је то, молим те“, не одустаје наивна жена са иначе романтичарским погледом на живот, који се у трудноћи удвостручио.
Драмска пауза. О. Љ. нит говори, нит ромори, што би рекла Мајка, а мој кез и даље опстаје и иритира унедоглед.
„Да те слажем, или да ти кажем истину?“ процеди коначно пребледео, као да пита себе а не мене.
„Истину, него шта!“, каже луда женетина са стомаком као у слона и трудничким егом до плафона. (Ако его уопште може да буде у вези са „другим стањем“.)
„Сестро слатка…“, поче отац сурово искрено „шта да ти кажем…? Прве три године су хорор, пакао, мука жива… велико искушење, али после треће: рај на земљи! Веруј ми!“ Додао је и неколико реченица о улози целе шире породице, тј. „фамилије“, у читавом процесу, које ни мене нису касније мимоишле.
Сећам се да сам невероватно укусно вино из пластичне флаше на којој је руком била написана етикета типа: „Вино од ароније мејд бај отац Љ. за здравље и крепкост“ испијала данима у сласт, јер је такво било упутство за употребу и притом сам се трудила да запамтим само оно последње шта је рекао о свом искуству. Но, нисам успела. Често сам се сетила оца Љ. у мучним тренуцима када сам сумњала да ћу моћи да устанем ако још једном неко заплаче, а када би се то ипак десило скакала бих као да сам федер и у рукама до краја вечности љуљала једно од своја два чеда, а понекад и оба, као да су перца а не бебе које већ, охохо, добијају на тежини, и тиме моју кичму стављају на „велико искушење“, што би рек’о поменути отац.
Док сада потпуно свесно и намерно крадем тренутке од сна и седим будна у ситне сате и испијам прелепо малтешко вино, у оној количини коју сама себи „преписујем“, наздрављам у име ове три прошле године и шаљем у мислима депешу оцу Љ. да сам „претЕкла“.

Има људи са којима се не виђам често, нити дописујем, а искрена да будем, ни не сетим их се често, али они су ипак, некако, свеприсутни у мом животу. Но, кад дође час физичког сусрета, ништа им не морам објашњавати, они све знају и све разумеју. Захвална сам што имам такве људе још увек, у овим зрелим годинама и под новонасталим околоностима, кад човек више нити жели, нити може, а свакако нема ни времена да га губи са онима који му не леже. Једини „проблем“ који имам кад се са тим блиским душама сретнем је тај што се још више упијемо, па су још присутнији него икада, па још више боли раздвојеност…
Са Маром сам се дружила веома ретко и недовољно, иако смо се одувек добро разумеле и много волеле. Познајемо се из земунске црквене заједнице, одакле је и велики број људи које познајем и са којим сам се дружила у Србији. Нас две смо биле једна другој одлично друштво за концерте, позориште и кафенисање. Сваки сусрет био је мали празник на којем смо размењивале лепе мисли које нам се дешавају, а о мање лепим нисмо причале. Сваки сусрет био је свечаност, и то од оних свечаности на које се без броша не иде и на којима се очи увек светлуцају од суза. Сећам се таквих суза када сам јој уз једну јесењу кафу рекла да смо трудни и да носимо близанце, као и каснијих суза, када сам јој рекла да се селимо из Србије. Различите сузе, а опет су исто говориле.
„Купили смо карте за сајам у Амстердаму. Одлазим у понедељак ујутру и враћам се у петак око 15. Долазим право кући. Хоћеш ли моћи сама? Позови неког да ти се нађе…“
„Наравно да могу сама“, рекох као из топа.
Даље речи није чуо. Моја деца, мој проблем, помислих механички. Откако сам сазнала да ћу имати близанце, било ми је јасно да ће ми стално требати помоћ. (Поготову што сам остала сама месец дана након што сазнадосмо радосну вест.) Касније се то и потврдило: две руке су увек фалиле, ма колико људи да је било око мене. Била сам и приморана и спремна да тражим и примим помоћ. Многи су се нудили несебично и „ускакали“ на разне начине да помогну. Био је то велики изазов за све актере, школа онолика. Но, изгурах, као што сам знала да ћу и тих пет дана да изгурам. Ма нема везе, све ће бити добро, завршавам монолг у глави и живим даље. Ако се сад упустим у разговор са самом собом, одох унедоглед…
Неколико дана након тога стиже честитка за славу од Маре:
„Максимовићи, срећна слава! Како сте, где сте? Треба ли нека испомоћ!?“
„Хвала, драга наша Маро! Добро смо, на Малти смо, славимо данас! Па кад већ питаш, треба. П иде на пут и било би супер да ми се неко нађе…“ То сам рекла потпуно опуштено и искрено, без сувишних емоција, преиспитивања, даљих питања.
„Кад је то и шта то значи?“
„Аранжман би био у 3. седмици новембра а Петар је од пон до пет на путу. Трошкове смештаја и хране сноси организатор. Обавезне активности само после 16х, кад се девојке врате из вртића, па док не легну, око 20.30, после тога, билатерални разговори са домаћицом уз неко винце и мезе. Искрено, више требаш мени него њима, тј. са њима могу све сама, али са собом не баш увек… Иначе, радим цело пре подне, тако да би имала доста слободног времена за разгледање Острва.“
„Организаторка, нема шта… Добро. Да видим за карту и питам „газду“, па ти јављам… А што се тиче разгледања, то је само камен, а камен ко камен, ниђе он неће, ја сам жељна нас, камена има на све стране. Нисмо се виделе од јануара…“
После неколико дана.
„Јелка, види, могу да дођем. Свиђа ми се и програм. Једва чекам тај део увече, па да ме онако „немачки“, али топло сестрински, испреслишаваш. И реци, да понесем шал или шорц, тј. какво је време? Овде зазимело увелико.“
„Дивно! Хвала Богу, хвала Ти! Време је лепо. Преко дана ти треба кратак рукав, јутра и вечери прохладне. Нека танка јаша, марама око врата обавезна, све остало имам ја. И молим те, без броша на Малту не крећи, хахаха! У недељу стижеш?“
„У недељу поподне, таман на кафу и мехку. За брош не брини, хахаха!“
„Макииииииииииииииииииииииииииииииииииииии!!! Хвала до Неба! Него, имам за тебе теренски посао који треба да обавиш пре него дођеш: Да се видиш са Ацом, Нелом, Светланом и мојом кумом, да обавиш све неопходне разговоре, да ми после све лепо реферишеш. Не могу да их похватам никако, свашта им се нешто дешава, ја необавештена и далеко, а све ме занима.“
И тако оде Петар у Амстердам а Мара на Малту. Наше девојке је одмах прозваше Ивана, јер смо са једном Иваном имали слична дружења и у Србији и на Малти, и једва их убедисмо да је она Мара а не Ивана. Додуше, по духу су исте, то деци није промакло, обе смо прихватили као тетке најрођеније, обе црнке, веселе и насмејане. Деца све знају, а да то ни не знају, матори увек мисле да све знају. Након што смо их убедили како се зове нова тетка, постала је МаВа. Мара је тетка од искуства. Она тетка која још увек нема своју децу али има троје „теткине деце“ и све већ зна: кад да прискочи у помоћ и кад да се повуче, кад да нешто каже, или кад да се прави да ништа није чула. Иако сам и сама била прво тетка, па тек много касније мама, никада нисам стекла ту вештину као Мара. Ја сам била тетка која је главна и која другачије не уме. Сад сам много захвална брату и снаји што су ме трпели такву. Катарина и Ика би ме волели свакако и свакакву, али једноставно, нисам умела другачије.
Дани са Маром су били дивни. Ујутру би се, мученица, будила са нама у 6.30 али није излазила из собе. Није хтела да смета, јер зна да сам незаустављива попут вихора у рутинским операцијама као што су свакодневни ритуали. Немогуће је било не чути нас, јер сам сама паковала храну и све што иде уз то за вртић, будила девојке неком пригодном песмицом, што није баш увек било тихо, облачила их, доносила млеко, односила ноше у купатило, обувала их и увек по нешто заборављала и враћала се. Кад бих се вратила кући, Мара је већ насмејана пила кафу у кухињи и чудила се како одмах прионем на обилан доручак, тј. како тако пуно једем. Да имам проблем са килограмима, имала би и она са мном после таквих изјава, рекох јој, али овако је све ок. Слатко се насмејасмо. Након заједничке јутарње кафе ја сам се повлачила у радну собу а Мара у своју собу или је одлазила у шетњу. Онако смирено, опуштено, на „Марин начин“, без грозничаве потребе да се „нешто“ види или да се што пре услика, или да што пре обавести свет о новоосвојеној тачки. Поподне бисмо се састајале у стану кад доведем девојке из вртића. Играмо се, гледамо цртани, вечерамо заједно а онда ја у купатило да окупам децу, а Мара у кухињу, да је распреми. То јој нисам тражила, нити бих, но, Мари човек не мора ништа да каже, са Маром све то иде некако спонтано. Кад девојке заспу, зборно место била је дневна соба, уз обавезни асесоар: винце и мезе. Тек тада почињала је главна сесија која би трајала до касно у ноћ. Све смо претресле. Сва питања, све дилеме, мало у прошлост, мало у будућност, али је тај тренутак да седимо заједно и потпуно отворено причамо био је и остао ненпроцељив, неописив, ненадокнадив. Садашњост заувек. Два преподнева смо искористиле за Валету и оближња места. Ручале у башти једног ресторана у древном граду и пиле локално вино у подне. За мене невиђени луксуз који не окусих, чини ми се, читаву вечност. Имала сам осећај да сам ја негде у гостима по први пут, осећала сам се полетно, узбуђено као на екскурзији, испуњено и безбрижно, као у девојачким данима (времену пре деце). Била сам захвална на Мари, на вртићу који моја деца воле, на Петровом службеном путу, на сунчаном новембру, на свему том од Бога датом…