У инат Кери Бредшо

Сањах прошле ноћи да се Кери Бредшо (да, „она” Кери) доселила у БГД. Оставила мужа и децу, (или су они оставили њу, сад већ нисам сигурна, јер као и после сваког сна, и после овог бледи утисак) и одлучила да свој мали живот мајке-списатељице-помодарке (трендсетерке, што би млади рекли), пресели у Велики Град (у позадини креће Бајагин „Град“). Пошто има довољно новаца за живот, те је понела разне платежне картице, јашта, не мора да ради за плату, већ се ангажовала у некој невладиној организацији (а где би другде са онаквим референцама, рекли би зли језици) и бави се културом и образовањем. Што би каз’ли, леба узима поштеном и стручном свету. Уууу, ту ми не би право, јер сам баш јуче писала један пројекат за наш образовно-културни центар, звани СОКЦ, и кренула у преговоре око реализације лепих догађаја, те ми, ова Керица нимало није требала. Пошто је она то што јесте, о’ма’је кренула у разне акције: постове и фотографије из њене бајне свакодневнице (у стилу „некапоцркајудушманиодмоглепогживота“) не поставља на друштвеним мрежама, као сав нормалан свет, ма нееее, она то све објављује по билбордима и аутобуским станицама, па док поменути поштен свет шеће градом, или листа ФБ, може да чита њене умотворине. Па, искрена да будем, осетила сам љубомору у стилу „па како се ја тога нисам сетила док сам живела у Велиом Граду, па да се од мене преписује?“. Друго, наша Керица  и даље пише колумне (добро де, и ономад се тиме бавила) и преко својих контаката објављује их по фенси часописима (које нико нормалан не купује нити чита, осим када им неко ували са осмехом, па није ред одбити), који се финансирају из разноразних сумЉивих фондова, што би опет неки каз’ли (али се то Керице никако не тиче, јер она само ради „свој посао“) и сви јој наручују текстове и ангажују је, као да је богомдата. Треће, и најгоре, Керица оснива школу. Е, ту сам се већ увредила. „Молим?! С којим правом молићу лепо?!“, дрекнух она друга ја у сну, умало ме пробуди, све мислећи на нашу малу Школу на Камену, коју смо стварали у тешким порођајним мукама које и сад боле а која наставља са радом у окторбу, и за коју бдв. непрестано правим планове. Па шта она мисли, вели мозак моје ја, па то је тек таки пос’о, па треба ту потегнути, затегнути и стиснути петљу…али, не лези враже, сетих се, као, да Керица има одличну залеђину на БУ и да јој је сам ректор веома близак пријатељ. Е, ту сам одустала, јер није моје да се мешам у личне односе којекаквих белосветских (налетех пре неки дан на текст о љубави Павића и његове друге жене и зихер га је мој мозак линковао овде, нема друге)… Јес’ да Керица ни ономад у серији није волела да чита, тј. није читала, али је сад одједаред постала начитана и образована и све се дружи са неким финим, гламурозним светом, сви је нешто воле (барем то тако изгледа на билбордима и аутобуским станицама), носи лепу градеробу (али све су то спонзори дали, па знамо ми то све), појављује се на модним ревијама, књижевним вечерима, концертима класичне мизике искључиво, среће се свуда, једино ми у црквене кругове није пробила; е, ту сам те, лутко, чекала, немаш ти карту за ту вожњу, мисли се она ја, и некако ми би лакше (последњих неколико посета ових дана имала сам баш од најфинијег соја људи из поменуте сфере и била у сну некако поносна што се ту барем не улази тако лаХко. Добро, де, можда се може и ући, али се немре опстати дуго.)…

Пробудих се сабајле, као и обично, и помислих да у неглижеу у кантри-стилу са све чипкама ускочим у чизме, зграбим мотику и улетим у мој виноград да копам један сат и отресем са себе тескобу к’о иње, али схватих да је киша, да Тиби-бачи неће доћи и да могу мирно да попијем кафу и уживам у свом малом, тихом, суботњем јутру… Пустих радио на којем је скала заглављена на НС и живот настави да “тече у лаганом ритму”…

п.с. Не знам шта се дешава у мојој подсвести, јер сам недавно сањала и Бајагу, и све записала, али тај текст чека „стилизовање“, јер ако га Керица негде и прочита, а није сређен цакум- пакум, добићу кеца из стила, а то тек не волем.

Септембра, 2022. године

Јесен у Хоргош долази постепено и неприметно. Већ негде пред Преображење – док смо још увек опијени августовским топлим вечерима и док у ситне сате седимо детиње безбрижни на трему, са чашом слатког вина са песка као кадгођ наши преци… загледани притом у звезде, голих рамена и босих ногу, слепи за растанке – Јесен се спусти са врха комшијског багрема, попут лахора, дакако здраво камуфлирана, и прошуми двориштем, тик поред наших ногу. Ни не окрзне нам прамен косе, нити заголица мачкин брк, али је ми ухватимо у том шуштању по јаром спрженој трави, и само на тренутак, услед поменуте опијености и наивности, пропустимо присенак студени у срце… Онда хитро одмахнемо главом, не би ли растерали тешки осећај и наставили утапање у занесеност летње ноћи…

Када жели да се покаже у нашем лепом селу, Јесен то уради најпре испред Музичке школе. Још док нико не види, вероватно у праскозорје, прошара крошње древних кестенова, који још увек дремају летњим сном, а онда ноншалантно пообара понеки листић, чисто да се тог јутра први пролазници или бициклисти прену из замишљености када прегазе рупичасто-шуштави зелено-браон тепих.

У тренуцима пуне раскоши, Јесен се разбашкари у порти наше мале, столетне цркве, по пијаци – углавно петком, када је иста најбогатија – по бујним крошњама дрвореда дуж главне, али и неколико споредних улица, и простре свој плашт по ситној калдрми све до железничке станице. Може се срести и на гробљу у зору, док кратким зрацима милује имена оних које зна још од преклане са њива и винограда, а који су је, због њене незгодне нарави,  понекад хвалили, а врло често проклињали. Омиљено јој је, пак, ослањање на душе старих, очуваних и насељених кућа са лепим забатима и бајковитим прозорима – на којима се смеше прабабине фиранге – као и на орнаменте и украсе који се неприметно круне на напуштеним, неоплаканим и скоро потпуно заборављеним рукотворинама, неимара из давних времена… Само у тим данима можемо осетити милину јесењег сунца у потиљку, и благи мирис Тисе преко поља, којим нас Јесен части, јер је, изгледа, управо сада на врхунцу моћи…

А како одлази јесен из Хоргоша?

Не знам, јер одемо увек пре ње… образа и вратова мокрих од суза које извиру управо из оне студени, недавно пропуштене на тренутак у срце, тамо негде пред Преображење…

Септембра, 2022. године

„Егзистенцијални вакуум се доживљава као стање досаде.”

Како време одмиче, не записују ми се дани, јер су углавном слични. Јуче нам је Невена донела неке намирнице а ја нисам могла да се сетим ког дана је била, па је не поменух. Договориле смо се да јој умесим славски колач за недељу. Обрадовах се да барем некако могу да помогнем да припреми прву славу. Осим тога, то је и моја девојачка слава, славе је и сви Јабланови потекли од Гавре. Покушавам да се сетим свих који ће сутра славити, како бих на време честитала…

Нашу прву славу смо славили давне 2000. године а рецепт сам добила од моје другарице, сестре Јулије, монахиње из манастира Пипери у Црној Гори: „Најпре се помолиш Богу и Св. Василију Остршком, после можеш како хоћеш“, почињао је рецепт, који и дан данас чувам и док месим сваки славски колач, а годишње је то барем три пута, молим се увек и за сестре пипреске, поред свих које у срцу носим. Тако је било и овај пут, списак је био подугачак а времена на претек. Предвече замесих, па онда пустих да кућа замирише на ванилин шећер и корицу лимуна, на радост, на Царство Небеско…

До вечери је било лагано, час мађарског, моја два часа, после ручка углавном смо се одмарали, опет неки филм о змајевима, читали, играли се, писали… Кумови су нам донели нешто хране, да не умремо од глади, и то баш у финишу овог експеримента.

Субота је дан за одмор, закључих.

„Видимо да је за душевно здравље потребан одређени степен напетости, напетости између онога што је већ постигнуто и оног што још мора да се уради; односно, између онога што већ јесмо и оног што тек треба да постанемо.”

Постаје напорно што је сваки дан сличан претходном и што ми понестаје снаге да се одупрем дубинама ка којима ме вуку поједини тренуци. Барем је напољу сунчано и радна соба, у којој углавном проводимо време, обасјана и топла. Овогодишњи новембар је топлији него ранијих година, барем се не сећам да је тако било прошле и претпрошле године и уживам у сунцу на тераси или крову. Но, данас девојке нису хтеле на кров…

Уобичајено пре подне у нашем стану: књига и кафа заједно, писање разних текстова, девојке имају онлајн школу („онлајМ“ што би оне рекле), договарамо се шта ћемо за ручак, петак је, нешто лагано, имам и два часа, јупиии, гледам „Око магазин“, чујем се са Мајком, Катом, прави се Јежева кућица и гледа басна по ко зна који пут, вежба се српски, пише се домаћи за малтешку школу, онда 25 минута клавир. Највећи утисак на мене оставља Василисина рукотворина лисица Мица која има срце у грудима; лего-срце. Иначе, удове је повезала чачкалицом, као и огромну јагоду коју држи на рамену. Питам је одакле јој идеја и грлим је снажно:

• Седела сам и дуго мислила и онда смислила, каже паметница а мени дође да је никада не испустим из загрљаја… Кирине рукотворине су малене и исто прелепе. Она је направила и језерце и зеца поштара на старинском бициклу какв је видела на филму. Много воле да комбинују већ постојеће играчке са оним шта праве, то ме тако радује. Деца стварно умеју све да улепшају. Пеки је завршио библиотеку, ускоро је уносимо унутра и све књиге иду тамо, јееее…

Свако вече запишем понешто о већ протеклом дану, па кад стигнем седнем да саставим текст, но код петка сам само написала да су њих троје месили кифлице а ево, неколико дана након тога не могу да се сетим шта је још било. Ишла бих тако радо напоље, кад будемо изашли, шетаћу са мама Џеки око целе Марсаскале док не паднем у несвест; хода ми се поред мора, хоћу назад у нормалан живот… мислим да кризирам…

„Када архитекта жели да учврсти лук који није сигуран, он ће повећати оптерећење које га притиска, јер се тако чвршће међусобно повезују елементи лука.”

Устајем чила и весела, дивна енергија пoсле синоћне конференције ме не напушта. То је тај осећај, то је оно шта чини живот смисленим: радити нешто на општу корист а бити успут и сам преплављен милином. Свесно сам пригрлила ту емоцију и мисли, и одлучујем да ћу имати сјајан дан, а уједно и моја породица. Пишем извештај са скупа за наш сајт, а написала сам их током оних 15 година на стотине, но, никада нисам села одмах сутрадан да то урадим, него ми треба који дан да се натерам. Сад се нисам морала натерати, била сам натерана милином изнутра. У 10.30 имам онлајн интервју за црквени радио Глас из Ниша о поменутом скупу. Уредник радија је мој дугогодишњи сарадник, учесник на КАСовим семинарима и добар пријатељ. Недавно смо се реконектовали на најлепши могући начин: спомињао ме је са дивном Јеленом Љ, а она му је пренела шта сад радим. Знао је где сам, али се нисмо чули од зиме 2016. када смо се поздравили.

Добијам неколико сјајних идеја за нова дешавања у СОКЦу, одмах реагујем и чујем се са разним људима, пишем мејлове, договарам угрубо како би то све изгледало и питам се како би све било лепше да нема ове проклете короне… Чим изговорим тако нешто, добијам безгласни одговор у глави да је све савршено. У „једу“, кажем помирљиво и позовем девојке да идемо на кров.

Девојке су имале онлајн наставу и тужно ми саопштиле да ће је бити само још два пута. Било ми је чудно да се не радују што ће у уторак већ отићи у школу и видети своје другаре, али их разумем да је ово нешто ново и да се у паузама играју својим играчкама или вежбају да возе ролере, а то нема цену. Но, већ то поподне су почеле да кукају како им се иде у парк. Добар знак, помислих. Петар завршава библиотеку, педантан је и спор, ја то радим мало брже и више офрље, јер не могу да дочекам резултат. Мислим се, добро да се он латио овог посла. После спрема папире за цркву, штампа ли штампа, телефонира, дивим му се да се прихватио тако компликованог задатка. Узимам да направим купус салату, пре тога пробам чварке које нам је Бобан јуче донео и сипам дуњу за мајстора и себе.

Пред очима видим одједном свог тату како прави салату и поставља сто. Исто је новембар, само је у кући заложена ватра а он сецка кисели купус, чији се мирис, помешан са ракијом, шири по просторији и пројављује дом. Сипао је себи ракијицу и густира с свремена на време. Слабо сунце провирује у кихињу, радијска емисија „Код два бела голуба“ употпуњује атмосферу, народна музика се одлично уклапа у постојеће мирисе,  тата певуши. Гледам га са врата, лепо ми је кад је код куће, јер је ту две седмице а две је на терену. Но, и када је ту ради као столар-тапетар, што за нас, што за муштерије. Ретко кад се одмара. Дошла сам из школе, велика сам, отприлике средњошколка, грлимо се, перем руке и помажем му да заврши постављање стола, Мајка стиже са посла, Здравко је исто ту, седа за постављени сто, кућа нам је пуна до крова…

Деци је јако важно да су родитељи код куће, да се заједно нечега играју и да се заједно смеју. Тога се сетим сваки пут када видим необично раздрагане ћерке док играмо неке игрице или се добацујемо лоптом на крову. Последњих дана се обоје више играмо са њима и мислим да их то држи да изгурају ове дане који су за њих заиста скоро идентични. Оне воле да се углавном играју саме и да им не сметамо, али гледање неког филма, читање прича на српском пред спавање (на енглеском читају саме), прављење неких рукотворина – тада воле да смо укључени. Воле и да поделе са нама када нешто направе од пластелина или папира у боји. Често нас и прекоре када дуже седимо за компјутерима, учимо их да кажу када им нешто смета.

И данас имам два часа, шта ме посебно радује, јер барем тај посао нисам прекидала у овом периоду; за увече смо планирали да погледамо неки филм, увек могу да читам, Пеки да спрема те његове папире за Одбор и пролази дан. Не много другачији од претходних. Списак се полако крати, доста тога урадисмо, понешто смо оставили и за празнике од 23. децембра па до нашег Божића, јер смо преломили да нећемо никуда. Ово сам некао пребродила, мислим се, а како ћу те две седмице, видећемо…

“…последњи разлог човекове унутрашње деформације нису набројани психофизички узроци, већ се она коначно заснива на слободној одлуци.”

Мама Џеки нам доноси нешто намирница, седим за компјутером сатима: најпре час мађарског, затим припремам следећу суботу за Школу српског језика. Комуницирам са колегиницама, све су јако ангажоване, сјајне учитељице и дивне душе, хвала Богу да нам их је послао. 20. новембар је Светски дан детета и намеравамо да са децом говоримо о људским правима. Сетих се прелепе књиге, коју сам 2008. године имала прилику да промовишем заједно са издавачком кућом „Јасен“ из Београда, који су уједно и издавачи. Декларација о људским правима УНа преточена у прелепе илустрације како би деца разумела. Књигу немам, нема је на интернету, распродато, пишем Петки да ми помогне да од Воја добијем макар неку илустрацију. Повезаност са мојим прошлим животом је и даље толико јака, а велики број контаката јако жив, иако се са многима нисам чула барем 5 последњих година. Ускоро ми на мејл, уз речи подршке за Школу и жеље за добро здравље моје породице, стиже пдф књиге. Несебична лоза Станишића, ганута сам до суза… Са неким људима је повезаност, једноставно, нераскидива…

Спремам се и за конференцију за сутра, „Св. краљица Јелена Анжујска као спона између истока и запада некад и сад“. Наша прва конференција, додуше онлајн, али су прилике такве. Читам о чудесној краљици и изнова се дивим несебичности и ангажованости људској, тј. колико је човек способан да буде несебичан а колико тек неће то да искуси. Одушевљена сам кад год помислим на ктиторе средњег века и верујем да су то радили како би отачаству својему оставили нешто вредно, али се увек питам да ли су о томе рационално размишљали или је то, једноставно, било васпитање оног времена. А шта ми остављамо нашим поколењима данас? Поглед ми скрену на књигу коју Петар чита. Можда је васпитање које обилује правим вредностима једино шта се данашњој деци и може оставити…?

Болови у крстима од седења су све јачи, вежбе не помажу, потребно је кретање. Издржаћу још који дан, храбрим се. Хајдемо на кров!

Петар фарба библиотеку. Каже, помало љутито, да ће све сам, као и претходна два пута. Добро, де, не мешам се. Јако волим када од старог комада намештаја постане нови и употребан и то смо у Кући хоргошкој учинили у сваком делу. Жалост ме обузме када видим да се баца намештај, а опет се трудим да одолим искушењу и не сабирам гомиле којечега, шта ми тешко иде. Но, недавно, у намери да бацим дечије поцепане хеланке имала сам резултат поменутог настојања ми пред очима, када је Василиса у даху узвикнула:

• Не, немој да их бациш, нећу ништа да се баци! Можемо да их искористимо…
• За крпицу за пејнтинг, убацује се Кира спремно.
• Или да направимо нешто за меду! Само немој да бацаш наше ствари плиииииииз!

„Деца гледају, не слушају“. Где се деде она књига о родитељству, а?

После ручка мало одмарам, остали гледају филм о змајевима, не знам више који део, читам текст наше учитељице Кристине о билингвизму који ћемо поставити на сајт СОКЦа, гледам гостовање Петра Божовића у емисији „Око“ (на јутјубу, јашта, телевизију не гледамо и даље), размишљам о његовим речима огорчења услед спознаје шта се тренутно збива на релацији Србија-Црна Гора, увече имам час, после часа уобичајено и дан одееее…

Највећи утисак сваке вечери ми је што сав посао радим од куће и што ми је то постало најнормалније откако сам на Малти. Корона је то све само појачано „унормалила“, а потреба да будем „господар свог времена” је јача и од жеље за бољом зарадом. Не знам који посао би ме натерао да изађем из ове „зоне конфора” и вратим се на радно време „од – до”. Сећам се да се првих година радећи у КАСу нисам запитала ни један једини пут да ли смо довољно плаћени пропорционално послу који обављамо; међутим, када ми је први пут пала та мисао на памет, схватила сам да сам нечим незадовољна, што није нужно морала бити зарада, и да је нешто кренуло лошим путем: у мени или у самој организацији. Како године пролазе човек тако редефинише приоритете, а опет је и склон томе да иде из једне у другу крајност, само ми се чини, да то у каснијем животном добу ради спорије… Не знам, можда грешим, али ево, пишем, па ћемо се присетити…

“Доказали су да истинско трпљење значи унутрашње остварење. Духовна слобода, која се човеку не може одузети, пружа му до последњег даха могућност да осмисли свој живот.”

Иако можемо да спавамо дуго, будимо се сви рано. Договарамо се шта ћемо радити тог дана. Недеља је, празник, нећемо претеривати. После поднева можемо средити собу за играње, склонити ципеле, заменити летњу за зимску гардеробу у великом орману, погледати заједно неки филм, набрајам. Нисам баш здушно подржана, али се правим да то не примећујем. Ова техника ми последњих година често помаже да се не потресам без преке потребе. Па не морам баш све да видим и чујем, је л’ де?

• Зашто морамо целу кућу да средимо?! – пита Кира протествујући.

Сређујемо само њихову собу за играње. Овај пут без љутње због хрпе коцкица, оловака, фигурица и којечега на све стране. Времена имамо на претек. По ко зна који пут правимо списак нових правила око сређивања те собе. Девојке прелазе на прављење Јежеве кућице, ми се повлачимо да пијемо кафу, ручак имамо од јуче. Сати пролазе релативно уобичајено, дан се измиче, боравимо опет мало на крову, упијамо сунце, телефонирамо са Мајкама, драгим људима, не мислимо на данашњу свадбу коју пропуштамо, нећемо данас о тешким темама. Осећам бол у леђима, кичма реагује на слабо кретање, вежбе треба радити и поподне, кажем себи одрешито, шта бих дала да сада направим један ђир по крају, а тек поред мора…

Ради се домаћи за малтешку школу, затим се вежба српска латиница, вечера је у току, купање, читање приче, онлајн настава почиње ујутру у 8.45, лаку ноћ. Оде и трећи дан.

Чини ми се да не умем са недељама које не почну Литургијом…

„Али смисао имају не само стварање и уживање; ако живот уопште има смисла, онда свој смисао мора имати и трпљење. Та патња некако спада у живот, као и судбина и умирање. Тек невоља и смрт обједињују људски живот у јединствену целину.“ В. Франкл

Будимо се без сата око 7.30, девојке ускачу у наш кревет и сви смо срећни. Хватам тренутак и захвална сам до суза.

• Па уопште није нам лоше на овом принудном одмору, кажем промењеног гласа мазећи их све.
• Није, али је лепше да смо у Хоргошу, тамо имамо двориште, мачке, комшијеи баба Мара може да нам дође увек да једемо заједно … – набраја Василиса а мени се плаче. Ништа ново, мислим се, проћи ће… Само да се не закачим за ову мисао, само да се не закачим за тугу која ме стрпљиво чека иза сваке три тачке у мојој глави…

Радим вежбе, мрзи ме, али се натерам скоро свако јутро. Понекад успем и да уживам у томе, понекад сам срећна као дете кад их завршим, понекад се осећам као победник, понекад као поражени док лежим на струњачи и правим се да сам у дворишту, мом дворишту… Као доста млађа нисам дозвољавала себи да „нешто не могу јер ме мрзи“, већ бих увек ишла управо у тај бој и излазила као морални победник. То је „Рајкина школа“, говорили би они који познају моју Мајку. С годинама ме тај ратнички набој попушта. Да л’ је памет ил’ нешто друго по среди, не знам, али знам да сам све ређе у окршајима са самом собом. Правим нам кафу и организујем да у радној соби читамо неко време, девојке би да гледају цртани, може и то данас на српском, сугерише Рајка у мени. Размишљам о трпљењу и о томе како оно јесте саставни део живота, како га има у сваком сегменту истог, овог малог, свакодневног, а камоли у животу о којем пише Франкл. Тешко се носим са насиљем у књигама или фолмовима и углавном избегавам да читам и гледам нешто тако, али се сада терам да читам и будем притом свесна својих осећања и да избегавам слике које ми се стварају после сваке прочитане реченице. Зашто сам тако осетљива?…

Након доручка стиже нам достава од Вање. Напаковала је за сваког понешто, ганута сам и радосна што овде имамо тако дивне људе, што градимо нашу малу заједницу, што нисмо усамљени. (Само да не мислим о Хоргошу сада, кажем себи и узимам да склоним веш). Дан је сунчан и идемо на кров да средимо тавански простор у који већ неколико година само товаримо. За неупућене: свака малтешка зграда има раван кров, који људи лети радо користе, нарочито увече, као простор за дружење (роштиљање) и уточиште од неподношљиве температуре у становима, али је и зими лепо искористити по који сунчани сат, а тек када сте у карантину. На већини таквих кровова има и понека одајица за одлагање којечега. Ја сам од оних људи-хрчкова, којима све треба. „Ти си притајена Мица-кутијица“, каже ми Вања кад јој поменух шта планирамо да урадимо данас. О, да, јесам, и сада ћу бацити све кутије које накупих и које ми баш требају! Девојке праве пикник са својим медом на једином сувом крају крова, мирис влаге не може ни сунце да надвлада, причамо о десет кишних дана у низу недавно и како смо страховали да ће се цело острво убуђати. Пакујемо влажне кутије једну на другу и спремамо их за расход. Барем се ђубре сортира, па човек има утисак да ради нешто корисно, чак и у овако небитним радњама. Одвајамо ствари за проследити даље, теглице и флашице иду овај пут дефинитивно у контејнер. Гледам кофере како чуче под најлоном и не дам мислима да се повежу са њима, срце ми, чини ми се, крвари… Ништа нам се није убуђало, констатујемо са олакшањем и силазимо у стан на ручак. Дивно је што имамо тај кров, скрећем мисли на другу страну. Петар прави малу гозбу, после које не могу нимало да прилегнем, већ морам на час, али закључујем како је неопходно да макар на ове две седмице уведемо обавезну заједничку сиесту од 15.30 до 17. После часа помажемо девојкама у учењу вожње ролера, које на срећу не траје дуго, јер је болно за леђа, али и њих две углавном говоре: „Пусти, сама ћу“, и кикоћу се све време, па читав курс пролази брзо. Брзо пролазе и вечерњи сати, али се не заносим да ликујем, већ сам будна и присебна. Тражим златну средину, тако лако и тако тешко достигнуту. Не бих да ме спопадну мисли, само ме чувај од мисли, Боже драги, понављам… После успављивања девојака, гледамо филм уз пиво, вино и тврди сир, шта нисмо радили зилион година. Није лош овај карантнински викенд…

У нашој кући телевизија се не гледа од 2012. године. Тада смо изнели стари телевизор из стана и никада нисмо купили нови. Ако би нас нека емисија, серија или филм занимали, потражили бисмо смо их на интернету. Одлучили смо да тако буде и када смо добили близнакиње. Живимо у изнајмљеном, намештеном стану, у којем постоји телевизор, а служи нам да на њега пребацимо неки дугометражни цртани филм, или нешто наше. Девојчице уживају у комплетном угођају са кокицама и неизбежним ћебенцетом, држећи нечију руку за сваки случај. Уживамо и ми.

Евровизију не пратимо. Нема неког посебног разлога. Једноставно нас не занима. Ни ове године нисмо нешто обраћали пажњу док наше шестогодишње ћерке нису дошле из школе певајући нешто шта није дечија песмица.

• Мама, то је Дест’ни! И ми сви у школи желимо да она победи за викенд!

Одем на нет, преслушам, питам успут и евровизијског експерта Танића шта мисли о дотичној (и покајах се кад ми стиже одговор 😊), али преслушах и још понеког представника/цу и закључих да ми је француска песма најсимпатичнија. Онда мало истражих о њој и VOILA! Ето теме о очувању идентитета, језику, животу изван матице (јер сам убеђена да ако човек не зна ко је и шта је, ако не прихвата и не познаје културу одакле потиче и ако је, на крају крајева, не воли и не поштује, не може ни прихватити а ни волети туђу. Посебно ако живи у расејању и свакодневно се среће са многобројиним другима и другачијима. То се све понесе из породице, нема сумње.) Ето прилике да унесемо смисао у тему Евровизија, порадовах се наивно, дечије.

• Девојке, да ли ви знате да и Србија има своје представнице на Евровизији?
• Знамо, али ми желимо да победи Малта! – добих прецизан одговор. Но, не одустајем:
• То је лепо. Него, знате ли да је представница Француске по оцу Српкиња, која је одрасла у Франциској, као што ви сад растете на Малти, и да представља ту земљу…
• Мама, то сад нема везе, ми хоћемо да победи Малта.
• А да ли неко у вашем одељењу жели да победи земља из које он долази?
• Гејбријел! Он је и плесао кад је учитељица пустила његову песму, али сви ми ипак хоћемо да победи Малта!

Ту ја одустанем од даљих објашњавања, честитам у себи Гејбријелу на ставу и помислих како није тренутак за даљу причу. Видех да је учитељица на фејсбук поставила кратак клип како цело одељење гледа представнике свих земаља из којих долазе ученици, а има их барем 6, плус Малта. Помислих како је то лепо, али ми се и даље не свиђа идеја да у школи уче о Евровизији, али шта сад… На сву срећу нису знале које вече је финале, иначе бисмо морали да пратимо како знамо и умемо. У недељу се пробудисмо зором и прва мисао ми је била синоћни шоу, који нисам гледала, али подсвест ради пуном паром. Кажем Петру да погледа ко је победио док будим девојке песмом „оне Дест’ни“.

Васка устаје и плеше, зна и неке кораке. Кира сањиво пита ко је победио.

• Гејбријелова песма – кажем кратко и равнодушно, а Кира удари у плач.

Неутешно је плакала неко време, не дајући никоме да је грли. Једва је умирисмо. Татко је већ почео да пише мејл учитељици, све севајући очима. Ја бејах мало прибранија, те сам сат времена причала како је то само такмичење и како је ипак најважније учестовати, како га има и следеће године, како је ту било одувек дииииивних наступа и кренем да пуштам оно мало песама за које знам да су биле икада презентоване. Сетих се Молитве, Ланета, оне симпатичне Немице, Тота Кутуња сам прећутала. Гледале су са интересовањем. То је због овог острва, помислих, заразно је све то са Евровизијом… Још ћемо се ми ћерати…

• Да знате да се свима свиђа она српска песма коју ти и тата не волите – рекоше нам када смо већ кренули, а да се нас двоје ни једном речју нисмо изјаснили о „њима трима“.

На путу до цркве Кира је направила поруку за Дест’ни, притом се добрано ижврљала тамним фломастером по ногама и белим хеланкама: „Dear Destiny, I am very sad that you did not win. Good luck next time! From Kiki and Titi. Love you, Destini!

Тако падоше прве сузе у нашој породици због Евровизије, а ми ни телевизију не гледамо. Што би каз’ли: нит лук јели, нит лук мирисали. Нема бега од телевизије докле год живимо у истом простору са другима и другачијима. И то је добро. То треба прихватити и наставити причати, причати, причати…

Мај, 2021.

Та жута нада

И ишчекивање наранџасто

Које из дана у дан

Зри у црвено ил’ пурпурно

Те тамне модро-љубичасте слутње

Та сећања плавичаста и зеленкаста

Та сета пригушене розе

Или у боји кајсије нежне

Ти тешки сиво обојени дани

И часи

А кад већ помислиш

Да се живот гаси

Бљесне из Небеса

Огњена муња

У свакој од тих боја

У којој макар и кап

Од њеног сјаја беше

Распламса и озари

И сву таму

Ветрови већ разнеше

Марта 2021.