Ne mogu da kažem da nisam mislila da ću pisati o deci, niti da me nervira kad čitam kako ljudi to rade. Za mene su lična iskustva prelepa i dragocena. Kao novopečena majka bliznakinja željno sam tražila na internetu da pročitam poneko iskustvo drugih majki, koje su bile u sličnim situacijama, no, nisam nešto imala sreće. Kao da ih u to vreme nije bilo dovoljno u pisanoj formi. Ili ih nije bilo po mom ukusu. Sad već nije ni važno. Poznavala sam nekoliko takvih majki, ali nije bilo uvek moguće komunicirati sa njima; sresti se bilo je uglavnom nezamislivo usled obaveza i različitih ritmova što dece, što nas, majki.
Lično smatram da je svako iskustvo različito i originalno, ali da druga mogu da budu neka vrsta utehe i podrške. Kao i saveti. Kad moja deca nisu htela da jedu ili su jela samo jednu vrstu hrane, pisala sam dvema iskusnim majkama, dragim mi drugaricama, i pitala ih šta bi one radile u takvoj situaciji. Saslušala sam sve predloge, zahvalna do Neba. Na kraju sam reagovala po sopstvenom osećaju, ali tuđe iskustvo, doza razumevanja i želja da se sasluša Drugi, bila mi je neophodna za to. Kada sam se porodila, dobila sam od mojih koleginica dva zlatna saveta koja ću pamtiti ceo život. Prvi je od Kaće: „Jelka, sve to prođe! Uvek misli tako!“ Drugi je od Helene: „Niko te, Jelka, ne može razumeti, kao druga majka. Ni muž, ni brat, niko, sem druge majke!“ I sve su bile u pravu, sve je upravo tako. Isto kažem mamama u svom okruženju.
Imati bliznakinje je jedno, zaista, ali zaista, posebno iskustvo. (Doduše, ne znam kako je to imati samo jednu bebu, ali mi se čini da mogu da naslutim.) Često sam hvatala sebe kako razmišljam da bi Bog majci, kojoj dodeli bliznace, mogao da dodeli i još dve ruke, koje će se vremenom skraćivati, postepeno, kako čeljad raste, pa bi tako i nestale kad ne budu više potrebne. Verujem da On zna šta i kome daje u određeno vreme i isto tako znam da nisam nikada bila spremnija da budem majka kao onog leta, sa svojih punih 41; ostavrena na mnogim poljima, radosna do Neba, zadovoljna sobom, sigurna i samosvesna. No, isto tako ne znam, kako sam preživela prvu godinu majčinstva…
Bez želje da idealizujem ovu predivnu i istovremeno pretešku ulogu, da pametujem i delim savete šta i kako treba, iznosiću ovde svoje iskustvo u paralelnom odgajanju dve potpuno različite ličnosti: Vasilise i Kire, Carice i Gospodarice, što su značenja njihovih imena, Ljubice i Dušice, kako ih zovem od milja.
Moje iskustvo nije i Tvoje, ponavljam, ali će te možda malo utešiti, ohrabriti, nasmejati, rasplakati, inspirisati na samostalno delanje.