Сви текстови

Понекад баш уживам у лењим летњим јутрима

Понекад баш уживам у лењим летњим јутрима која се полако али неизбежно преображавају у дуга преподнева, испуњена свежином поветарца која најављују врео летњи дан и још дужа и лењија поподнева. Понекад волим споро и дуго испијање јутарње кафе на тераси, час загледана у књигу која ми лежи на крилу и опијена далеким световима о којима ми прича, час у далеку равницу преда мном, већ окупану сунцем, која брекће и трепери у јари. Волим августовско јутро загледано у Дунав и кад око мене нема ниједног знака јесени, а ја је ипак наслућујем и радујем јој се као средњошколка, која једва чека сусрет са својим пријатељима после дугог и помало досадног лета.
Волим јутра већ зрелог лета, прошарана поветарцем који титра по лишћу у оближњем багремару и мојим голим раменима и рукама, играјући се, онако успут, и немарно са несташним ми праменовима косе скупљене у пунђу. Волим летње јутро које најављује врео дан, који опет подсећа на давно прочитане песме Пере Зубца о вечерима препуним зрикаваца.
А кад тако лепо јутро почиње свој преображај у подне и свежи поветарац постане топлији, склапам књигу, узимам шољу са зацом од јаке турске кафе и напуштам, помало сетно, терасу, која сад остаје пуста али и даље очарана магијом Дунава и непрегледном равницом која се граничи са Небом.

Једног августовског јутра 2007. године у Вишњичкој бањи

Како се и када чита поезија

Поезија се чита онда, када имаш безброј других ствари да урадиш али уместо да прионеш на посао, ти изабереш најбоље вино које имаш у кући (а то бирање уме да потраје), сипаш га у одговарајућу чашу, пробаш га као прави познавалац и док језиком палацаш по непцима подигнеш малко главу нагоре а поглед ти одлута некуд у непознато. Драмска пауза. Напољу фијуче ветар као у Јесењиновим песмама а ти се осећаш помало изгубљено као у песмама о Хамбургу Волфганга Борхерта. По правилу си сам, без своје Друге Половине и мислиш на Рилкеа или Фрида, или пак тражиш међу књигама оног правог за такву ситуацију.
Поезија се чита када мораш хитно да напишеш важан извештај или да прегледаш неке текстове, и то све „за јуче”. Поезија се чита онда када се то не очекује, када се изненада у сред зиме сетиш лета, неког давног када си био дете и уживао у мирису сена, у неком тамо селу које ниси видео задњих два’ес или три’ес година; када те неки познати мирис однесе брзином муње пар година уназад до једне посебне вечери када си мислио да си господар света. Поезија се чита када се сета појави ниоткуда, прошета по празном стану и потражи те док седиш за радним столом и читаш нешто важно. Она стане поред твог стола, као каква домаћица у фланелској кућној хаљини боја увелог цвећа, са све прекрштеним рукама на грудима, и стрпљиво чека да ти опадне пажња. Понекад нервозно лупка десним стопалом о под и стоји у пози ћириличног слова Ф. Онда ухвати твој поглед једном руком и хитро га расеје по соби као да је брашно.
Ти онда бленеш к’о теле, осећаш да ти је на души нешто али му не знаш име, устајеш одсутно, сипаш у чашу неко опоро вино, или још боље Прошек, и исто тако одсутно седнеш на прву ствар која ти се нађе уз ногу, и дубоко уздахнеш. Делујеш скрхано, а не знаш откуд сад то. Онда посегнеш за поезијом. Онда је то и најбоље што можеш да урадиш у том моменту.

Новембар, 2008.

радна соба

Кад год имам нешто да учим

Кад год имам нешто да учим, падају ми на памет разне ствари које бих баш тада могла да урадим. Углавном су то неке тривије. Ево, и сада, док ово пишем, имам стотину идеја. Не, не мислим да је писање глупост, напротив, али у овом моменту је чист „вишак“, јер ме чека брдо књига за читање. Обично се све тако намести да сам за предстојећи викенд сама, да се лепо организујем: кућа чиста, фрижидер пун, веш сређен. Дакле, ништа ме неће омести. Увече се заклињем да ћу сутра од јутра кренути као некада када сам била студент прве или друге године факултета. Све у стилу „ма имам ти ја искуства ихахааа“ и знам како ћу и шта ћу. Кад сване, шватим да се нисам наспавала и да имам читав дан за учење. Покушавам да „доспавам“ (Боже, да ли је ико икада игде успео да „доспава“?!) и схватим после сат времена да је то узалудно. Устанем и доручкујем, скувам кафу и кренем до радног стола. На њему хрпа папира, оловака, фломастера, лаптоп, подсетници разних врста, драга фотографија из 1972, већ пожутела, један кактусић, неке ситнице из Амстердама. Седам и почињем да читам. Онда ми је одједном неудобна столица. Жедна сам. Морам у тоалет. Сетим се да некога морам хитно да назовем.
Опет почињем… Не иде… Демонстративно одлазим у дневну собу да се мало „издувам“. (Ово је Петров израз, мада никако да схватим то „издувавање“ уз ТВ:)) Укључим ТВ и одгледам све глупости које у животу не бих гледала да немам да учим: квизови, разноразне серије и неко „беспотребно знање“. Питам се како сам уопште и завршила факултет. Одговор се прикрада: „Па била си барем десет година млађа“, али ја то не слушам и трзнем главом како бих то и показала. Питам се како ми се не да, кад ја воооолим да учим? Опет исти одговор. Па и магистрирала сам! Еееееј, у Немачкој! Нема одговора. Ха, помислим, па наравно кад сам вредна, способна и паметна! Онда се опет натерам да седнем за радни сто. Кад видим да ме кренуло, устајем и одлазим да нешто поједем размишљајући да би можда било боље да одем у неку читаоницу. Ма не, док сам морала да учим по читаоницама чезнула сам за топлим домом и сјајним условима у истом. Да, сад их имам али…
Онда ми падне на памет: „Ког сам врага поново себе довела у ситуацију да морам нешто да учим?! Шта, сад ми је мало један магистарски па хоћу још један. Алаво! А што не кренух са докторатом који ме такође чека, а ту се ни нема шта учити већ само читати и писати?“ Милина, ништа лакше, па ја баш волим да пишем! Сетих се како сам још много година раније знала да ћу целог живота нешто да учим и како се треба клонити таквих мисли. Сетих се запрепашћености једне гастарбајтерке из Ерфурта кад је схватила да сам ја тамо дошла да нешто учим, а била је још и млађа од мене: „Имаш три’ес година и још увек учиш?!“ питала ме је запањено. Нисам јој ништа одговорила, ништа мање запањена питањем. Често се шалим понављајући ту реченицу. Не знам да ли због тог броја, који је сада мало већи, или због нечег другог, или само покушавам да натерам себе да завршим још једну започету ствар у свом малом животу… Како год, знам да ћу успети, само да се натерам да почнем.

Новембар, 2008.

Субота

Ја, уствари, не умем са суботама. Поготову са нерадним. Свака ме разбије у парампарчад, а то ми је до недавно било тешко признати. И сад се не осећам пријатно кад то изговарам/куцам. Мене, способну, пословну и организовану жену!… Већ средином радне седмице планирам да ћу у суботу пре подне да урадим нешто веома важно: да вежбам енглески, да испеглам веш, да организујем велико спремање стана, да читам поезију, да зијам по интернету (јер за то немам никада времена преко недеље), да скупљам литературу за докторат (јер је заиста крајње време), да одем до библиотеке, до козметичарке (где ћеш лепши дан за то од суботе), да попијем кафу са другарицом коју дуго нисам видела, да се сретнем са неком од својих многобројних кума или да се коначно „испавам к´о човек“… Списак подугачак увек. Но, обично се не наспавам, устанем као за инат рано, и то без сата, и лењо навучем жути бадемантил преко пижаме. Обично сам ћутљива, скоро па нерасположена. Вучем се до купатила. Констатујем подочњаке. Не иде ми се никуд. Ако је Петар ту, (ако није, бедак је од раног јутра) гледам  како се спрема за посао и желим да то што дуже траје, измотавам се као дете, не дам му да оде, одједаред не желим да останем сама.
Кад се на крају то деси, скувам велику кафу и панично се дочепам даљинског од ТВа. Онда незаинтересовано гледам шта се даје на екрану, превртим све канале, као нешто и одгледам, али ме све време гризе савест што не радим нешто паметније. Време пролази. Онда одем у радну собу и седнем за сто, подигнем поклопац на лаптопу и чекам познати звук. Док се систем подиже, наивно погледам преко левог рамена кроз прозор у Дунав, који је по правилу баш тада најлепши, и дозволим да ме магла која га нежно грли увуче у себе, и убрзо утонем у нешто шта нема име…
Кад се вратим после неког времена, схватим да је већ касно, да треба нешто организовати за ручак (кување тек тада не долази у обзир), да треба урадити ово или оно, да… Већ је рано поподне… Схватам да сам уморна, да се нисам одморила од радне седмице, да сам неиспавана, да немам снаге да читам стручну литературу, да се треба одморити барем један дан недељно и тако редом… Заклињем се да ћу одлазити раније у кревет и то да ћу почети од те вечери. Увече се опет некако појави даљински у мојој руци а мени се не спава. Кренем од канала 1 и док дођем до 99 прошла је поноћ. Крећем на спавање и радујем се недељи. Закључујем јако уморна да стварно не умем са тим суботама. Поготову са нерадним и да нам је телевизор вишак у стану.

 

Новембар, 2008.

Бесциљно лутање градом

Бесциљно лутање градом је један од мојих омиљених „спортова”, поготову кад сам опуштена, задовољна, позитивна. Онда се ни не питам шта је циљ у том делању, јер је оно само по себи циљ. Тада немам осећај да „губим време”, мада га често имам ако не радим нешто сврсисходно.
Бесциљно лутање градом може да буде удвоје али и уједно. Оба случаја су у реду и сваки има своје време. Петар каже да воли кад предложим ову дисциплину, али ипак мисли је моја скривена жеља разгледање излога, како бих испитала терен за неку будућу куповину. Е, па није то баш увек тако, мада волим те паралелне радње у стилу женског „мултитаскинга“. Кад нисам у плус-фази нема те куповине која би ме орасположила и „подигла”. Кад задовољство није изнутра, тешко да ће доћи из споља. Расположење се изинутра лако расипа на све споља као светлуцави новогодишњи прах. Обрнуто никада. Кад сам срећна и задовољнаа, све око мене је титраво и лепо као овај град, који волим од првих корака његовим плочницима…

Децембар, 2008.

Скајпељица

Радим преко скајпа од куће. Држим часове немачког језика. Ја сам учитељица преко скајпа, дакле –  скајпељица. Много ми се допада то што не морам да идем на посао, што сама одређујем када ћу и колико дневно радити. Не морам ни да се спремам за посао, што ми понекад веома одговара, јер камеру не укључујемо. (Исто тако ми се допадало док сам радила у канцеларији и свако јутро се спремала и одлазила. Сада су прилике другачије, одавно сам их прихватила и повиновала им се.) Уживам у овом послу и неизмерно га волим. Углавном радим кад су девојчице у школи, мада често и поподне када Петар дође са посла па брине о њима. Кад је некоме од ученика хитно, радим и увече након што успавамо децу. Подучавање ме надахњује, испуњава, обнавља. Понекад радим и кад смо нас три саме. Играју се у дневној соби, чујем их и повремено завирим преко ходника све са лаптопом у руци и слушалицама у ушима. Пре часа нас три се договоримо да мама иде да ради а оне да се играју. Лепо им објасним да је дозвољено прекидање само ако је у питању нешто врло важно. „Ти си као Mummy Pig“, кажу и смеју се. Воле да гледају цртани Пепа пиг и супер им је што и њихова мама „works from home“. Углавном су послушне и углавном час добро прође. Понављам: углавном…
Недавно, радим поподне, Пеки је са девојкама у дневној соби, савршено, нису саме, мислим се. Играју се. Чујем их. Нису нимало тихи. Не смета ми, важно је да се лепо играју. У неком тренутку улазе обе код мене да провере шта радим и то се обично деси кад ме нема дуже од једног часа. (Понекад вежем и по два дупла, па моје одсуство потраје.) Та визита траје кратко, нешто ме питају, узму неку играчку коју су оставиле у радној соби неком сличном згодом или траже неко „мито“ у виду фломастера за подвлачење, хемијске оловке или шнале коју сам несвесно скинула и одложила поред себе. Кад уђу, ученици са друге стране чују, мада ја увек нагласим да је „време за визиту“. Нико се не буни због прекидања, обично све то траје кратко и свима је симпатично
„О, изволите, шта вам треба? Како могу да помогнем? Будите молим вас брзе, мама ради“, питам љубазно љупке посетитељке и истовремено сугеришем.
Ћуте и смешкају се. Разгледају плен по соби. Устајем, истежем болна леђа и премештам се на кревет, лежем на стомак, лаптоп монтирам испред лица, лактовима се осалњам о кревет. Ученике, наравно, не обавештавам о овом маневру. За то време визита је изабрала „плен“, ја опуштено враћам слушалице у уши и заустим да наставим где сам стала…
„Мама, немој да јежиш док јадиш“, каже Кира забринуто, не би ли свима било јасно шта ја то радим док радим.

скајпељица

Светлана

Одлазак из Србије донео ми је невероватне поремећаје на пољу међуљудских односа којих сам постала недавно свесна. Људи који су ми били део свакодневнице само су нестали из мог живота, без трага и гласа, а на њихово место уселили се нови, са којима никада не бих имала дубљи контакт да сам тамо остала. (Неко ће рећи да је то нормално кад се одселиш из земље, али ја овде причам о другим односима, о онима које је немогуђе прекинути, који су једноставно вечни. Мада, свако ће прочитати на свој начин.) Неки су ми се јавили само да би ме питали како сам, иако смо се једва познавали, неки ми шаљу повремено лепе поруке и писма, а они са којима сам делила више од те чињенице, једва да су ме удостојили одговора на моја писма и повремено јављање у стилу „како си“. То ваљда тако бива, то је све у реду. Прихватам све и мислим да је ово одлично за мене, да ми је било јако потребно да се изместим, јер сада имам бољи преглед на много шта, јер сада другачије посматрам и међуљудске односе. Отворенија сам за нове контакте на другачије начине, мада сам дописивања одувек волела и неговала.
Пре неки дан сам рекла девојкама да ће ми доћи једна другарица у посету и да се много радујем. „Мамина другарица долази“,  поновила је Кира зачуђено део моје реченице и та њена зачуђеност ме је погодила. Можда у њиховим главицама мама нема другарице, или су навикле да нас посећују само маме њихових пријатеља… Дуго сам размишњала о том догађају.
Светлану сам упознала неколико дана пред нашу селидбу из Београда, у фебруару 2017. Огласила сам да продајем близаначка колица, Светланина сестра је чекала близанце и решила да их купи управо од нас, па је послала сестру у „извидницу“. Други пут смо се виделе на Малти 2017, када је била на одмору и мало боље упознале, али то као да није било потребно. Ми смо се већ познавале. Недавно је јавила да долази на наше Острво поново али само на неколико дана (2018). Наравно да хоће да се видимо и да ће све организовати да нам дође у посету, јер зна да ми је компликовано да се организујем и кренем јој у сусрет.
Чекајући тај дан у глави сам слушала Мостарске кише и сећала се сличних познанстава. Размишљала сам о томе како, заправо, није битно време које са неким проведиш, нити колико га дуго познајеш, већ да ли су се ваше душе препознале. Са неким људима се не можеш срести ни на једном нивоу осим на физичком, а са некима си у тренутку осетио исте таласе и ту су и речи и сусрети непотребни. Мислим на недавна дописивања са Новопронађенима, на ретке али квалитетне сусрете са драгим душама која ме озаре изнутра за навек, на неке тренутке који су неухватљиви речју, који живе само у сећањима. Желим само таква пријатељства, желим да осетим радовање целог свог и другог бића када се сретнемо на било који начин, било када! Желим Светлане, Дуде, Раде, Марије, Иване, Милице свима и желим да многима будем Светлана, ако већ нисам.
Светлана ми је својим доласком обојила један врео летњи дан у нову боју и инспирисала да напишем нешто о односима мешу људима и поново посегнем за Пером Зубцем. Хвала ти, Светлана!

WP_20170328_14_51_00_Pro

Сара

Памтим одлично тих неколико тренутака који спадају у оне догађаје који се не мере временом, већ осећањима, бојама, мирисима, незаборављањем. У знак захвалности предала ми је дар који је својим рукама направила. Уз прелеп осмех, са све искрама у тамним очима и благим руменилом на образима, десном руком стидљиво је спустила кесицу на сто. „Каква ванвременска лепота у читавом призору“, помислих тада и остадох без речи, јер се то истима не да описати. Штурим речима изрекох један део захвалности пратећи је на вратима, а други, много дужи и потпунији, у мислима, испративши је погледом низ калдрму…
У прошлу недељу, а последње три године једино недељом облачим познате хаљине које у сваком набору носе неке лепе приче, отворих кутију са накитом и међ’ разним огрлицама угледах и ову, од онда нетакнуту. Мислим да је никада нисам ни носила, јер је чекала посебну прилику. Осетих да је у ову недељу баш та Прилика. Баш сада, када су посебни изласци ретки, али невероватно драгоцени, време је да понесем Дар који ме подсећа на онај давни, а тако близак сусрет, усрцен заувек. Хвала ти, Саро, и за онда и за сада, чула или не чула – осетићеш.

Sara

Петар

Са првог сусрета памтим изражене јагодице и искре у тамним, крупним очима. Као у Бамбија, помислих. (Такве искричаве очи има и Кира.) Он је тада рекао Марку Ђ. да би ме оженио. Две године после тог сусрета, у касно лето, и даље смо се једва познавали, али сам се у понедељак преселила код њега. У четвртак се у том стану славило зачеће једног живота који је сада пунолетан: иће, пиће и певање – атмосфера за важне одлуке, осетих.

Клекнуо је испред мене:

Он: „Девојко, би ли ти да те ја сад прстенујем?“

Ја: „ Бих,  али немој после да буде да је то од лошег вина.“

Он: „Неће.“

Ја: „Хоћу.“

И није. Свих ових 18 година.

god 2

Отац Љуба, д вајнмејкер

Гледам моје девојке како се играју и како им нисам потребна и осећам велико олакшање, јер сада јесте мнооого лакше. Верујем да је сваком родитељу, а посебно мајци, тешка та прва година по рођењу детета, па онда све некако крене лакше, док се једаред не опасуљиш да је заиста тако. Лакше је, бре! Ваљда то гледам по себи и некако мислим да је и другима тако, мада, кад видим неку мајку са бебама близанцима делује ми као да то ништа није тешко и да сам ја нешто ту умислила. Додуше, свако има своје искуство (шта се сад упетљах у све ово)…
Елем, прва година мајчинства била ми је паклена. Девојке нису биле нешто захтевне бебе, али их је било две, па како се год окренеш, фале две руке, поред свих руку које сам већ ангажовала да нам се нађу. Сећам се како сам наивно мислила, мада је врло могуће да уопште нисам ништа ни мислила у оном стању, да ћу моћи потпуно сама, када смо одлучили да две тромесечне бебе пренесемо на Малту, где немамо „нигди никога“. Хтели смо да коначно будемо сви на окупу а не да живимо у две државе. На моменте ми се чинило да једино ја нисам била на том окупу, да сам одавно у другој димензији. Оној бестелесној. Нисам јела, нисам спавала, нисам функционисала као нормално живо биће. Била сам машина која на три сата савршено зна шта коме како и колико чега треба, да запише све то и кад се процес заврши, сама се искључи на дугме „стенд бај“. Но, после две седмице испоставило се да сам довољно присебна да признам да не могу сама, да ми је потребна помоћ, и да позовем Мајку да дође. Од тада, па док девојке нису навршиле годину дана, Мајка је била са нама „на окупу“. Једва је пустих да оде…
Но то је све прошло, Богу хвала, а наше девојке су сада све самосталније и често ми кажу да желе да се играју саме и да не улазим у собу. Пошто увек имам шта да радим, не буним се. Мирно изађем, али обавезно напоменм да сам ту близу, ако им нешто затреба. Пошто је мој циљ да им једног дана не будем више потребна, али да сам за њих увек ту, верујем да све води у том правцу. Нека су слободне као ветар а опет да знају одакле дувају…
Кад помислим на протекле три године сетим се често једног оца Љубе, који је био учесник на неком семинару који сам организовала док сам радила у КАСу. Весело и ведро биће оца Љ. било је радо виђен гост на мојим скуповима и ранијих година, али је на поменутом био главна рола. То је било у време пред мој одлазак на породиљско. На паузи ми је пришао сав озарен и честитао на трудноћи, а онда мало тише додао:
„Сестра Јецо, пошто сам чуо да си трудна, донео сам ти вино од ароније које сам правим. Није нешто посебно, али га правим срцем и тако и поклањам, а пошто си ти трудна, ето, паде ми на памет да га понесем. Знам по својој жени да недостатак гвожђа може да буде проблем… То ти је, заправо, лек“, рече закључно и као да се мало постиде.
„Оооо, па хвала ти оче драги! Ја сам велики љубитељ таквих вина и много си ме обрадовао. Једва чекам да почнем с том „терапијом“, охрабрих га ја од срца. Стварно ме је обрадовао гестом.
Пошто је вино осталу у колима, кренусмо до паркинга да флашу поменутог лековитог напитка пребацимо из његових кола у моја. Успут ме отац пита шта носим. Ја се насмејах и рекох поносно : „Близанце“, и као свака жена, која је по први пут трудна, помало наивно, јер не зна шта је чека, набацих онај блентави кез на лице који сам имала само у тим месецима, и никада више. Добро, де, можда и понекад касније када би људили прилазили дуплим колицима да се наслађују призором и говоре оно: „Јааааао што су слаткииииииииииииииииии!“
„Знаш ли ти да ја имам близанце?!“ упита о. Љ. мало запрепашћено, као да се нечега присетио, а не као да ме информише.
„Не, па то је дииииивно!“ опет кез жене која нема појма шта је чека. „Кажи ми, оче, како је то, молим те“, не одустаје наивна жена са иначе романтичарским погледом на живот, који се у трудноћи удвостручио.
Драмска пауза. О. Љ. нит говори, нит ромори, што би рекла Мајка, а мој кез и даље опстаје и иритира унедоглед.
„Да те слажем, или да ти кажем истину?“ процеди коначно пребледео, као да пита себе а не мене.
„Истину, него шта!“, каже луда женетина са стомаком као у слона и трудничким егом до плафона. (Ако его уопште може да буде у вези са „другим стањем“.)
„Сестро слатка…“, поче отац сурово искрено „шта да ти кажем…? Прве три године су хорор, пакао, мука жива… велико искушење, али после треће: рај на земљи! Веруј ми!“ Додао је и неколико реченица о улози целе шире породице, тј. „фамилије“, у читавом процесу, које ни мене нису касније мимоишле.
Сећам се да сам невероватно укусно вино из пластичне флаше на којој је руком била написана етикета типа: „Вино од ароније мејд бај отац Љ. за здравље и крепкост“ испијала данима у сласт, јер је такво било упутство за употребу и притом сам се трудила да запамтим само оно последње шта је рекао о свом искуству. Но, нисам успела. Често сам се сетила оца Љ. у мучним тренуцима када сам сумњала да ћу моћи да устанем ако још једном неко заплаче, а када би се то ипак десило скакала бих као да сам федер и у рукама до краја вечности љуљала једно од своја два чеда, а понекад и оба, као да су перца а не бебе које већ, охохо, добијају на тежини, и тиме моју кичму стављају на „велико искушење“, што би рек’о поменути отац.
Док сада потпуно свесно и намерно крадем тренутке од сна и седим будна у ситне сате и испијам прелепо малтешко вино, у оној количини коју сама себи „преписујем“, наздрављам у име ове три прошле године и шаљем у мислима депешу оцу Љ. да сам „претЕкла“.

IMG_20150713_191707а