Не могу да кажем да нисам мислила да ћу писати о деци, нити да ме нервира кад читам како људи то раде. За мене су лична искуства прелепа и драгоцена. Као новопечена мајка близнакиња жељно сам тражила на интернету да прочитам понеко искуство других мајки, које су биле у сличним ситуацијама, но, нисам нешто имала среће. Као да их у то време није било довољно у писаној форми. Или их није било по мом укусу. Сад већ није ни важно. Познавала сам неколико таквих мајки, али није било увек могуће комуницирати са њима; срести се било је углавном незамисливо услед обавеза и различитих ритмова што деце, што нас, мајки.
Лично сматрам да је свако искуство различито и оригинално, али да друга могу да буду нека врста утехе и подршке. Као и савети. Кад моја деца нису хтела да једу или су јела само једну врсту хране, писала сам двема искусним мајкама, драгим ми другарицама, и питала их шта би оне радиле у таквој ситуацији. Саслушала сам све предлоге, захвална до Неба. На крају сам реаговала по сопственом осећају, али туђе искуство, доза разумевања и жеља да се саслуша Други, била ми је неопходна за то. Када сам се породила, добила сам од мојих колегиница два златна савета која ћу памтити цео живот. Први је од Каће: „Јелка, све то прође! Увек мисли тако!“ Други је од Хелене: „Нико те, Јелка, не може разумети, као друга мајка. Ни муж, ни брат, нико, сем друге мајке!“ И све су биле у праву, све је управо тако. Исто кажем мамама у свом окружењу.
Имати близнакиње је једно, заиста, али заиста, посебно искуство. (Додуше, не знам како је то имати само једну бебу, али ми се чини да могу да наслутим.) Често сам хватала себе како размишљам да би Бог мајци, којој додели близнаце, могао да додели и још две руке, које ће се временом скраћивати, постепено, како чељад расте, па би тако и нестале кад не буду више потребне. Верујем да Он зна шта и коме даје у одређено време и исто тако знам да нисам никада била спремнија да будем мајка као оног лета, са својих пуних 41; оставрена на многим пољима, радосна до Неба, задовољна собом, сигурна и самосвесна. Но, исто тако не знам, како сам преживела прву годину мајчинства…
Без жеље да идеализујем ову предивну и истовремено претешку улогу, да паметујем и делим савете шта и како треба, износићу овде своје искуство у паралелном одгајању две потпуно различите личности: Василисе и Кире, Царице и Господарице, што су значења њихових имена, Љубице и Душице, како их зовем од миља.
Моје искуство није и Твоје, понављам, али ће те можда мало утешити, охрабрити, насмејати, расплакати, инспирисати на самостално делање.