„Престали су да пишу једно другоме. Не… Престали су да пишу дугачка писма једно другоме. Не, не… Престали су да шаљу писма која су у мислима писали једно другоме, јер је слање било немогуће могућно. Нису слали више чак ни кратке шифроване поруке путем мобилног телефона или неке друшвене мреже. Једноставно, прешли су на други вид комуникације, на виши ниво, на онај мисаони и непогрешиво су знали у ком тренутку су им се мисли среле… Он је њој писао док је путовао на клинику, дезинфиковао руке пре уласка у операциону салу, док је предавао студентима о ретким болестима, док је седео на састанку са Министром, док је са колегом испијао последњу чашицу пред одлазак кући, док је возио ка стану, док је прао зубе и спуштао главу на јастук. Она је писала њему док је возила децу у школу, на спорт и балет, док је седела на врло важном састанку са министрима, док је држала консултације студентима, у сали за промоције и пробе пред наступ, док је спремала вечеру и гледала своју породицу како се слатко смеје за вечером. Све то му је натенане описивала и знала да он ужива у слушању и проживљавању тих писама, јер таква писма могу истовремено да се чују, виде и читају. Однос њих двоје је тако прешао у другу димензију. Ону вечну…“
Три пута је прочитао написано. Први пут дрхтећи, са неверицом да то заиста види, други пут кроз сузе које су га дословце пекле, трећи пут са олакшањем, као да је заиста у вечности.
Седео је на клупи у парку, као и сваке суботе пре подне, док је његов пас трчкарао од дрвета до дрвета и са сваким се поздравио као са старим знанцем: топло. Држао је своје омиљене новине које је куповао само суботом, јер је тамо читао њене критике и приказе књижевних текстова. Овај пут није видео кратко, добро му познато, презиме испод текста. Видео је иницијале њеног псеудонима и као маљем у потиљак ударен, гледао у та два знака док му је у једној честици мозга тињала нада да то, ипак, није она.
Одједном је подигао главу, као да није била његова, запалио цигарету коју је носио за „сваки случај“, мада је са цигаретама престао пре десет година када је срео Њу, и запалио. Уживао је као да никада није ни престао да ужива у пушењу, као да се никада нису срели, као да тих десет година не постоји између њих, као… „Па она ме се одрекла преко новина!“, синуло му је. Гласно се насмејао и погледао ка небу затворених очију.

Знала сам да ће доћи и пре него што је то написала поред тек објављене фотографије наше Куће. Још тада сам могла да наслутим радост која ће нас обе преплавити када се коначно будемо загрлиле. Нисмо се виделе десетак година, чини ми се, али смо све време биле у оном најбољем контакту који постоји: усрценом. Осећала сам да се сваки пут смеши када види моју радост на фотографијама, да тугује када објавим да ме је нешто потресло и да јој око засузи док чита моја писанија. Када је написала да ћемо следеће године заједно да уживамо у лепоти званој Хоргош, поверовала сам јој. (Као што сам јој поверовала и то, да ће за следећу годишњицу матуре доћи по мене, ма где била она, ма где била ја.)

Тачно годину дана касније, усхићено се спремам да одем по њу на станицу и загрлим је чим изађе из аутобуса. Тај сусрет сам у протеклих годину дана више пута одплакала, па се сад све надам да ћу бити присебнија и мање њањава, него што сам била у мислима… Или, пак, не… Ма како било, она ме добро познаје, све ће разумети, све ће прихватити. Једна од мојих првих другарица из основне школе. Моја Сандра.

Одувек маштам о томе да  цело лето проведем у Хоргошу. Док сам оних година посматрала како мајстори раде на обнављању наше Куће циглу по цилгу, или што би рекао наш извођач радова „цигљу по цигљу“, видела сам је завршену и себе како трчкарам по травњаку са послужавником у рукама, како дочекујем госте у свом летњиковцу у палићком стилу, како седим на трему „шаром лозе засенченим“, како седим и пишем своја најлепша сећања. Било је потребно доста година док не доћох у тај остварени сан.

Овогодишњи „одмор“ ми је почео крајем јуна када смо слетели на београдски аеродром. Три дана смо остали у том граду који обоје много волимо, у којем су нам се родиле девојчице, који је за мене одувек био и остао симбол слободе, ширине и увек новог. Дух тог града живи у мени и увек се појави кад крочим на његов асфалт. Спознах га једног давног магловитог новембарског поподнева, када сам као параћинска гимназијалка прошетала Кнез Михајловом од аутобуса до Народног позоришта, где сам са својим другарицама из одељења, захваљујући иницијативи наше Разредне, гледала оперу Аиду, очарана као никада пре.

После Београда, уследила су три дана у Параћину, где смо посетили моје најближе и најдраже. Успела сам и да мало прошетам по граду у којем сам завршила основну и средњу школу, да сретнем неке старе пријатеље из тих дана, упркос свакодневној киши и прохладном времену. Многе друге дугочекане сусрете оставих за други пут.

Почетком јула стигли смо у Хоргош. Моје мало царство, чије мирисе, боје и додире носим са собом у срцу, души, ноздрвама, коси, под прстима, табанима… („Наш вам салаш дође као грофовија…“)

Из Параћина је са нама кренула Ката, теткина прва љубав, са којом сам раније проводила доста времена, а са којом се у последње три једва сретох. Предстојећи дани смешили су се као наше време за надокнаду свега пропуштеног. Петар се вратио на Малту, спокојан да ћемо се нас четири лепо дружити и уживати, ми остале са истим убеђењем. Дани су били испуњени углавном играњем, песмом, чардашом, сређивањем Куће,  шетњама и вожњом бициклова.

   

Вечери смо проводиле на трему, само Ката и ја као некада, она са телефоном у руци, ја са чашом локалног вина загледана у звезде. Углавном смо ћутале, свака у својим мислима, уз обавезну свећицу. „Тетка, баш је лепо у овом твом Хоргошу“, рече она једне вечери изненада, као да ме охрабрује за даље неимарске подухвате, као да ми опрашта све оне дане које сам проводила овде, а не са њом у Параћину. Било ми је драго да то чујем, иако немам потребу за тим, јер је овде савршено, управо онако, као треба да буде. Понекад смо и причале: о прошлости, нашим прецима који су живели у овој Кући, о неким радостима и тугама актуелним, о Малти, о животу „тамо у туђини“, о будућности, о нашем односу, о близнакињама, а највише смо ћутале заједно, одћутавши тако свако време пред спавање, када све утихне а мириси и звуци јула се разбашкаре по шору. Имале смо и једног поприлично гласног зрикавца тик уз улазна врата, па је угођај био потпун.

Неизбежни грађевински радови на огради и надворишту кренули су средином јула, и како то обично бива, потрајали дуже него што смо планирали и мајстори и ја, „Госпођа газдарица“, како су ме звали. („Газдарице Лело“ ме зове, иначе, само комшија Веља, јер зна да на то преврћем очима, али му увек опростим, јер се после тога сви присутни слатко насмеју – и, ето сада, мајстори.) Иако је све трајало и понекад бивало јааако напорно, радовао ме је процес настајања ограде, која на то чека преко 40 година (претходн је поставио Тата давних 70их), ситне поправке по дворишту и постављање темеља летњиковцу, дакако, у палићком стилу. Већ га видим у ружама и ладолежу, са све белом прућаном гарнитуром са јастуцима на ружице и хекланим остолњаком баба Руже из Срема. За сада је ту само једна равна бетонска плоча, на којој пијем јутарњу кафу и на којој вечерамо, а са које, као са осматрачнице, посматрам околину и планирам ди ћу које дрво да посадим: овде две брезе, овде дуд, овде тује, лаванда…тамо виноград… Резултат је одличан. Хвала, мајстори, живи били, видимо се догодине!

Јули је био згодан и да се уз Катину помоћ оперу лутке из детињства, старе мнооого година. Добијала сам их углавном од Тате, када би се враћао са службеног пута. Много сам се радовала том малом ритуалу који је почињао када се врата откључају, а ја у кревету увелико, томе би уследили мамини убрзани кораци низ ходник, а кад би застала код улазних врата, ја бих скакала из кревета и босонога трчала да се тати бацим у загрљај најчвршћи на свету (или што би Кира рекла: „до 605“). Чини ми се да одувек гајим те сусрете у свом сећању, да их увек освежим када осетим радост мојих девојчица када им се тата врати однекуд. Поменути ритуал се завршавао сценом када ме Тата поспану носи у кревет, а ја у рукама чврсто држим нову лутку и тонем безбрижна… Годинама су те лутке мењале место боравка: Мајданпек, Хоргош, Нови Кнежевац, Параћин, Београд, да би се поново нашле у Хоргошу. Отворила сам огромну картонску кутију, а мирис који ме је запахнуо подсећао је на много тога, а понајвише на мирис селидбе и – Тату. Вадила сам једну по једну лутку, сваку поздравила именом датим још онда, скидала пожутеле и зубом времена оштећене хаљинице и ципелице, и потапала их у топлу воду. Сваку лутку смо пажљиво окупале и оставиле да се суши на јулском сунцу. Након два дана, све је било суво и спремно да се поново сложи. Сетих се сваке хаљинице и власнице јој, али не и баш сваког пара припадајућих ципелица. Но, на крају је све испало добро, а и неке косе су задржале мирисе оних година. Моје девојке су се данима играле тим луткама, а ја немо посматрала како отпадају руке и главе са тих мојих старих другарица и како се свако толко понека ципелица закотрља испод кревета…

Катин хоби је шминкање, па сам радо била модел, иако је резултат могла да види само јулска помрачина. Сасвим довољно.

Фризуре су се испробавале углавном на малим девојкама.

Часови су се држали редовно, ретко када правим паузу од истих. Помало се и писало.

У Хоргошу волим да читам. Обично поподне, кад се после ручка мало спустим у беле начичкане јастуке да предахнем, и увече, пре него заспим, па тако неретко и осванем. Увек брижљиво изаберем у које штиво ћу утонути и скоро сваку причу смештам у ову Кућу, уз мање или веће корекције. Овог јула су то четири наслова: Драгановићево Сентиментално васпитање, које сам недавно донела из Параћина, и које прочитах у прва два-три дана. Волим да читам оно шта напишу људи које познајем и волим. Ацина сва писанија волим одувек, подсећају ме на неке лепе дане, на неке тешке дане, на све прошле дане и посебну сету у грудима. Ту су и две Јелене и једна Ноћ: нешто за поподне, нешто за ноћ а нешто да се носа свуда са собом („вукла је са собом неку стару Цвајгову књигу, читала по подне, у коси јој било запретено лето, жутило сунца…“). Кратка прича је моје омиљено штиво, али волим и романе. Заправо, читам радо све. Оно шта читам у Хоргошу, има посебну боју и по томе се и памти. Све четири чаролије иду на Малту да их проспем по камену голом, одлучих.

У јулу смо често имали госте. Дивне људе који су дошли да нас виде и поделе са нама своје велике радости и оне мање радости, и проведу са нама своје недеље и уторке. Данима после тих сусрета сабирах утиске, писах у мислима дуга писма захвалности, понављајући колико су управо такви сусрети важни, и колико сам захвална на њима. Наша деца учествују у свему томе на свој начин. Увек им кажем поименице ко долази а оне питају да ли ће се та имена играти са њима. Кажем да хоће, јер знам да ћемо се у једном тренутку сви наћи на поду међ играчкама, или надворишту са лоптама, пластелином, шерпицама у песку. „Само неговани односи љубави вреде у овом животу“, понављам речи Примавере из једног скорашњег дописивања у касну јулску ноћ.

У јулу смо и сами били чести гости у комшилуку, јели дивне специјалитете из Хариш-кухиње и најлепши колач на свету са шљивама тек убраним предкућом

У Хоргошу купујем сваког петка козје млеко по које одем сабајле бицилом, уживам у зеленилу нашег лепог села и једва осетној свежини јула, која тек повремено додирне гола рамена и потиљак, док педалам са осмехом око главе, луда од милине јулске.

И поред доста обавеза око мајстора и кућних послова, јутарња кафа са комшиницом Олгицом у дебелој хладовини њеног дворишта, тик уз нашу Кућу, непроценљив је догађај, који се не пропушта, због којег вреди устати пре сата. За њим неизмерно чезнем са првим пријатним јутрима на Малти, већ негде у марту, а са сетом га се сетим уз прву јутарњу кафу коју попијем сама по повратку из мог царства, већ крајем септембра. Као и уз сваку наредну, све док не зазими.

Стигла је и прва теглица овогодишњег пекмеза од шљива, још врућа. Комшиница Тинде је изгледа почела са зимницом међ првима у нашем сокаку… Видећемо још.

У јулу смо посетиле Палић и Суботицу, моја омиљена места још из детињства, а чаролија коју осећам док сам тамо не нестаје ни дан-данас. Још се продубљује сваким новим одласком, прожима са најневероватнијим сећањима и мислима. Безбрижна шетња Суботицом и разгледање прелепих зграда ме је одувек испуњавало посебном милином и надахњивало до неба, а романтика Палића инспирисала да напишем реченице које су се после уткале у неке приче.

Јули је време кад се оде на купање у Тиси, но, ове године није била онако тиски зелена јер су падале кише, мада је имала исти мирис и исту заводљивост као и увек. Тиса је Тиса, и ту нема поговора. Девојке су уживале у базену са термалном водом и дебелој ладовини кампа на обали, сада већ „наше омиљене реке”.

И овог јула слушао се Балашевић до даске, све док „јули није спалио сено“ и док Ката није почела да певуши Дневник старог момка по реду и да у паузама између две песме гунђа у полугласу: „Што ме ова жена сад зарази Балашевићем!“. Сетих се једног боравка у Мајданпеку код сестре Цане, старије неколико година, када сам слушала хеви метал, а она Кемала Монтена и ишла ми најстрашније на живце том музиком. Није прошло много те је дочекала да јој донесем на дар ЦД тог истог Монтена, да га заједно слушамо. Сећам се њеног враголастог осмеха и задиркивања на тему: „Само сам те чекала!“

Јули ми је заиста био дугачак и слојевит, баш какав и треба да буде. Ката је отишла са првим зрацима августовског сунца, а Петар дошао на неколико дана.  Онда је он отишао, а дошла нам је баба „Јајка“. Дневни ритам је другачији и сад је онај период кад сама одћутим време пред спавање на трему, кад је небо моја икона за вечерњу молитву, и када ми, лепо, дође – да мрем од милине.

Враћали су се са најопуштенијег летовања на којем су до тада били. Претходних петнаестак лета било je и оваквих и онаквих, углавном лепих, али ово je било посебно. У две-три седмице окупили су и његову љубав према пловидби и њену љубав према једној кући, као и заједничку љубав према реци, и то све помешали са тајним плановима за одлазак на већу воду, па је и време брзо протекло. Остало га је таман да се отплови низводно Тисом око 100 км и још 30-ак километара Дунавом да би се стигло на време на отварање Земунске бућке. То је био део посла у коме је он баш уживао: промоција бренда, дружење са занимљивим људима, а све на реци.

Необично јак ток река почетком тог августа, лета Господњег 2014, скратио је план низводне пловидбе на два дана. Први дан рано ујутру полазак, 85км Тисом од Кањиже до Новог Бечеја. Ручак на броду у некој дебелој хладовини, а пауза за кафу код познаника у Молу. На  ноћење се стаје у мирну новобечејску марину. Сутрадан одлазак на Литургију у Новом Бечеју, субота је, али је Свети Илија и биће службе.  План је да се после Цркве низводно Тисом кроз брану прође, па 65км до ушћа у Дунав. Дунав је такође јак, тих последњих 37км до Земуна није проблем ни у сумрак да се плови.

Први дан се одвијао по плану, Тиса је била зелена, Дуња жута, пловидба мирна. Нису много разговарали, свако у својим мислима а ипак заједно утопљени у тај нестваран мир те наизглед тихе реке. Са радија је певушио Ђоле, некако је боље ишао низ реку од чика Звонка… „За све је крив Тома Сојер“ певао је, а и они са њим у глас. Позната мелодија и текст који се јавља из детињства, из дубоких ћошкова замишљених глава. Стигло се и на кафу и чашицу разговора у Мол, а после и на време да се безбедно веже у марини. Чекао их је упражњени вез клијента/пријатеља са воде који је отпловио на своје летовање.

Било је топло, ведро небо, бистро, са ројем звезда и месечином, „ноћ је пала као плашт“, баш као у оној песми. Шетња поред реке, опуштени разговор кроз који развијају планове за живот на медитеранском Острву, којем су се унапред радовали. Једрилица, и живот на њој, сунце, море, занимљив посао, велика промена. Обоје су се осећали не као да су на почетку својих четрдесетих, него да су на почетку новог живота који не пита за године. Идемо, искачи из своје комфорне кутије и развијај те таленте које ти је Бог дао, осећаш да си тек почео и да те ово где си сада ограничава, мењај, напредуј, идемо заједно… и томе сличне мотивацијске реченице. Само још тај папир из имиграционог да стигне.

Ту унутрашњу лавину је пресекла једна клупа. Тачније две клупе и сто, тачно испред прамца њиховог жутог бродића. Седоше мало да се диве нестварној лепоти Тисе и звезданог неба изнад. Убрзо су лежали, свако на својој клупи, држећи се за руке испод стола, загледани у то звездано небо тик изнад њих и Тисе. Романтично вече се романтично завршило на том броду, ушушкани једно поред другог утонуше у своје планове, а Тиса их обгрли…

Гаврило

Прашњави пустињски пут, камен и песак около, све је некако сиво и жуто. Знао сам да сам у неком давном времену, и знао сам да сањам јер ми је све било непознато. Испред мене пут, који је скретао лагано узбрдо и удесно и долазио је до капије испод зидина неког града. Не знам који је град био, нисам стигао да питам. Испред мене је била погребна поворка. Носили су на раменима сандук у коме је био неки младић. Доста је људи било у поворци, за сандуком је ишла мајка, ситног раста, плакала је гласно. Склонио сам се поред пута да пропустим поворку и док сам посматрао одједном су се сви зауставили. Као онај „манекен изазов“, само што овде нису сви стали намерно да изигравају лутке, него је неко зауставио време. Као да је неко притиснуо дугме за паузу и зауставио филм. Све је стало, сви смрзнути у покрету. Мајци на лицу замрзнути јецај, сва тужна лица заустављена у простору и времену. Само сам ја свестан да се нешто чудно дешава, и само ја могу да се померам. Приметим да се уз тај пут узбрдо пробија један јак човек у неком дугачком тамно зеленом мантилу. (Знам тачно која је тамно зелена, познавао сам једног свештеника који је такву мантију имао.) Пролази тај огртач између ових окамењених ожалошћених фигура, долази до ковчега, скида тај дубоко тамно зелени мантил и полаже га на ковчег. А ја знам да је то Гаврило, Архангел Гаврило, и знам да је управо васкрснуо тог младића. Скида Гаврило огртач са ковчега, слаже га у замотуљак и ставља га испод у некакву преграду на носиљци, на којој су ковчег носили. Силази низ пут којим је дошао, погледа ме, зна да сам ту и да све гледам, осмехне се и оде. И одједном сцена се наставља. Као да је неко притиснуо „плеј“ поново. Мајка наставља да јеца, поворка се креће ка капији града, сви су тужни, и не знају да је младић васкрснуо. Ја потрчим за њима и повичем: „Огртач!“. Не чује ме нико. Ја повичем још јаче: „Ехеј! Огртач, Огртач! Радујте се, Гаврило га је васкрсао, не плачите“, пробијам се кроз поворку ка ковчегу. Мајка младића ме чује, зауставља ковчег који се отвара и младић устаје. Изморен је, хладно му је, чини се да дрхти, сви се у поворци радују. А ја опет довикујем „Еееееј! Огртач је испод сандука, обуците га“, опет ме не чују. „Огртач! Огртач!“

Страшно је кад неко поред тебе спава и гласно сања. Па још ако бунца нешто неразговетно, не знаш да ли је ноћна мора или шта га је снашло. А он је понављао „Симлах, Симлах“ и рукама нешто показивао. Било је мало језиво, па га је уплашена пробудила. А он онако избезумљен али потпуно свестан исприча да се видео са Гаврилом и да је овај васкрсао младића и да је имао тамно зелени огртач, она дубока зелена боја, као код оца, и да је покушавао тим људима да каже за огртач. Понови опет „Симлах“, а она му потврди да је то и у сну понављао. Није му требало много да изгуглује реч „Симлах“ . Обоје су се најежили кад је гугл избацио превод – Симлах је на старо-хебрејском реч за огртач! Загрлили су се чврсто и заспали мало мање чврсто.

Илија

Литургија је била лепа, црква пуна народа, доста славских колача. Нису се много задржали после службе, требало је пловити даље. Небо више није било онако ведро, али облаци нису изгледали претеће. Да ли ће Свети Илија пуцати громовима данас? Чинило се да неће. Прошли су кроз преводницу па низ Тису:

Упечатљив случајни сусрет се догодио на ушћу Тисе. Препознали су резедо зелени труп и низак профил Вариа 19. Био је то исти бродић као њихов први на коме су откривали чари пловидбе и заљубили се у боравак на води. Посаду су, као и већину власника тих бродића, познавали. Кратак сусрет, сувише кратак као и сваки сусрет са драгим људима. И они су на летовању на реци. На брзака размењена искуства, и неизрецива радост због пријатног изненађења. У глави се размоташе слике које се преточише у подсећања која почињу са „Јел’ се сећаш: Кад си довукао свог Вариа на приколици у Нови Сад да се спустимо Дунавом са два Вариа? Кад смо се ономад срели на Сави? Оног Варио скупа на Лиду? Вариа на Сајму наутике?” Ех лепих ли успомена… “Какви су вам планови, шта има ново?” Ћуте обоје… ништа посебно, идемо на земунску бућку, посао зове, крај одмора. Договорили су се да медитеранско Острво не помињу никоме док све не буде спремно за селидбу. Ех лепо је кад радиш оно што волиш – послом идеш на реку, само тако настави – стиже подршка са Вариа. Уследило је дугачко махање, два махања одоше низводно низ Дунав, три махања узводно уз Тису.

На Дунаву су се наместили у сред тока и похитали ка Земуну. Небо је обећавало олују, па се пловидба свела на гледање у небо, праћење ветра и планирање заклона ако крене салаука. Илија се разгрмео али су ипак прошли безбедно до новог моста. Успут се чинило као да су прошли испод дуге. Месец дана касније ће схватити да јесу.

Код Бељаричких ада дочекали су их пријатељи који су им похитали у сусрет глисером. Везали су бродове један за други и пустили се низ Дунав. Коначно пауза за кафу и клопу. Киша и ветар су их заобишли, свуда около је тутњало невреме, а они су чувани Божјом милошћу безбедно стигли до земунског кеја где је планирано ноћење. Ту су се раздвојили, она је отишла колима кући, он је остао да спава на броду, сутра ће ионако бродом на посао. Она се радовала комфорном тушу и великом кревету.

 

 

Епилог

Месец дана касније планови о медитеранском Острву су зачињени изненадним кашњењем једне појаве која је најавила долазак новог живота. ОК, мало ћемо прилагодити планове о животу на једрилици – договорили су се. Ускоро је уследила нова информација о томе да није један, него два нова живота. Е па сад, можда са близанцима ипак прво у стану да живимо, па ћемо после на брод. Изгледа су заиста прошли испод дуге и нашли онај ћуп са златом. Два златна ћупа тачније.

И планови о медитеранском Острву су се испунили. Не баш онако како су замишљани испод оног звезданог неба уочи Светог Илије, на обали Тисе, у Новом Бечеју. Другачији свакако, и богатији за два „златна ћупа“.

Прелазак на Острво се десио брзо. Од тренутка кад је имиграционо послало потврду да може, до слетања на аеродром прошло је две или три недеље. „Добро дошли“, рече службеник на пасошкој контроли „послом или туристички“? Победоносно показивање потврде и осмех око главе пратио је одговор: „Досељавам се!“ Уследило је брисање скајп контакт-листе и гашење фејсбук-налога. Схватио је да се мења све, и да нема више шта да показује у јавности на начин који је то радио пре. Оставио је мејл који до тада није користио. Службени телефон је оставио колеги. Ко је хтео да га контактира, могао је да пошаље мејл. Па кад/ако одговори.

Ново вино у нове мехове

Увек је могао да спава у авиону. И у возу, броду, колима, градском превозу. Али док је период прилагођавања свему промењеном трајао, није много спавао у авионима. Периоде усамљености на медитеранском Острву кратио је дугачким шетњама и размишљањем: баш је добро кад је човек сам, може о свему много и дубоко да размишља. Баш је незгодно кад је човек сам, може о свему много и дубоко да размишља… Периоде усамљености у авиону кратио је читањем, углавном „Политикиног забавника“, то је једино штиво које га је занимало поред интернет портала о бебама. И често се молио Богу, за здравље, спасење, све по реду. То никада пре није тако радио.

Господ је уредио да се одмах по доласку на Острво сретне са православним свештеником који једном месечно долази из Беча да служи Литургију. Понудио се да помогне ако треба, а убрзо се нашао на свакој служби обучен у лепи црвени стихар помажући у олтару.

На једном од летова уместо „Политикиног забавника“ отворио је апликацију „Нови завет – превод комисије светог архијерејског Синода СПЦ“ и кренуо да чита. Баш дуго није читао Библију од почетка. У седмој глави Јеванђеља по Луки наиђе на овај део:

11. И догоди се потом да он иђаше у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа.
12. А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бјеше удовица; и многи народ из града иђаше са њом.
13. И видјевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи!
14. И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: Момче, теби говорим, устани!
15. И сједе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој.
16. А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: Велики пророк подиже се међу нама, и Бог походи народ свој.

То је тај сан! Једва је задржао сузе. Тек сад је све имало смисао: Архангел Гаврило му је ономад на Тиси донео вести, он је тај младић који је умро. Стари „он“ је умро, нови је васкрсао, и ево га на Острву, хвала драгом Богу на томе!

Мислим да свако у животу има по једно чуданце које га на неки начин потреса из корена сопственог бића. Наравно, не мислим на негативна потресања. Тако ја, на пример, имам једно Чуданце које се зове Катарина, има неколико лета и које ме раздрма до последњег атома сваки пут кад се видимо или чујемо телефоном. Преко телефона то обично звучи овако:
Ја: „Здраво мила, шта радиш?”
Чуданце: „Ништа, причам са тобом а ти?”
Ја: (осмех који се разлива по лицу као зраци сунца) „Па и ја причам са тобом а где су ост…”, не стижем да изговорим реченицу.
Ч: „Шта ради теча? Љуби га, ево ти бабе, ћао!” и тако нестане уз обавезан тупи ударац слушалице о неку тврду подлогу и грдњу моје мајке.
Или друга верзија:
Телефонирам са неким од укућана и чујем како се глас мог саговорника губи у даљини, чујем да Чуданце отима слушалицу:
„Ћао тетка, црк’о нам папагај! Ајд’ ћао!” и оде, а ја са збуњеним изразом лица због те истовремене хладнокрвности и осећајности, остајем целу вечност са слушалицом на уху.
Моје чудовиште је јако лепо. Има изразито бело лице са једва приметним розилом на образима, преслатке јагодице, светло смеђу, никад очешљану косу са риђим одсјајем који се јави на сунцу или под неким чудним светлом, и који ми сваки пут измами сузе, јер ме подсети на нечију браду… Има тамне очи и светле обрве у форми Леви’с-а, за које њена мајка тврди да ће их чупати већ у 5. разреду основне школе. Ја ја због истих ти обрва зовем Фрида…

Моје чудовиште се појавило у моменту кад сам мислила да ме ништа више не може уздрмати у животу. Дошло је и тим доласком ми скоро поптпуно вратило онај комад душе који сам изгубила једног марта, због чега носим дубоку тугу на дну рца, због које могу да заплачем увек. То је празнина коју ништа није могло да попуни годинама. Празнина коју сам носила на свим путовањима, свим морима, планинама, журкама, концертима, свадбама, испитима и на венчање под Острог.
Кад се Катарина појавила, осећала сам као да је моја примарна породица поново на окупу. Како је расла, све је више подсећала на малу ја. Само је била храбрија, луциднија, луђа. „Је л’ ме волиш што сам луда?!“ избезумила ме је питањем на једним Задушницама док сам седела на пропалој дрвеној клупи без наслона и гледала бело у овалну, већ избледелу слику на тамном мермеру. Осећање туге које ме је годинама пратило кад бих се паковала да идем „код мојих“ готово је неприметно замењено великом радошћу и дечијом нестрпљивошћу „кад ћу већ стићи да се играм са Катом“. 154 кимлометара ми је одједном постало страшно много и кад бих сама одлазила, возила бих сваки пут као суманута да стигнем што пре и да је загрлим! Гледајући њу, гледала сам себе, проживљавала своје детињство изнова, само што је она била онаква, каква бих ја била да сам имала подршку за којом сам жудела. Било од кога! Подршку да будем то што јесам, да будем слободна да урадим све што желим, да певам на улици пред свом децом и да ме, кад се они смеју, неко храбри и да не да да потонем, да ми говори да сам посебна, оригинална, да треба да будем увек своја и да увек кажем то што мислим, да се не плашим ничега и никога… Ја сам била тиха, бојажљива, чини ми се, увек у грчу. Плашила сам се да нешто не забрљам, да се не испрљам, да мајку не наљутим, да не … Катарина је једном речју ураган који кад прође просторијом, ништа више није исто, она се не плаши никога и ничега, она је мала дивљакуша, шумарка, чаробница. На гомили фотографија које чувам види се колико лица има то Чуданце. Предивноћа једна!

Кад сам мојој пријатељици Љиши К. из Никшића јавила да сам постала тетка једне девојчице, она је само упитала за име и чувши га, поновила је неколико пута онако за себе као мантру: „Катарина Јабланов, Катарина Јабланов, Катарина Јабланов…“ (Јабланов са акцентом на првом а) узвикнувши одједном као да је нешто открила: „Па она има име умјетнице“! Ја верујем у изреку Nomen est omen и верујем да су сва женска бића које носе име Катарина луцидне, неукротиве, духповите, своје. Немогуће је да тако праскаво име носи неко мирно дете, које се, рецимо, најприродније треба звати Сања или Мирна. Катарине – позитивно луде са чудном луцидношћу која никога не оставља равнодушним, која најчешће избија из њихових очица, када ти рецимо у један сат после поноћи, док јој читаш по ко зна коју по реду причу за лаку ноћ и молиш Бога да заспи већ једаред (а знаш да је због тебе ужасно узбуђена и да не може заспати тако лако), одједном отвори, до тада, уснуле оке из којих избију искре и предложи брзином муње, као у сред бела дана: „Хајде сад да се шминкамо!!!“

Моје Чуданце није много света видело. Није било на мору, планини, није посетило разне градове, једва нешто више од града у којем живи, али упија као сунђер све што види. Она листа све новине које јој дођу под руком. Неретко захтева да јој се читају читави интервјуи са неким јавним личностима које она воли. У једној National Geographic била je дивна фотографија неке метрополе ноћу, са свим светлима, неонским рекламама, бљештавилом. Моје Чуданце је на то разрогачило своје очице и могла сам да видим како њима упија сва светла тог далеког града и одушевљено ме пита већ заражена даљинама, док сам је већ видела како табана далеким, мени непознатим плочницима: „А шта је то?!”

Моје Чуданце учи омиљени страни језик своје тетке. Зна пуно речи али је имала услов: „Да ме научиш само лепе речи!” То су за почетак биле: сунце, небо, чамац, река, лутка, лептир, срце, све боје, ципеле, ташна, школа, књига, девојчица, дечак, сестра, брат и тетка. Моје чудовиште ме увек и расплаче и насмеје истовремено. Она никада не седи мирно, већ се стално врпољи, па тако, док ми седи у крилу стално се пребацује са ноге на ногу, што је прилично болно али се да издржати. Прича или пева и тражи да је притом гледам право у очи држећи моју главу између својих шакица, за сваки случај. „То дете нема светога мира!“ узвикнула би моја мајка веома често. Сви присутни би се насмејали, укључујући и Мајку.

Седимо нас две, тако, једном у дворишту, ја пијем кафу на трему и уживам у благом сунцу, а она седи на бициклу и држи на свом десном рамену десном руком маче као да је телефонска слушалица, још га придржава главом, и одједном из ње избије бујица речи која ме понесе ка неким дубинама о којима ништа више не знам, осим да ће прогутати сузе које не могу да зауставим и осмех који ми боји лице и разбија као порцелански оклоп тескобу која ми се годинама таложи у грудима: „Ти кад дођеш, све замирише! И сунце ми мирише на тебе! Ти миришеш на…. па на тетку!!“ То каже тако једноставно а опет са оним луцидним искрама у очима и осмехне се онако невино дечије, несвесна драме у мојим грудима која почну лудачки да пулсирају док кријем очи окрећући главу у страну, гризући усне и правећи грч на лицу и оне две црте између обрва које мој муж не воли да види, јер зна шта се дешава иза истих. Она то као да осети и само узвикне: „Смеј се, теткаааа!”.
„Да ли би волела да си ми мајка?!“ питање је о којем сам, чини ми се, месецима унапред и сама размишљала, пре него што ми је било постављено. „Теееби, не!“ гласио је искрени одговор, на шта се само насмејала и знала сам да је разумела шта значи однос са мајком а шта са омиљеном тетком.

Мом Чуданцету сам одлучила да стално храним машту а имам у томе једну асистенткињу младу 60ак година, која је то пропустила да уради мени из разлога јер је и сама била уплашена, несигурна и несналажљива у улози коју јој је живот доделио, па сада је имам на својој страни кад је Чуданце у питању. Требало ми је много година да то све процесуирам и превладам, у чему ми је помогло управо моје Чуданце. Кад је Катарина имала три године хтела сам да јој донесем водене бојице и то сам рекла пред „породичним већем“ које ме је обасуло салвом молби и преклињања да то не чиним, јер им је „кућа ионако налик вашару“ од силних ствари које „мала“ добија. Ја их послушах, али ме та идеја није напуштала. Кад је Чуданце имало 5 година, ипак сам јој однела своје старе водене бојице без икаквих претходних консултација и помирљиво рекла да их склоне, па кад дође лето нека дете боји у дворишту. Но, Чуданце нањуши одмах нову ствар у свом простору: „Шта је ово?!“ упита гледајуци полураспаднуте округле плочице разних боја. „Шминка!!“ повика усхићено пре свих. „Не!“ повикаше сви у глас, „То су водене бојице које…”, не завршише реченицу. „Дај воду!” заповеди она и створи се у тили час поред судопере покушавајући да гурне кутију са бојицама испод млаза воде. Наравно да су јој дали и воду и све постојеће четкице и папир и подметач да не замаже сто, као и неку мушему да обуче да се не измаже од главе до пете. Мало су псовали, али је после два дана бес заменило одушевљење јер је моје Чуданце, као што изрече Љиша К. „клетву” по његовом рођењу као каква вила судбоноша, одлучило да постане сликарка. Додуше, мало ју је мучило питање да ли може да буде истовремено и сликарка и певачица, али јој је на то питање мудра тетка одговорила оно што је себи понављала годинама: „Можеш да постанеш шта год пожелиш, само треба силно да желиш и верујеш у то, наравно, и да марљиво радиш на томе”, чиме су све сумње биле отклоњење. Па кад мени то нико није имао да усади у главу кад сам била тако мала (већ сам то морала да откријем сама много година касније), барем њој има, помислих срећна што је правда задовољена и равнотежа постоји!
По кући су почели да се таложе невероватном брзином папири са разним пределима, рекама, бродићима („као што је теткин”), дрвећем, сунцем, кућама, црквицом, децом а све то је било некако „исувише окер и тамно”, мислила је моја снаха. Породица се забринула али их је теча разуверио: „Па она као и њена тетка воли „веселе” боје: беж, браон, сиву, окер, каки…” Додуше, Ката воли и розе као и све девојчице, но сложиле смо се да не мора увек да носи розе. Луда тетка је свом Чуданцету набавила и највећи блок за сликање и стално допуњава залихе папира, свежањ четкица разних димензија, темпере, палету и просула идеју како јој је потребан и штафелај (што се оцу столару баш и није чинило тако сјајном идејом) док је баба, ништа мање креативна него ове две, додала пар речи о имиџу једне сликарке и изложбама. Ускоро су се по кући вукли разни шешири, носиле се истовремено хаљине – које је тетка носила као беба а сада су биле у улози туника – и полураспаднуте фармерке, разни огртачи, ташне, штикле теткине са мале матуре, обавезна шминка а све то у стилу „лудила” мале уметнице. Гарнитура за седење у дневној соби постала је тако галерија, кухиња атеље а свет је био њен. Седела је на њему као каква Мала Принцеза и уживала у својој слободи. Била сам најнајнајсрећнија тетка на свету.
Телефонски разговори су од тада бивали мало другачији:
Ја: „Хало, шта се ради?”
Мајка: „Па ништа посебно, ево Сликарка и ја смо кренуле на изложбу у Крушевац. На путу смо већ.“
Ја: „Уау! Чак тамо?!“
Мајка: „Да, јуче смо ишле у Париз а ускоро ћемо и у Београд! Сликарка је продала неке слике и сад се трошкаримо.“
Ја: „Дај да је чујем.”
Мајка: „Не може, вози. Ајд’ ћао!“ Туп. Познати звук спуштања слушалице без љутње, а опет снажно и у журби.

Јул 2008. год.

 

2012. године, неколико дана пре изборне тишине, избацили смо телевизор из нашег београдског стана и на његово место ставили сасксију са прелепим бенџамином. Дуго пре тога смо размишљали о оваквом чину протеста против тровања и затупљивања али никако да то и учинимо. Када је Стари Отац поменуо да му се покварио тв у викендици, одмах схватисмо: сад или никад! Нови тв никада више нисмо купили. Све што нас је занимало могли смо да нађемо на интернету, ја сам на послу читала све могуће новине и недељнике, П. је читао све могуће вести на телефону и делио их са мном, за случај да сам нешто пропустила, јер сам ја, забога, радила у политичкој фондацији и свака инфо ми је била од користи за посао, мислила сам тада…
Након пресељења на Малту изнајмили смо намештен стан у којем има, између осталог, и телевизијски пријемник али не плаћамо прикључак за антену, те и даље све што желимо да погледамо, гледамо на интернету. Како су девојчице расле имала сам велику дилему у вези са тим да ли и кад деца треба да гледају у било који екран, па чак и цртане филмове, али сам им ипак повремено пуштала исте на енглеском и немачком, да уче стране језике (спрски смо причали са њима свакако), а истовремо решавала и неке друге проблеме (које дворука жена има кад има близнаце, али о томе други пут). Када су са две године прогоровриле и енглески, схватих да је то сјајно, али да морам да контролишем шта им пуштам, јер понављају целе реченице, али и опонашају цртане јунаке.
Елем, изаберем тако неки леп цртаћ на јутјубу и пустим их да гледају а ја се разлетим по кући да свашта нешто урадим. Слушам све песмице са њима, певушим, понекад тихо, понекад гласно, глумим са усисивачем у руци или крпом за прашину. Но, њих две мало, мало, па негодују. На трећу сирену улетим у собу а на ТВу предизборни спот неке од две малтешке странке, јер је предизборна кампања у пуном јеку, а моје девојке врте главом и негодују: „О, ноу! Мама, о, ноу!“ Ја се придружујем: „О, ноу, политика! Ноу мор, никако! О, ноу политика!“ Бесно мишем тражим где пише СКИП. Љута сам и оне то виде, и не желим више да гледам ушминкана лица политичара, чак ни у туђој земљи. Њих две на следећем споту понављају шта су чуле од мене. Ја трчим као помахнитала да притиснем СКИП и не знам да ли да се смејем или да плачем. Можда није добро да им огадим „тај реч“ већ сада, јер дубоко у себи не мислим да политика мора да буде нешто нужно лоше, ја сам, ипак, симпатизер хришћанско-демократске опције (чија је аутентичност код данаспостојећих под великим знаком питања, али опет), можда је боље да сад већ прихвате да ће се бавити свим другим у животу а политиком никако, можда ипак грешим…
Недеља је. Дан након гласања. (Да, на Малти је гласање суботом и притом изађе преко 90% људи да гласа, ааааааааааааааааааааа, но, и о томе ћу други пут, да не заборавим шта хдтедох сад да кажем.) П. и девојке су у оближњем парку, ја остадох да нешто урадим по кући. Одједном чујем сирене, цику и вриску напољу, па опет сирене, музика са разгласа и непрестано трубљење. Не знам шта се дешава али осећам тескобу и непријатност. Желудац ми се грчи, коса диже на глави, као да препознајем атмосферу. Ах, да славе победу на изборима, сетих се. Комшиница Малтежанка ме је упозорила пре неколико дана да за овај викенд никуд даље не идем, поготову не са децом, да набавим намирнице, јер ништа неће радити, а и она затвара радњу до уторка. Изем ти политичку сцену са само две странке, мислим се у себи. Но, панично шаљем П. поруку да се евакуишу из паркића а у глави се одвија недавно одгледани филм на тему избора у Србији. Топ са комшијске терасе загрува победнички а мени се оте одбрамбено: О, НОУ ПОЛИТИКААААААААААААААААА аген!!! Одмах затим уследила је реченица са једног транспарента за време демонстрација у Београду након последњих избора, која каже све у само три речи: „Ј… в… м…!!!“ Добро је да сад деца не могу да ме чују, не знам како бих се извукла.

Волела бих да је увек лето… Добро, може и јесен, и пролеће, али ништа мање од тога. Јесен – она плодна, родна и шарена, када се плодови и боје разливају на сунцу а у души буде милину. Пролеће – оно мирисно, бехарско, сво у бојама које побуђују неку чудну сету у читавом бићу и просто маме да се стане босом ногом на тек изниклу траву…
Лето. Лето волим највише. Устајем рано, седим загледана у Дунав који наизглед лењо тече и мами; загледана сам у равницу, која се шепури у зеленилу и плаветнилу, па човек не зна, да ли је зелено горе или доле. Удишем свежину јулског јутра, мирисе које је поветарац донео ко зна одакле… Обузима ме захвалност Творцу што сам жива па могу у свему овоме да уживам, захвалност на свему шта јесам и шта имам… и на онима које у срцу носим. Тако започињем своју јутарњу молитву…

Јул, 2013.

Соба са стропом од зведаног неба је пространа и лепа, испуњена мирисима и звуковима мора, четинара и одлазећег лета. Осенчена је бојама и плодовима ране јесени која се шуња, и прошарана уздасима збуњене душе у грудима ми. У тој соби су начичкане:
– моје Мисли које искачу из главе и вешају се о зидове, улазе у орман, претварају се у чудовишта и смештају на полице и повремено ножицама као деца лупкају о исте,
– Власи моје косе која се повремено буни због смене годишњег доба и
– Кожа која упија сунце и жуди за продужетком лета…
Ту је и мој Кофер, верни пратилац на многим путовањима, и на јави и у сну, у који стане све што ми је потребно. Тај кофер уме унапред да опева сваку хотелску собу и пре него га спустим на под неке од њих. Он пева, а ја јецам нечујно и насмејано, да нико не примети шта се дешава…
Док нисам у соби, све моје Ствари, Мисли и Слике улазе у игру пантомима и смишљају разне Смицалице које ће ме сачекати кад се вратим. Лудују, певају, измишљају приче и песме, загонетке, пишу хаику поезију, пакују ми у Соби заостале Мисли у шарене папире омиљених боја… Кад се вратим освежена новим ваздухом и новом водом из мора, који се још нису усталили на мени и у мени, а некако су слаби да се супротставе староседеоцима моје Собе, новонастала чудовишта ме нападну, заседну ми за уво, попну ми се на главу, зајашу за кук и крену да ме врте као рингишпил. Ја се борим, отимам, смехом их терам, не дам со из косе да истресу, стискам грашке зноја од златног сунца испод пзуха да их не осуше, понављам у себи шум мора да не ишчили и уморна од те борбе падам у снежнобелину постеље као у окриље Заштитника и жмурим, јер сам тада делимично безбедна..
Усудим се да отворим очи и само у строп погледам. Тамо: звездано небо се спустило тик изнад кревета и мени се отме дечији уздах чуђења, заборављен пре много година негде дубоко у души: „Ооохххх…“ и са тим уздахом оде сва тензија и тежина и моја душа се смирује а мој мозак заустави и снови дојезде…

Бечићи, септембра, 2010.

Враћам Ти се са очима боје

Младог жита

С мирисом врба крај Тисе

У коси

Са осмехом широким

Као равница

Са беличастим песком међу ножним прстима и зубима

И шакама улепљеним лањским бресквама

поједених у винограду поред пута

Враћам ти се преплављена успоменама

Које навиру и прете да ће ме угушити

Ако не заплачем

Ако их не исплачем из себе

И своје душе

И истовремено успем

Да их задржим у срцу

Занавек

Марта 2011. год. (Написано на једној бензинској пумпи приликом повратка из Суботице за Београд, након што сам пронашла извођача радова за Кућу у Хоргошу. Обнављање Куће кренуло је у мају исте године.)