„Prestali su da pišu jedno drugome. Ne… Prestali su da pišu dugačka pisma jedno drugome. Ne, ne… Prestali su da šalju pisma koja su u mislima pisali jedno drugome, jer je slanje bilo nemoguće mogućno. Nisu slali više čak ni kratke šifrovane poruke putem mobilnog telefona ili neke drušvene mreže. Jednostavno, prešli su na drugi vid komunikacije, na viši nivo, na onaj misaoni i nepogrešivo su znali u kom trenutku su im se misli srele… On je njoj pisao dok je putovao na kliniku, dezinfikovao ruke pre ulaska u operacionu salu, dok je predavao studentima o retkim bolestima, dok je sedeo na sastanku sa Ministrom, dok je sa kolegom ispijao poslednju čašicu pred odlazak kući, dok je vozio ka stanu, dok je prao zube i spuštao glavu na jastuk. Ona je pisala njemu dok je vozila decu u školu, na sport i balet, dok je sedela na vrlo važnom sastanku sa ministrima, dok je držala konsultacije studentima, u sali za promocije i probe pred nastup, dok je spremala večeru i gledala svoju porodicu kako se slatko smeje za večerom. Sve to mu je natenane opisivala i znala da on uživa u slušanju i proživljavanju tih pisama, jer takva pisma mogu istovremeno da se čuju, vide i čitaju. Odnos njih dvoje je tako prešao u drugu dimenziju. Onu večnu…“
Tri puta je pročitao napisano. Prvi put drhteći, sa nevericom da to zaista vidi, drugi put kroz suze koje su ga doslovce pekle, treći put sa olakšanjem, kao da je zaista u večnosti.
Sedeo je na klupi u parku, kao i svake subote pre podne, dok je njegov pas trčkarao od drveta do drveta i sa svakim se pozdravio kao sa starim znancem: toplo. Držao je svoje omiljene novine koje je kupovao samo subotom, jer je tamo čitao njene kritike i prikaze književnih tekstova. Ovaj put nije video kratko, dobro mu poznato, prezime ispod teksta. Video je inicijale njenog pseudonima i kao maljem u potiljak udaren, gledao u ta dva znaka dok mu je u jednoj čestici mozga tinjala nada da to, ipak, nije ona.
Odjednom je podigao glavu, kao da nije bila njegova, zapalio cigaretu koju je nosio za „svaki slučaj“, mada je sa cigaretama prestao pre deset godina kada je sreo Nju, i zapalio. Uživao je kao da nikada nije ni prestao da uživa u pušenju, kao da se nikada nisu sreli, kao da tih deset godina ne postoji između njih, kao… „Pa ona me se odrekla preko novina!“, sinulo mu je. Glasno se nasmejao i pogledao ka nebu zatvorenih očiju.
Svi tekstovi
Sandra
Znala sam da će doći i pre nego što je to napisala pored tek objavljene fotografije naše Kuće. Još tada sam mogla da naslutim radost koja će nas obe preplaviti kada se konačno budemo zagrlile. Nismo se videle desetak godina, čini mi se, ali smo sve vreme bile u onom najboljem kontaktu koji postoji: usrcenom. Osećala sam da se svaki put smeši kada vidi moju radost na fotografijama, da tuguje kada objavim da me je nešto potreslo i da joj oko zasuzi dok čita moja pisanija. Kada je napisala da ćemo sledeće godine zajedno da uživamo u lepoti zvanoj Horgoš, poverovala sam joj. (Kao što sam joj poverovala i to, da će za sledeću godišnjicu mature doći po mene, ma gde bila ona, ma gde bila ja.)
Tačno godinu dana kasnije, ushićeno se spremam da odem po nju na stanicu i zagrlim je čim izađe iz autobusa. Taj susret sam u proteklih godinu dana više puta odplakala, pa se sad sve nadam da ću biti prisebnija i manje njanjava, nego što sam bila u mislima… Ili, pak, ne… Ma kako bilo, ona me dobro poznaje, sve će razumeti, sve će prihvatiti. Jedna od mojih prvih drugarica iz osnovne škole. Moja Sandra.
Juli u Horgošu
Oduvek maštam o tome da celo leto provedem u Horgošu. Dok sam onih godina posmatrala kako majstori rade na obnavljanju naše Kuće ciglu po cilgu, ili što bi rekao naš izvođač radova „ciglju po ciglju“, videla sam je završenu i sebe kako trčkaram po travnjaku sa poslužavnikom u rukama, kako dočekujem goste u svom letnjikovcu u palićkom stilu, kako sedim na tremu „šarom loze zasenčenim“, kako sedim i pišem svoja najlepša sećanja. Bilo je potrebno dosta godina dok ne doćoh u taj ostvareni san.
Ovogodišnji „odmor“ mi je počeo krajem juna kada smo sleteli na beogradski aerodrom. Tri dana smo ostali u tom gradu koji oboje mnogo volimo, u kojem su nam se rodile devojčice, koji je za mene oduvek bio i ostao simbol slobode, širine i uvek novog. Duh tog grada živi u meni i uvek se pojavi kad kročim na njegov asfalt. Spoznah ga jednog davnog maglovitog novembarskog popodneva, kada sam kao paraćinska gimnazijalka prošetala Knez Mihajlovom od autobusa do Narodnog pozorišta, gde sam sa svojim drugaricama iz odeljenja, zahvaljujući inicijativi naše Razredne, gledala operu Aidu, očarana kao nikada pre.
Posle Beograda, usledila su tri dana u Paraćinu, gde smo posetili moje najbliže i najdraže. Uspela sam i da malo prošetam po gradu u kojem sam završila osnovnu i srednju školu, da sretnem neke stare prijatelje iz tih dana, uprkos svakodnevnoj kiši i prohladnom vremenu. Mnoge druge dugočekane susrete ostavih za drugi put.
Početkom jula stigli smo u Horgoš. Moje malo carstvo, čije mirise, boje i dodire nosim sa sobom u srcu, duši, nozdrvama, kosi, pod prstima, tabanima… („Naš vam salaš dođe kao grofovija…“)
Iz Paraćina je sa nama krenula Kata, tetkina prva ljubav, sa kojom sam ranije provodila dosta vremena, a sa kojom se u poslednje tri jedva sretoh. Predstojeći dani smešili su se kao naše vreme za nadoknadu svega propuštenog. Petar se vratio na Maltu, spokojan da ćemo se nas četiri lepo družiti i uživati, mi ostale sa istim ubeđenjem. Dani su bili ispunjeni uglavnom igranjem, pesmom, čardašom, sređivanjem Kuće, šetnjama i vožnjom biciklova.
Večeri smo provodile na tremu, samo Kata i ja kao nekada, ona sa telefonom u ruci, ja sa čašom lokalnog vina zagledana u zvezde. Uglavnom smo ćutale, svaka u svojim mislima, uz obaveznu svećicu. „Tetka, baš je lepo u ovom tvom Horgošu“, reče ona jedne večeri iznenada, kao da me ohrabruje za dalje neimarske poduhvate, kao da mi oprašta sve one dane koje sam provodila ovde, a ne sa njom u Paraćinu. Bilo mi je drago da to čujem, iako nemam potrebu za tim, jer je ovde savršeno, upravo onako, kao treba da bude. Ponekad smo i pričale: o prošlosti, našim precima koji su živeli u ovoj Kući, o nekim radostima i tugama aktuelnim, o Malti, o životu „tamo u tuđini“, o budućnosti, o našem odnosu, o bliznakinjama, a najviše smo ćutale zajedno, odćutavši tako svako vreme pred spavanje, kada sve utihne a mirisi i zvuci jula se razbaškare po šoru. Imale smo i jednog poprilično glasnog zrikavca tik uz ulazna vrata, pa je ugođaj bio potpun.
Neizbežni građevinski radovi na ogradi i nadvorištu krenuli su sredinom jula, i kako to obično biva, potrajali duže nego što smo planirali i majstori i ja, „Gospođa gazdarica“, kako su me zvali. („Gazdarice Lelo“ me zove, inače, samo komšija Velja, jer zna da na to prevrćem očima, ali mu uvek oprostim, jer se posle toga svi prisutni slatko nasmeju – i, eto sada, majstori.) Iako je sve trajalo i ponekad bivalo jaaako naporno, radovao me je proces nastajanja ograde, koja na to čeka preko 40 godina (prethodn je postavio Tata davnih 70ih), sitne popravke po dvorištu i postavljanje temelja letnjikovcu, dakako, u palićkom stilu. Već ga vidim u ružama i ladoležu, sa sve belom prućanom garniturom sa jastucima na ružice i heklanim ostolnjakom baba Ruže iz Srema. Za sada je tu samo jedna ravna betonska ploča, na kojoj pijem jutarnju kafu i na kojoj večeramo, a sa koje, kao sa osmatračnice, posmatram okolinu i planiram di ću koje drvo da posadim: ovde dve breze, ovde dud, ovde tuje, lavanda…tamo vinograd… Rezultat je odličan. Hvala, majstori, živi bili, vidimo se dogodine!
Juli je bio zgodan i da se uz Katinu pomoć operu lutke iz detinjstva, stare mnooogo godina. Dobijala sam ih uglavnom od Tate, kada bi se vraćao sa službenog puta. Mnogo sam se radovala tom malom ritualu koji je počinjao kada se vrata otključaju, a ja u krevetu uveliko, tome bi usledili mamini ubrzani koraci niz hodnik, a kad bi zastala kod ulaznih vrata, ja bih skakala iz kreveta i bosonoga trčala da se tati bacim u zagrljaj najčvršći na svetu (ili što bi Kira rekla: „do 605“). Čini mi se da oduvek gajim te susrete u svom sećanju, da ih uvek osvežim kada osetim radost mojih devojčica kada im se tata vrati odnekud. Pomenuti ritual se završavao scenom kada me Tata pospanu nosi u krevet, a ja u rukama čvrsto držim novu lutku i tonem bezbrižna… Godinama su te lutke menjale mesto boravka: Majdanpek, Horgoš, Novi Kneževac, Paraćin, Beograd, da bi se ponovo našle u Horgošu. Otvorila sam ogromnu kartonsku kutiju, a miris koji me je zapahnuo podsećao je na mnogo toga, a ponajviše na miris selidbe i – Tatu. Vadila sam jednu po jednu lutku, svaku pozdravila imenom datim još onda, skidala požutele i zubom vremena oštećene haljinice i cipelice, i potapala ih u toplu vodu. Svaku lutku smo pažljivo okupale i ostavile da se suši na julskom suncu. Nakon dva dana, sve je bilo suvo i spremno da se ponovo složi. Setih se svake haljinice i vlasnice joj, ali ne i baš svakog para pripadajućih cipelica. No, na kraju je sve ispalo dobro, a i neke kose su zadržale mirise onih godina. Moje devojke su se danima igrale tim lutkama, a ja nemo posmatrala kako otpadaju ruke i glave sa tih mojih starih drugarica i kako se svako tolko poneka cipelica zakotrlja ispod kreveta…
Katin hobi je šminkanje, pa sam rado bila model, iako je rezultat mogla da vidi samo julska pomračina. Sasvim dovoljno.
Frizure su se isprobavale uglavnom na malim devojkama.
Časovi su se držali redovno, retko kada pravim pauzu od istih. Pomalo se i pisalo.
U Horgošu volim da čitam. Obično popodne, kad se posle ručka malo spustim u bele načičkane jastuke da predahnem, i uveče, pre nego zaspim, pa tako neretko i osvanem. Uvek brižljivo izaberem u koje štivo ću utonuti i skoro svaku priču smeštam u ovu Kuću, uz manje ili veće korekcije. Ovog jula su to četiri naslova: Draganovićevo Sentimentalno vaspitanje, koje sam nedavno donela iz Paraćina, i koje pročitah u prva dva-tri dana. Volim da čitam ono šta napišu ljudi koje poznajem i volim. Acina sva pisanija volim oduvek, podsećaju me na neke lepe dane, na neke teške dane, na sve prošle dane i posebnu setu u grudima. Tu su i dve Jelene i jedna Noć: nešto za popodne, nešto za noć a nešto da se nosa svuda sa sobom („vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu, čitala po podne, u kosi joj bilo zapreteno leto, žutilo sunca…“). Kratka priča je moje omiljeno štivo, ali volim i romane. Zapravo, čitam rado sve. Ono šta čitam u Horgošu, ima posebnu boju i po tome se i pamti. Sve četiri čarolije idu na Maltu da ih prospem po kamenu golom, odlučih.
U julu smo često imali goste. Divne ljude koji su došli da nas vide i podele sa nama svoje velike radosti i one manje radosti, i provedu sa nama svoje nedelje i utorke. Danima posle tih susreta sabirah utiske, pisah u mislima duga pisma zahvalnosti, ponavljajući koliko su upravo takvi susreti važni, i koliko sam zahvalna na njima. Naša deca učestvuju u svemu tome na svoj način. Uvek im kažem poimenice ko dolazi a one pitaju da li će se ta imena igrati sa njima. Kažem da hoće, jer znam da ćemo se u jednom trenutku svi naći na podu međ igračkama, ili nadvorištu sa loptama, plastelinom, šerpicama u pesku. „Samo negovani odnosi ljubavi vrede u ovom životu“, ponavljam reči Primavere iz jednog skorašnjeg dopisivanja u kasnu julsku noć.
U julu smo i sami bili česti gosti u komšiluku, jeli divne specijalitete iz Hariš-kuhinje i najlepši kolač na svetu sa šljivama tek ubranim predkućom
U Horgošu kupujem svakog petka kozje mleko po koje odem sabajle bicilom, uživam u zelenilu našeg lepog sela i jedva osetnoj svežini jula, koja tek povremeno dodirne gola ramena i potiljak, dok pedalam sa osmehom oko glave, luda od miline julske.
I pored dosta obaveza oko majstora i kućnih poslova, jutarnja kafa sa komšinicom Olgicom u debeloj hladovini njenog dvorišta, tik uz našu Kuću, neprocenljiv je događaj, koji se ne propušta, zbog kojeg vredi ustati pre sata. Za njim neizmerno čeznem sa prvim prijatnim jutrima na Malti, već negde u martu, a sa setom ga se setim uz prvu jutarnju kafu koju popijem sama po povratku iz mog carstva, već krajem septembra. Kao i uz svaku narednu, sve dok ne zazimi.
Stigla je i prva teglica ovogodišnjeg pekmeza od šljiva, još vruća. Komšinica Tinde je izgleda počela sa zimnicom međ prvima u našem sokaku… Videćemo još.
U julu smo posetile Palić i Suboticu, moja omiljena mesta još iz detinjstva, a čarolija koju osećam dok sam tamo ne nestaje ni dan-danas. Još se produbljuje svakim novim odlaskom, prožima sa najneverovatnijim sećanjima i mislima. Bezbrižna šetnja Suboticom i razgledanje prelepih zgrada me je oduvek ispunjavalo posebnom milinom i nadahnjivalo do neba, a romantika Palića inspirisala da napišem rečenice koje su se posle utkale u neke priče.
Juli je vreme kad se ode na kupanje u Tisi, no, ove godine nije bila onako tiski zelena jer su padale kiše, mada je imala isti miris i istu zavodljivost kao i uvek. Tisa je Tisa, i tu nema pogovora. Devojke su uživale u bazenu sa termalnom vodom i debeloj ladovini kampa na obali, sada već „naše omiljene reke”.
I ovog jula slušao se Balašević do daske, sve dok „juli nije spalio seno“ i dok Kata nije počela da pevuši Dnevnik starog momka po redu i da u pauzama između dve pesme gunđa u poluglasu: „Što me ova žena sad zarazi Balaševićem!“. Setih se jednog boravka u Majdanpeku kod sestre Cane, starije nekoliko godina, kada sam slušala hevi metal, a ona Kemala Montena i išla mi najstrašnije na živce tom muzikom. Nije prošlo mnogo te je dočekala da joj donesem na dar CD tog istog Montena, da ga zajedno slušamo. Sećam se njenog vragolastog osmeha i zadirkivanja na temu: „Samo sam te čekala!“
Juli mi je zaista bio dugačak i slojevit, baš kakav i treba da bude. Kata je otišla sa prvim zracima avgustovskog sunca, a Petar došao na nekoliko dana. Onda je on otišao, a došla nam je baba „Jajka“. Dnevni ritam je drugačiji i sad je onaj period kad sama odćutim vreme pred spavanje na tremu, kad je nebo moja ikona za večernju molitvu, i kada mi, lepo, dođe – da mrem od miline.
Priča o jednom snu
Vraćali su se sa najopuštenijeg letovanja na kojem su do tada bili. Prethodnih petnaestak leta bilo je i ovakvih i onakvih, uglavnom lepih, ali ovo je bilo posebno. U dve-tri sedmice okupili su i njegovu ljubav prema plovidbi i njenu ljubav prema jednoj kući, kao i zajedničku ljubav prema reci, i to sve pomešali sa tajnim planovima za odlazak na veću vodu, pa je i vreme brzo proteklo. Ostalo ga je taman da se otplovi nizvodno Tisom oko 100 km i još 30-ak kilometara Dunavom da bi se stiglo na vreme na otvaranje Zemunske bućke. To je bio deo posla u kome je on baš uživao: promocija brenda, druženje sa zanimljivim ljudima, a sve na reci.
Neobično jak tok reka početkom tog avgusta, leta Gospodnjeg 2014, skratio je plan nizvodne plovidbe na dva dana. Prvi dan rano ujutru polazak, 85km Tisom od Kanjiže do Novog Bečeja. Ručak na brodu u nekoj debeloj hladovini, a pauza za kafu kod poznanika u Molu. Na noćenje se staje u mirnu novobečejsku marinu. Sutradan odlazak na Liturgiju u Novom Bečeju, subota je, ali je Sveti Ilija i biće službe. Plan je da se posle Crkve nizvodno Tisom kroz branu prođe, pa 65km do ušća u Dunav. Dunav je takođe jak, tih poslednjih 37km do Zemuna nije problem ni u sumrak da se plovi.
Prvi dan se odvijao po planu, Tisa je bila zelena, Dunja žuta, plovidba mirna. Nisu mnogo razgovarali, svako u svojim mislima a ipak zajedno utopljeni u taj nestvaran mir te naizgled tihe reke. Sa radija je pevušio Đole, nekako je bolje išao niz reku od čika Zvonka… „Za sve je kriv Toma Sojer“ pevao je, a i oni sa njim u glas. Poznata melodija i tekst koji se javlja iz detinjstva, iz dubokih ćoškova zamišljenih glava. Stiglo se i na kafu i čašicu razgovora u Mol, a posle i na vreme da se bezbedno veže u marini. Čekao ih je upražnjeni vez klijenta/prijatelja sa vode koji je otplovio na svoje letovanje.
Bilo je toplo, vedro nebo, bistro, sa rojem zvezda i mesečinom, „noć je pala kao plašt“, baš kao u onoj pesmi. Šetnja pored reke, opušteni razgovor kroz koji razvijaju planove za život na mediteranskom Ostrvu, kojem su se unapred radovali. Jedrilica, i život na njoj, sunce, more, zanimljiv posao, velika promena. Oboje su se osećali ne kao da su na početku svojih četrdesetih, nego da su na početku novog života koji ne pita za godine. Idemo, iskači iz svoje komforne kutije i razvijaj te talente koje ti je Bog dao, osećaš da si tek počeo i da te ovo gde si sada ograničava, menjaj, napreduj, idemo zajedno… i tome slične motivacijske rečenice. Samo još taj papir iz imigracionog da stigne.
Tu unutrašnju lavinu je presekla jedna klupa. Tačnije dve klupe i sto, tačno ispred pramca njihovog žutog brodića. Sedoše malo da se dive nestvarnoj lepoti Tise i zvezdanog neba iznad. Ubrzo su ležali, svako na svojoj klupi, držeći se za ruke ispod stola, zagledani u to zvezdano nebo tik iznad njih i Tise. Romantično veče se romantično završilo na tom brodu, ušuškani jedno pored drugog utonuše u svoje planove, a Tisa ih obgrli…
Gavrilo
Prašnjavi pustinjski put, kamen i pesak okolo, sve je nekako sivo i žuto. Znao sam da sam u nekom davnom vremenu, i znao sam da sanjam jer mi je sve bilo nepoznato. Ispred mene put, koji je skretao lagano uzbrdo i udesno i dolazio je do kapije ispod zidina nekog grada. Ne znam koji je grad bio, nisam stigao da pitam. Ispred mene je bila pogrebna povorka. Nosili su na ramenima sanduk u kome je bio neki mladić. Dosta je ljudi bilo u povorci, za sandukom je išla majka, sitnog rasta, plakala je glasno. Sklonio sam se pored puta da propustim povorku i dok sam posmatrao odjednom su se svi zaustavili. Kao onaj „maneken izazov“, samo što ovde nisu svi stali namerno da izigravaju lutke, nego je neko zaustavio vreme. Kao da je neko pritisnuo dugme za pauzu i zaustavio film. Sve je stalo, svi smrznuti u pokretu. Majci na licu zamrznuti jecaj, sva tužna lica zaustavljena u prostoru i vremenu. Samo sam ja svestan da se nešto čudno dešava, i samo ja mogu da se pomeram. Primetim da se uz taj put uzbrdo probija jedan jak čovek u nekom dugačkom tamno zelenom mantilu. (Znam tačno koja je tamno zelena, poznavao sam jednog sveštenika koji je takvu mantiju imao.) Prolazi taj ogrtač između ovih okamenjenih ožalošćenih figura, dolazi do kovčega, skida taj duboko tamno zeleni mantil i polaže ga na kovčeg. A ja znam da je to Gavrilo, Arhangel Gavrilo, i znam da je upravo vaskrsnuo tog mladića. Skida Gavrilo ogrtač sa kovčega, slaže ga u zamotuljak i stavlja ga ispod u nekakvu pregradu na nosiljci, na kojoj su kovčeg nosili. Silazi niz put kojim je došao, pogleda me, zna da sam tu i da sve gledam, osmehne se i ode. I odjednom scena se nastavlja. Kao da je neko pritisnuo „plej“ ponovo. Majka nastavlja da jeca, povorka se kreće ka kapiji grada, svi su tužni, i ne znaju da je mladić vaskrsnuo. Ja potrčim za njima i povičem: „Ogrtač!“. Ne čuje me niko. Ja povičem još jače: „Ehej! Ogrtač, Ogrtač! Radujte se, Gavrilo ga je vaskrsao, ne plačite“, probijam se kroz povorku ka kovčegu. Majka mladića me čuje, zaustavlja kovčeg koji se otvara i mladić ustaje. Izmoren je, hladno mu je, čini se da drhti, svi se u povorci raduju. A ja opet dovikujem „Eeeeej! Ogrtač je ispod sanduka, obucite ga“, opet me ne čuju. „Ogrtač! Ogrtač!“
Strašno je kad neko pored tebe spava i glasno sanja. Pa još ako bunca nešto nerazgovetno, ne znaš da li je noćna mora ili šta ga je snašlo. A on je ponavljao „Simlah, Simlah“ i rukama nešto pokazivao. Bilo je malo jezivo, pa ga je uplašena probudila. A on onako izbezumljen ali potpuno svestan ispriča da se video sa Gavrilom i da je ovaj vaskrsao mladića i da je imao tamno zeleni ogrtač, ona duboka zelena boja, kao kod oca, i da je pokušavao tim ljudima da kaže za ogrtač. Ponovi opet „Simlah“, a ona mu potvrdi da je to i u snu ponavljao. Nije mu trebalo mnogo da izgugluje reč „Simlah“ . Oboje su se naježili kad je gugl izbacio prevod – Simlah je na staro-hebrejskom reč za ogrtač! Zagrlili su se čvrsto i zaspali malo manje čvrsto.
Ilija
Liturgija je bila lepa, crkva puna naroda, dosta slavskih kolača. Nisu se mnogo zadržali posle službe, trebalo je ploviti dalje. Nebo više nije bilo onako vedro, ali oblaci nisu izgledali preteće. Da li će Sveti Ilija pucati gromovima danas? Činilo se da neće. Prošli su kroz prevodnicu pa niz Tisu:
Upečatljiv slučajni susret se dogodio na ušću Tise. Prepoznali su rezedo zeleni trup i nizak profil Varia 19. Bio je to isti brodić kao njihov prvi na kome su otkrivali čari plovidbe i zaljubili se u boravak na vodi. Posadu su, kao i većinu vlasnika tih brodića, poznavali. Kratak susret, suviše kratak kao i svaki susret sa dragim ljudima. I oni su na letovanju na reci. Na brzaka razmenjena iskustva, i neizreciva radost zbog prijatnog iznenađenja. U glavi se razmotaše slike koje se pretočiše u podsećanja koja počinju sa „Jel’ se sećaš: Kad si dovukao svog Varia na prikolici u Novi Sad da se spustimo Dunavom sa dva Varia? Kad smo se onomad sreli na Savi? Onog Vario skupa na Lidu? Varia na Sajmu nautike?” Eh lepih li uspomena… “Kakvi su vam planovi, šta ima novo?” Ćute oboje… ništa posebno, idemo na zemunsku bućku, posao zove, kraj odmora. Dogovorili su se da mediteransko Ostrvo ne pominju nikome dok sve ne bude spremno za selidbu. Eh lepo je kad radiš ono što voliš – poslom ideš na reku, samo tako nastavi – stiže podrška sa Varia. Usledilo je dugačko mahanje, dva mahanja odoše nizvodno niz Dunav, tri mahanja uzvodno uz Tisu.
Na Dunavu su se namestili u sred toka i pohitali ka Zemunu. Nebo je obećavalo oluju, pa se plovidba svela na gledanje u nebo, praćenje vetra i planiranje zaklona ako krene salauka. Ilija se razgrmeo ali su ipak prošli bezbedno do novog mosta. Usput se činilo kao da su prošli ispod duge. Mesec dana kasnije će shvatiti da jesu.
Kod Beljaričkih ada dočekali su ih prijatelji koji su im pohitali u susret gliserom. Vezali su brodove jedan za drugi i pustili se niz Dunav. Konačno pauza za kafu i klopu. Kiša i vetar su ih zaobišli, svuda okolo je tutnjalo nevreme, a oni su čuvani Božjom milošću bezbedno stigli do zemunskog keja gde je planirano noćenje. Tu su se razdvojili, ona je otišla kolima kući, on je ostao da spava na brodu, sutra će ionako brodom na posao. Ona se radovala komfornom tušu i velikom krevetu.
Epilog
Mesec dana kasnije planovi o mediteranskom Ostrvu su začinjeni iznenadnim kašnjenjem jedne pojave koja je najavila dolazak novog života. OK, malo ćemo prilagoditi planove o životu na jedrilici – dogovorili su se. Uskoro je usledila nova informacija o tome da nije jedan, nego dva nova života. E pa sad, možda sa blizancima ipak prvo u stanu da živimo, pa ćemo posle na brod. Izgleda su zaista prošli ispod duge i našli onaj ćup sa zlatom. Dva zlatna ćupa tačnije.
I planovi o mediteranskom Ostrvu su se ispunili. Ne baš onako kako su zamišljani ispod onog zvezdanog neba uoči Svetog Ilije, na obali Tise, u Novom Bečeju. Drugačiji svakako, i bogatiji za dva „zlatna ćupa“.
Prelazak na Ostrvo se desio brzo. Od trenutka kad je imigraciono poslalo potvrdu da može, do sletanja na aerodrom prošlo je dve ili tri nedelje. „Dobro došli“, reče službenik na pasoškoj kontroli „poslom ili turistički“? Pobedonosno pokazivanje potvrde i osmeh oko glave pratio je odgovor: „Doseljavam se!“ Usledilo je brisanje skajp kontakt-liste i gašenje fejsbuk-naloga. Shvatio je da se menja sve, i da nema više šta da pokazuje u javnosti na način koji je to radio pre. Ostavio je mejl koji do tada nije koristio. Službeni telefon je ostavio kolegi. Ko je hteo da ga kontaktira, mogao je da pošalje mejl. Pa kad/ako odgovori.
Novo vino u nove mehove
Uvek je mogao da spava u avionu. I u vozu, brodu, kolima, gradskom prevozu. Ali dok je period prilagođavanja svemu promenjenom trajao, nije mnogo spavao u avionima. Periode usamljenosti na mediteranskom Ostrvu kratio je dugačkim šetnjama i razmišljanjem: baš je dobro kad je čovek sam, može o svemu mnogo i duboko da razmišlja. Baš je nezgodno kad je čovek sam, može o svemu mnogo i duboko da razmišlja… Periode usamljenosti u avionu kratio je čitanjem, uglavnom „Politikinog zabavnika“, to je jedino štivo koje ga je zanimalo pored internet portala o bebama. I često se molio Bogu, za zdravlje, spasenje, sve po redu. To nikada pre nije tako radio.
Gospod je uredio da se odmah po dolasku na Ostrvo sretne sa pravoslavnim sveštenikom koji jednom mesečno dolazi iz Beča da služi Liturgiju. Ponudio se da pomogne ako treba, a ubrzo se našao na svakoj službi obučen u lepi crveni stihar pomažući u oltaru.
Na jednom od letova umesto „Politikinog zabavnika“ otvorio je aplikaciju „Novi zavet – prevod komisije svetog arhijerejskog Sinoda SPC“ i krenuo da čita. Baš dugo nije čitao Bibliju od početka. U sedmoj glavi Jevanđelja po Luki naiđe na ovaj deo:
- I dogodi se potom da on iđaše u grad koji se zove Nain, i s njim iđahu mnogi učenici njegovi i mnoštvo naroda.
- A kada se približi vratima grada, i gle, iznošahu mrtvaca, jedinca sina matere njegove, i ona bješe udovica; i mnogi narod iz grada iđaše sa njom.
- I vidjevši je Gospod sažali se na nju, i reče joj: Ne plači!
- I pristupivši dohvati se nosila, a nosioci stadoše; i reče: Momče, tebi govorim, ustani!
- I sjede mrtvac i stade govoriti; i dade ga materi njegovoj.
- A strah obuze sve, i slavljahu Boga govoreći: Veliki prorok podiže se među nama, i Bog pohodi narod svoj.
To je taj san! Jedva je zadržao suze. Tek sad je sve imalo smisao: Arhangel Gavrilo mu je onomad na Tisi doneo vesti, on je taj mladić koji je umro. Stari „on“ je umro, novi je vaskrsao, i evo ga na Ostrvu, hvala dragom Bogu na tome!
Goca
Volim da pamtim ljude po knjigama. Kad se sretnem sa poznatim koricama, istog trenutka pojavi mi se pred očima slika čitavog događaja sa sve likom i duhom darodavca, boja atmosfere i, u onom momentu, aktuelnih snova i najintimnijih misli. Plavičaste korice sa slikom goluba i klauna privukle su me odmah. Sedela sam na sastanku u dobro poznatoj kancelariji, kod divne, tople i nasmejane žene, gostoljubive iznad svega, u gradu koji sam zavolela odlazeći tamo poslom, na poslu, koji je bio moj tadašnji modus vivendi. Kada smo završile zvanični deo susreta i prešle na neobavezni, pogled mi je pao na knjigu sa koje nisam mogla da odvijim pogled. Desnom rukom sam je kao opčinjena uzela i okrenula da pročitam reči na poleđini. Goci je zazvonio moblni telefon i ona izađe da telefonira. Bila sam zahvalna na tome, nasmeših se zahvalno i opijeno krenuh da listam knjigu. Kratke priče, moje omiljeno štivo, pomislih. Zaljubljeno sam blenula u reči koje sam letimično izabrala pogledom, kao putnik koji se kroz prozor voza (koji juri) zagleda u neki predeo trenutak duže, nego u ostale koji promiču.
„Tog sivog zimskog dana lovio je plovke na Tisi. Tri puta je podizao pušku i povlačio okidač ali se ništa nije dešavalo.“ Pročitah početak nasumice izabranog pasusa i nestadoh u sumaglici zimskog dana na mojoj obali Tise. Oči mi zasuziše, počeh da gutam knedle, da tražim maramicu po tašni…
„Ako je želiš, tvoja je. Dobila sam je od jednog kolege, ali vidiš da nije kome je namenjeno, nego…“, reče Goca potpuno opušteno i nekako spremno ulazeći u kancelariju. Jedva izgovorih „hvala“, jer sam sada bila toliko ganuta savršenstvom trenutka, da sam morala da istrčim do toaleta da… popravim šminku. Sećam se da sam jedva čekala kraj dana da je pročitam, ushićena što će se taj veličanstveni čin desiti upravo u tom gradu, u hotelu ušuškanom u šumarak odeven u oktobarske boje, onako, baš kako i sama volim da se odenem, i što ću u srcu zauvek poneti čaroliju čitavog događaja. Tokom čitanja bila sam opčinjena rečima, slikama, sličnošću sa sopstvenim snovima…
Pre neki dan pronaćoh pomenutu knjigu u fijoci starog sekretera, kojeg sam dobila od kume Jece, a koji je pripadao njenom dedi, valjevskom lekaru sa početka prošlog veka. Prelepi komad nameštaja, sa ništa manje lepom pričom, koji mi je prirastao za srce od prvog trenutka kada sam ga ugledala, u Horgošu je skoro deset godina i pun je koječega, ali se ne sećam da sam ikada u njega stavila ovu knjigu. No, nije ni važno, čarolija traje i uspešno povezuje predmete sa sličnim pričama. Uz zvuke julske noći, mirisa komšijskih štala i dobro poznati osećaj spokoja u duši kad sam u svojoj Kući, pročitah je ponovo u dahu, ništa manje opčinjena i ništa manje ganuta do suza.
Tu noć sanjala sam nasmejanu Gocu i poželeh da je ovako pozdravim.
jul, 2018.
Mislim da svako u životu ima po jedno čudance
Mislim da svako u životu ima po jedno čudance koje ga na neki način potresa iz korena sopstvenog bića. Naravno, ne mislim na negativna potresanja. Tako ja, na primer, imam jedno Čudance koje se zove Katarina, ima nekoliko leta i koje me razdrma do poslednjeg atoma svaki put kad se vidimo ili čujemo telefonom. Preko telefona to obično zvuči ovako:
Ja: „Zdravo mila, šta radiš?”
Čudance: „Ništa, pričam sa tobom a ti?”
Ja: (osmeh koji se razliva po licu kao zraci sunca) „Pa i ja pričam sa tobom a gde su ost…”, ne stižem da izgovorim rečenicu.
Č: „Šta radi teča? Ljubi ga, evo ti babe, ćao!” i tako nestane uz obavezan tupi udarac slušalice o neku tvrdu podlogu i grdnju moje majke.
Ili druga verzija:
Telefoniram sa nekim od ukućana i čujem kako se glas mog sagovornika gubi u daljini, čujem da Čudance otima slušalicu:
„Ćao tetka, crk’o nam papagaj! Ajd’ ćao!” i ode, a ja sa zbunjenim izrazom lica zbog te istovremene hladnokrvnosti i osećajnosti, ostajem celu večnost sa slušalicom na uhu.
Moje čudovište je jako lepo. Ima izrazito belo lice sa jedva primetnim rozilom na obrazima, preslatke jagodice, svetlo smeđu, nikad očešljanu kosu sa riđim odsjajem koji se javi na suncu ili pod nekim čudnim svetlom, i koji mi svaki put izmami suze, jer me podseti na nečiju bradu… Ima tamne oči i svetle obrve u formi Levi’s-a, za koje njena majka tvrdi da će ih čupati već u 5. razredu osnovne škole. Ja ja zbog istih ti obrva zovem Frida…
Moje čudovište se pojavilo u momentu kad sam mislila da me ništa više ne može uzdrmati u životu. Došlo je i tim dolaskom mi skoro poptpuno vratilo onaj komad duše koji sam izgubila jednog marta, zbog čega nosim duboku tugu na dnu rca, zbog koje mogu da zaplačem uvek. To je praznina koju ništa nije moglo da popuni godinama. Praznina koju sam nosila na svim putovanjima, svim morima, planinama, žurkama, koncertima, svadbama, ispitima i na venčanje pod Ostrog.
Kad se Katarina pojavila, osećala sam kao da je moja primarna porodica ponovo na okupu. Kako je rasla, sve je više podsećala na malu ja. Samo je bila hrabrija, lucidnija, luđa. „Je l’ me voliš što sam luda?!“ izbezumila me je pitanjem na jednim Zadušnicama dok sam sedela na propaloj drvenoj klupi bez naslona i gledala belo u ovalnu, već izbledelu sliku na tamnom mermeru. Osećanje tuge koje me je godinama pratilo kad bih se pakovala da idem „kod mojih“ gotovo je neprimetno zamenjeno velikom radošću i dečijom nestrpljivošću „kad ću već stići da se igram sa Katom“. 154 kimlometara mi je odjednom postalo strašno mnogo i kad bih sama odlazila, vozila bih svaki put kao sumanuta da stignem što pre i da je zagrlim! Gledajući nju, gledala sam sebe, proživljavala svoje detinjstvo iznova, samo što je ona bila onakva, kakva bih ja bila da sam imala podršku za kojom sam žudela. Bilo od koga! Podršku da budem to što jesam, da budem slobodna da uradim sve što želim, da pevam na ulici pred svom decom i da me, kad se oni smeju, neko hrabri i da ne da da potonem, da mi govori da sam posebna, originalna, da treba da budem uvek svoja i da uvek kažem to što mislim, da se ne plašim ničega i nikoga… Ja sam bila tiha, bojažljiva, čini mi se, uvek u grču. Plašila sam se da nešto ne zabrljam, da se ne isprljam, da majku ne naljutim, da ne … Katarina je jednom rečju uragan koji kad prođe prostorijom, ništa više nije isto, ona se ne plaši nikoga i ničega, ona je mala divljakuša, šumarka, čarobnica. Na gomili fotografija koje čuvam vidi se koliko lica ima to Čudance. Predivnoća jedna!
Kad sam mojoj prijateljici Ljiši K. iz Nikšića javila da sam postala tetka jedne devojčice, ona je samo upitala za ime i čuvši ga, ponovila je nekoliko puta onako za sebe kao mantru: „Katarina Jablanov, Katarina Jablanov, Katarina Jablanov…“ (Jablanov sa akcentom na prvom a) uzviknuvši odjednom kao da je nešto otkrila: „Pa ona ima ime umjetnice“! Ja verujem u izreku Nomen est omen i verujem da su sva ženska bića koje nose ime Katarina lucidne, neukrotive, duhpovite, svoje. Nemoguće je da tako praskavo ime nosi neko mirno dete, koje se, recimo, najprirodnije treba zvati Sanja ili Mirna. Katarine – pozitivno lude sa čudnom lucidnošću koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, koja najčešće izbija iz njihovih očica, kada ti recimo u jedan sat posle ponoći, dok joj čitaš po ko zna koju po redu priču za laku noć i moliš Boga da zaspi već jedared (a znaš da je zbog tebe užasno uzbuđena i da ne može zaspati tako lako), odjednom otvori, do tada, usnule oke iz kojih izbiju iskre i predloži brzinom munje, kao u sred bela dana: „Hajde sad da se šminkamo!!!“
Moje Čudance nije mnogo sveta videlo. Nije bilo na moru, planini, nije posetilo razne gradove, jedva nešto više od grada u kojem živi, ali upija kao sunđer sve što vidi. Ona lista sve novine koje joj dođu pod rukom. Neretko zahteva da joj se čitaju čitavi intervjui sa nekim javnim ličnostima koje ona voli. U jednoj National Geographic bila je divna fotografija neke metropole noću, sa svim svetlima, neonskim reklamama, blještavilom. Moje Čudance je na to razrogačilo svoje očice i mogla sam da vidim kako njima upija sva svetla tog dalekog grada i oduševljeno me pita već zaražena daljinama, dok sam je već videla kako tabana dalekim, meni nepoznatim pločnicima: „A šta je to?!”
Moje Čudance uči omiljeni strani jezik svoje tetke. Zna puno reči ali je imala uslov: „Da me naučiš samo lepe reči!” To su za početak bile: sunce, nebo, čamac, reka, lutka, leptir, srce, sve boje, cipele, tašna, škola, knjiga, devojčica, dečak, sestra, brat i tetka. Moje čudovište me uvek i rasplače i nasmeje istovremeno. Ona nikada ne sedi mirno, već se stalno vrpolji, pa tako, dok mi sedi u krilu stalno se prebacuje sa noge na nogu, što je prilično bolno ali se da izdržati. Priča ili peva i traži da je pritom gledam pravo u oči držeći moju glavu između svojih šakica, za svaki slučaj. „To dete nema svetoga mira!“ uzviknula bi moja majka veoma često. Svi prisutni bi se nasmejali, uključujući i Majku.
Sedimo nas dve, tako, jednom u dvorištu, ja pijem kafu na tremu i uživam u blagom suncu, a ona sedi na biciklu i drži na svom desnom ramenu desnom rukom mače kao da je telefonska slušalica, još ga pridržava glavom, i odjednom iz nje izbije bujica reči koja me ponese ka nekim dubinama o kojima ništa više ne znam, osim da će progutati suze koje ne mogu da zaustavim i osmeh koji mi boji lice i razbija kao porcelanski oklop teskobu koja mi se godinama taloži u grudima: „Ti kad dođeš, sve zamiriše! I sunce mi miriše na tebe! Ti mirišeš na…. pa na tetku!!“ To kaže tako jednostavno a opet sa onim lucidnim iskrama u očima i osmehne se onako nevino dečije, nesvesna drame u mojim grudima koja počnu ludački da pulsiraju dok krijem oči okrećući glavu u stranu, grizući usne i praveći grč na licu i one dve crte između obrva koje moj muž ne voli da vidi, jer zna šta se dešava iza istih. Ona to kao da oseti i samo uzvikne: „Smej se, tetkaaaa!”.
„Da li bi volela da si mi majka?!“ pitanje je o kojem sam, čini mi se, mesecima unapred i sama razmišljala, pre nego što mi je bilo postavljeno. „Teeebi, ne!“ glasio je iskreni odgovor, na šta se samo nasmejala i znala sam da je razumela šta znači odnos sa majkom a šta sa omiljenom tetkom.
Mom Čudancetu sam odlučila da stalno hranim maštu a imam u tome jednu asistentkinju mladu 60ak godina, koja je to propustila da uradi meni iz razloga jer je i sama bila uplašena, nesigurna i nesnalažljiva u ulozi koju joj je život dodelio, pa sada je imam na svojoj strani kad je Čudance u pitanju. Trebalo mi je mnogo godina da to sve procesuiram i prevladam, u čemu mi je pomoglo upravo moje Čudance. Kad je Katarina imala tri godine htela sam da joj donesem vodene bojice i to sam rekla pred „porodičnim većem“ koje me je obasulo salvom molbi i preklinjanja da to ne činim, jer im je „kuća ionako nalik vašaru“ od silnih stvari koje „mala“ dobija. Ja ih poslušah, ali me ta ideja nije napuštala. Kad je Čudance imalo 5 godina, ipak sam joj odnela svoje stare vodene bojice bez ikakvih prethodnih konsultacija i pomirljivo rekla da ih sklone, pa kad dođe leto neka dete boji u dvorištu. No, Čudance nanjuši odmah novu stvar u svom prostoru: „Šta je ovo?!“ upita gledajuci poluraspadnute okrugle pločice raznih boja. „Šminka!!“ povika ushićeno pre svih. „Ne!“ povikaše svi u glas, „To su vodene bojice koje…”, ne završiše rečenicu. „Daj vodu!” zapovedi ona i stvori se u tili čas pored sudopere pokušavajući da gurne kutiju sa bojicama ispod mlaza vode. Naravno da su joj dali i vodu i sve postojeće četkice i papir i podmetač da ne zamaže sto, kao i neku mušemu da obuče da se ne izmaže od glave do pete. Malo su psovali, ali je posle dva dana bes zamenilo oduševljenje jer je moje Čudance, kao što izreče Ljiša K. „kletvu” po njegovom rođenju kao kakva vila sudbonoša, odlučilo da postane slikarka. Doduše, malo ju je mučilo pitanje da li može da bude istovremeno i slikarka i pevačica, ali joj je na to pitanje mudra tetka odgovorila ono što je sebi ponavljala godinama: „Možeš da postaneš šta god poželiš, samo treba silno da želiš i veruješ u to, naravno, i da marljivo radiš na tome”, čime su sve sumnje bile otklonjenje. Pa kad meni to niko nije imao da usadi u glavu kad sam bila tako mala (već sam to morala da otkrijem sama mnogo godina kasnije), barem njoj ima, pomislih srećna što je pravda zadovoljena i ravnoteža postoji!
Po kući su počeli da se talože neverovatnom brzinom papiri sa raznim predelima, rekama, brodićima („kao što je tetkin”), drvećem, suncem, kućama, crkvicom, decom a sve to je bilo nekako „isuviše oker i tamno”, mislila je moja snaha. Porodica se zabrinula ali ih je teča razuverio: „Pa ona kao i njena tetka voli „vesele” boje: bež, braon, sivu, oker, kaki…” Doduše, Kata voli i roze kao i sve devojčice, no složile smo se da ne mora uvek da nosi roze. Luda tetka je svom Čudancetu nabavila i najveći blok za slikanje i stalno dopunjava zalihe papira, svežanj četkica raznih dimenzija, tempere, paletu i prosula ideju kako joj je potreban i štafelaj (što se ocu stolaru baš i nije činilo tako sjajnom idejom) dok je baba, ništa manje kreativna nego ove dve, dodala par reči o imidžu jedne slikarke i izložbama. Uskoro su se po kući vukli razni šeširi, nosile se istovremeno haljine – koje je tetka nosila kao beba a sada su bile u ulozi tunika – i poluraspadnute farmerke, razni ogrtači, tašne, štikle tetkine sa male mature, obavezna šminka a sve to u stilu „ludila” male umetnice. Garnitura za sedenje u dnevnoj sobi postala je tako galerija, kuhinja atelje a svet je bio njen. Sedela je na njemu kao kakva Mala Princeza i uživala u svojoj slobodi. Bila sam najnajnajsrećnija tetka na svetu.
Telefonski razgovori su od tada bivali malo drugačiji:
Ja: „Halo, šta se radi?”
Majka: „Pa ništa posebno, evo Slikarka i ja smo krenule na izložbu u Kruševac. Na putu smo već.“
Ja: „Uau! Čak tamo?!“
Majka: „Da, juče smo išle u Pariz a uskoro ćemo i u Beograd! Slikarka je prodala neke slike i sad se troškarimo.“
Ja: „Daj da je čujem.”
Majka: „Ne može, vozi. Ajd’ ćao!“ Tup. Poznati zvuk spuštanja slušalice bez ljutnje, a opet snažno i u žurbi.
Jul 2008. god.
O, nou, politika agen!
2012. godine, nekoliko dana pre izborne tišine, izbacili smo televizor iz našeg beogradskog stana i na njegovo mesto stavili sasksiju sa prelepim bendžaminom. Dugo pre toga smo razmišljali o ovakvom činu protesta protiv trovanja i zatupljivanja ali nikako da to i učinimo. Kada je Stari Otac pomenuo da mu se pokvario tv u vikendici, odmah shvatismo: sad ili nikad! Novi tv nikada više nismo kupili. Sve što nas je zanimalo mogli smo da nađemo na internetu, ja sam na poslu čitala sve moguće novine i nedeljnike, P. je čitao sve moguće vesti na telefonu i delio ih sa mnom, za slučaj da sam nešto propustila, jer sam ja, zaboga, radila u političkoj fondaciji i svaka info mi je bila od koristi za posao, mislila sam tada…
Nakon preseljenja na Maltu iznajmili smo namešten stan u kojem ima, između ostalog, i televizijski prijemnik ali ne plaćamo priključak za antenu, te i dalje sve što želimo da pogledamo, gledamo na internetu. Kako su devojčice rasle imala sam veliku dilemu u vezi sa tim da li i kad deca treba da gledaju u bilo koji ekran, pa čak i crtane filmove, ali sam im ipak povremeno puštala iste na engleskom i nemačkom, da uče strane jezike (sprski smo pričali sa njima svakako), a istovremo rešavala i neke druge probleme (koje dvoruka žena ima kad ima bliznace, ali o tome drugi put). Kada su sa dve godine progorovrile i engleski, shvatih da je to sjajno, ali da moram da kontrolišem šta im puštam, jer ponavljaju cele rečenice, ali i oponašaju crtane junake.
Elem, izaberem tako neki lep crtać na jutjubu i pustim ih da gledaju a ja se razletim po kući da svašta nešto uradim. Slušam sve pesmice sa njima, pevušim, ponekad tiho, ponekad glasno, glumim sa usisivačem u ruci ili krpom za prašinu. No, njih dve malo, malo, pa negoduju. Na treću sirenu uletim u sobu a na TVu predizborni spot neke od dve malteške stranke, jer je predizborna kampanja u punom jeku, a moje devojke vrte glavom i negoduju: „O, nou! Mama, o, nou!“ Ja se pridružujem: „O, nou, politika! Nou mor, nikako! O, nou politika!“ Besno mišem tražim gde piše SKIP. Ljuta sam i one to vide, i ne želim više da gledam ušminkana lica političara, čak ni u tuđoj zemlji. Njih dve na sledećem spotu ponavljaju šta su čule od mene. Ja trčim kao pomahnitala da pritisnem SKIP i ne znam da li da se smejem ili da plačem. Možda nije dobro da im ogadim „taj reč“ već sada, jer duboko u sebi ne mislim da politika mora da bude nešto nužno loše, ja sam, ipak, simpatizer hrišćansko-demokratske opcije (čija je autentičnost kod danaspostojećih pod velikim znakom pitanja, ali opet), možda je bolje da sad već prihvate da će se baviti svim drugim u životu a politikom nikako, možda ipak grešim…
Nedelja je. Dan nakon glasanja. (Da, na Malti je glasanje subotom i pritom izađe preko 90% ljudi da glasa, aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, no, i o tome ću drugi put, da ne zaboravim šta hdtedoh sad da kažem.) P. i devojke su u obližnjem parku, ja ostadoh da nešto uradim po kući. Odjednom čujem sirene, ciku i vrisku napolju, pa opet sirene, muzika sa razglasa i neprestano trubljenje. Ne znam šta se dešava ali osećam teskobu i neprijatnost. Želudac mi se grči, kosa diže na glavi, kao da prepoznajem atmosferu. Ah, da slave pobedu na izborima, setih se. Komšinica Maltežanka me je upozorila pre nekoliko dana da za ovaj vikend nikud dalje ne idem, pogotovu ne sa decom, da nabavim namirnice, jer ništa neće raditi, a i ona zatvara radnju do utorka. Izem ti političku scenu sa samo dve stranke, mislim se u sebi. No, panično šaljem P. poruku da se evakuišu iz parkića a u glavi se odvija nedavno odgledani film na temu izbora u Srbiji. Top sa komšijske terase zagruva pobednički a meni se ote odbrambeno: O, NOU POLITIKAAAAAAAAAAAAAAAAA agen!!! Odmah zatim usledila je rečenica sa jednog transparenta za vreme demonstracija u Beogradu nakon poslednjih izbora, koja kaže sve u samo tri reči: „J… v… m…!!!“ Dobro je da sad deca ne mogu da me čuju, ne znam kako bih se izvukla.
Volela bih da je uvek leto
Volela bih da je uvek leto… Dobro, može i jesen, i proleće, ali ništa manje od toga. Jesen – ona plodna, rodna i šarena, kada se plodovi i boje razlivaju na suncu a u duši bude milinu. Proleće – ono mirisno, beharsko, svo u bojama koje pobuđuju neku čudnu setu u čitavom biću i prosto mame da se stane bosom nogom na tek izniklu travu…
Leto. Leto volim najviše. Ustajem rano, sedim zagledana u Dunav koji naizgled lenjo teče i mami; zagledana sam u ravnicu, koja se šepuri u zelenilu i plavetnilu, pa čovek ne zna, da li je zeleno gore ili dole. Udišem svežinu julskog jutra, mirise koje je povetarac doneo ko zna odakle… Obuzima me zahvalnost Tvorcu što sam živa pa mogu u svemu ovome da uživam, zahvalnost na svemu šta jesam i šta imam… i na onima koje u srcu nosim. Tako započinjem svoju jutarnju molitvu…
Jul, 2013.
Soba sa stropom od zvedanog neba
Soba sa stropom od zvedanog neba je prostrana i lepa, ispunjena mirisima i zvukovima mora, četinara i odlazećeg leta. Osenčena je bojama i plodovima rane jeseni koja se šunja, i prošarana uzdasima zbunjene duše u grudima mi. U toj sobi su načičkane:
– moje Misli koje iskaču iz glave i vešaju se o zidove, ulaze u orman, pretvaraju se u čudovišta i smeštaju na police i povremeno nožicama kao deca lupkaju o iste,
– Vlasi moje kose koja se povremeno buni zbog smene godišnjeg doba i
– Koža koja upija sunce i žudi za produžetkom leta…
Tu je i moj Kofer, verni pratilac na mnogim putovanjima, i na javi i u snu, u koji stane sve što mi je potrebno. Taj kofer ume unapred da opeva svaku hotelsku sobu i pre nego ga spustim na pod neke od njih. On peva, a ja jecam nečujno i nasmejano, da niko ne primeti šta se dešava…
Dok nisam u sobi, sve moje Stvari, Misli i Slike ulaze u igru pantomima i smišljaju razne Smicalice koje će me sačekati kad se vratim. Luduju, pevaju, izmišljaju priče i pesme, zagonetke, pišu haiku poeziju, pakuju mi u Sobi zaostale Misli u šarene papire omiljenih boja… Kad se vratim osvežena novim vazduhom i novom vodom iz mora, koji se još nisu ustalili na meni i u meni, a nekako su slabi da se suprotstave starosedeocima moje Sobe, novonastala čudovišta me napadnu, zasednu mi za uvo, popnu mi se na glavu, zajašu za kuk i krenu da me vrte kao ringišpil. Ja se borim, otimam, smehom ih teram, ne dam so iz kose da istresu, stiskam graške znoja od zlatnog sunca ispod pzuha da ih ne osuše, ponavljam u sebi šum mora da ne iščili i umorna od te borbe padam u snežnobelinu postelje kao u okrilje Zaštitnika i žmurim, jer sam tada delimično bezbedna..
Usudim se da otvorim oči i samo u strop pogledam. Tamo: zvezdano nebo se spustilo tik iznad kreveta i meni se otme dečiji uzdah čuđenja, zaboravljen pre mnogo godina negde duboko u duši: „Ooohhhh…“ i sa tim uzdahom ode sva tenzija i težina i moja duša se smiruje a moj mozak zaustavi i snovi dojezde…
Bečići, septembra, 2010.
Povratak
Vraćam Ti se sa očima boje
Mladog žita
S mirisom vrba kraj Tise
U kosi
Sa osmehom širokim
Kao ravnica
Sa beličastim peskom među nožnim prstima i zubima
I šakama ulepljenim lanjskim breskvama
pojedenih u vinogradu pored puta
Vraćam ti se preplavljena uspomenama
Koje naviru i prete da će me ugušiti
Ako ne zaplačem
Ako ih ne isplačem iz sebe
I svoje duše
I istovremeno uspem
Da ih zadržim u srcu
Zanavek
Marta 2011. god. (Napisano na jednoj benzinskoj pumpi prilikom povratka iz Subotice za Beograd, nakon što sam pronašla izvođača radova za Kuću u Horgošu. Obnavljanje Kuće krenulo je u maju iste godine.)