Ponekad baš uživam u lenjim letnjim jutrima koja se polako ali neizbežno preobražavaju u duga prepodneva, ispunjena svežinom povetarca koja najavljuju vreo letnji dan i još duža i lenjija popodneva. Ponekad volim sporo i dugo ispijanje jutarnje kafe na terasi, čas zagledana u knjigu koja mi leži na krilu i opijena dalekim svetovima o kojima mi priča, čas u daleku ravnicu preda mnom, već okupanu suncem, koja brekće i treperi u jari. Volim avgustovsko jutro zagledano u Dunav i kad oko mene nema nijednog znaka jeseni, a ja je ipak naslućujem i radujem joj se kao srednjoškolka, koja jedva čeka susret sa svojim prijateljima posle dugog i pomalo dosadnog leta.
Volim jutra već zrelog leta, prošarana povetarcem koji titra po lišću u obližnjem bagremaru i mojim golim ramenima i rukama, igrajući se, onako usput, i nemarno sa nestašnim mi pramenovima kose skupljene u punđu. Volim letnje jutro koje najavljuje vreo dan, koji opet podseća na davno pročitane pesme Pere Zubca o večerima prepunim zrikavaca.
A kad tako lepo jutro počinje svoj preobražaj u podne i sveži povetarac postane topliji, sklapam knjigu, uzimam šolju sa zacom od jake turske kafe i napuštam, pomalo setno, terasu, koja sad ostaje pusta ali i dalje očarana magijom Dunava i nepreglednom ravnicom koja se graniči sa Nebom.

Jednog avgustovskog jutra 2007. godine u Višnjičkoj banji

Poezija se čita onda, kada imaš bezbroj drugih stvari da uradiš ali umesto da prioneš na posao, ti izabereš najbolje vino koje imaš u kući (a to biranje ume da potraje), sipaš ga u odgovarajuću čašu, probaš ga kao pravi poznavalac i dok jezikom palacaš po nepcima podigneš malko glavu nagore a pogled ti odluta nekud u nepoznato. Dramska pauza. Napolju fijuče vetar kao u Jesenjinovim pesmama a ti se osećaš pomalo izgubljeno kao u pesmama o Hamburgu Volfganga Borherta. Po pravilu si sam, bez svoje Druge Polovine i misliš na Rilkea ili Frida, ili pak tražiš među knjigama onog pravog za takvu situaciju.
Poezija se čita kada moraš hitno da napišeš važan izveštaj ili da pregledaš neke tekstove, i to sve „za juče”. Poezija se čita onda kada se to ne očekuje, kada se iznenada u sred zime setiš leta, nekog davnog kada si bio dete i uživao u mirisu sena, u nekom tamo selu koje nisi video zadnjih dva’es ili tri’es godina; kada te neki poznati miris odnese brzinom munje par godina unazad do jedne posebne večeri kada si mislio da si gospodar sveta. Poezija se čita kada se seta pojavi niotkuda, prošeta po praznom stanu i potraži te dok sediš za radnim stolom i čitaš nešto važno. Ona stane pored tvog stola, kao kakva domaćica u flanelskoj kućnoj haljini boja uvelog cveća, sa sve prekrštenim rukama na grudima, i strpljivo čeka da ti opadne pažnja. Ponekad nervozno lupka desnim stopalom o pod i stoji u pozi ćiriličnog slova F. Onda uhvati tvoj pogled jednom rukom i hitro ga raseje po sobi kao da je brašno.
Ti onda bleneš k’o tele, osećaš da ti je na duši nešto ali mu ne znaš ime, ustaješ odsutno, sipaš u čašu neko oporo vino, ili još bolje Prošek, i isto tako odsutno sedneš na prvu stvar koja ti se nađe uz nogu, i duboko uzdahneš. Deluješ skrhano, a ne znaš otkud sad to. Onda posegneš za poezijom. Onda je to i najbolje što možeš da uradiš u tom momentu.

Novembar, 2008.

Kad god imam nešto da učim, padaju mi na pamet razne stvari koje bih baš tada mogla da uradim. Uglavnom su to neke trivije. Evo, i sada, dok ovo pišem, imam stotinu ideja. Ne, ne mislim da je pisanje glupost, naprotiv, ali u ovom momentu je čist „višak“, jer me čeka brdo knjiga za čitanje. Obično se sve tako namesti da sam za predstojeći vikend sama, da se lepo organizujem: kuća čista, frižider pun, veš sređen. Dakle, ništa me neće omesti. Uveče se zaklinjem da ću sutra od jutra krenuti kao nekada kada sam bila student prve ili druge godine fakulteta. Sve u stilu „ma imam ti ja iskustva ihahaaa“ i znam kako ću i šta ću. Kad svane, švatim da se nisam naspavala i da imam čitav dan za učenje. Pokušavam da „dospavam“ (Bože, da li je iko ikada igde uspeo da „dospava“?!) i shvatim posle sat vremena da je to uzaludno. Ustanem i doručkujem, skuvam kafu i krenem do radnog stola. Na njemu hrpa papira, olovaka, flomastera, laptop, podsetnici raznih vrsta, draga fotografija iz 1972, već požutela, jedan kaktusić, neke sitnice iz Amsterdama. Sedam i počinjem da čitam. Onda mi je odjednom neudobna stolica. Žedna sam. Moram u toalet. Setim se da nekoga moram hitno da nazovem.
Opet počinjem… Ne ide… Demonstrativno odlazim u dnevnu sobu da se malo „izduvam“. (Ovo je Petrov izraz, mada nikako da shvatim to „izduvavanje“ uz TV:)) Uključim TV i odgledam sve gluposti koje u životu ne bih gledala da nemam da učim: kvizovi, raznorazne serije i neko „bespotrebno znanje“. Pitam se kako sam uopšte i završila fakultet. Odgovor se prikrada: „Pa bila si barem deset godina mlađa“, ali ja to ne slušam i trznem glavom kako bih to i pokazala. Pitam se kako mi se ne da, kad ja voooolim da učim? Opet isti odgovor. Pa i magistrirala sam! Eeeeej, u Nemačkoj! Nema odgovora. Ha, pomislim, pa naravno kad sam vredna, sposobna i pametna! Onda se opet nateram da sednem za radni sto. Kad vidim da me krenulo, ustajem i odlazim da nešto pojedem razmišljajući da bi možda bilo bolje da odem u neku čitaonicu. Ma ne, dok sam morala da učim po čitaonicama čeznula sam za toplim domom i sjajnim uslovima u istom. Da, sad ih imam ali…
Onda mi padne na pamet: „Kog sam vraga ponovo sebe dovela u situaciju da moram nešto da učim?! Šta, sad mi je malo jedan magistarski pa hoću još jedan. Alavo! A što ne krenuh sa doktoratom koji me takođe čeka, a tu se ni nema šta učiti već samo čitati i pisati?“ Milina, ništa lakše, pa ja baš volim da pišem! Setih se kako sam još mnogo godina ranije znala da ću celog života nešto da učim i kako se treba kloniti takvih misli. Setih se zaprepašćenosti jedne gastarbajterke iz Erfurta kad je shvatila da sam ja tamo došla da nešto učim, a bila je još i mlađa od mene: „Imaš tri’es godina i još uvek učiš?!“ pitala me je zapanjeno. Nisam joj ništa odgovorila, ništa manje zapanjena pitanjem. Često se šalim ponavljajući tu rečenicu. Ne znam da li zbog tog broja, koji je sada malo veći, ili zbog nečeg drugog, ili samo pokušavam da nateram sebe da završim još jednu započetu stvar u svom malom životu… Kako god, znam da ću uspeti, samo da se nateram da počnem.

Novembar, 2008.

Ja, ustvari, ne umem sa subotama. Pogotovu sa neradnim. Svaka me razbije u paramparčad, a to mi je do nedavno bilo teško priznati. I sad se ne osećam prijatno kad to izgovaram/kucam. Mene, sposobnu, poslovnu i organizovanu ženu!… Već sredinom radne sedmice planiram da ću u subotu pre podne da uradim nešto veoma važno: da vežbam engleski, da ispeglam veš, da organizujem veliko spremanje stana, da čitam poeziju, da zijam po internetu (jer za to nemam nikada vremena preko nedelje), da skupljam literaturu za doktorat (jer je zaista krajnje vreme), da odem do biblioteke, do kozmetičarke (gde ćeš lepši dan za to od subote), da popijem kafu sa drugaricom koju dugo nisam videla, da se sretnem sa nekom od svojih mnogobrojnih kuma ili da se konačno „ispavam k´o čovek“… Spisak podugačak uvek. No, obično se ne naspavam, ustanem kao za inat rano, i to bez sata, i lenjo navučem žuti bademantil preko pižame. Obično sam ćutljiva, skoro pa neraspoložena. Vučem se do kupatila. Konstatujem podočnjake. Ne ide mi se nikud. Ako je Petar tu, (ako nije, bedak je od ranog jutra) gledam  kako se sprema za posao i želim da to što duže traje, izmotavam se kao dete, ne dam mu da ode, odjedared ne želim da ostanem sama.
Kad se na kraju to desi, skuvam veliku kafu i panično se dočepam daljinskog od TVa. Onda nezainteresovano gledam šta se daje na ekranu, prevrtim sve kanale, kao nešto i odgledam, ali me sve vreme grize savest što ne radim nešto pametnije. Vreme prolazi. Onda odem u radnu sobu i sednem za sto, podignem poklopac na laptopu i čekam poznati zvuk. Dok se sistem podiže, naivno pogledam preko levog ramena kroz prozor u Dunav, koji je po pravilu baš tada najlepši, i dozvolim da me magla koja ga nežno grli uvuče u sebe, i ubrzo utonem u nešto šta nema ime…
Kad se vratim posle nekog vremena, shvatim da je već kasno, da treba nešto organizovati za ručak (kuvanje tek tada ne dolazi u obzir), da treba uraditi ovo ili ono, da… Već je rano popodne… Shvatam da sam umorna, da se nisam odmorila od radne sedmice, da sam neispavana, da nemam snage da čitam stručnu literaturu, da se treba odmoriti barem jedan dan nedeljno i tako redom… Zaklinjem se da ću odlaziti ranije u krevet i to da ću početi od te večeri. Uveče se opet nekako pojavi daljinski u mojoj ruci a meni se ne spava. Krenem od kanala 1 i dok dođem do 99 prošla je ponoć. Krećem na spavanje i radujem se nedelji. Zaključujem jako umorna da stvarno ne umem sa tim subotama. Pogotovu sa neradnim i da nam je televizor višak u stanu.

 

Novembar, 2008.

Besciljno lutanje gradom je jedan od mojih omiljenih „sportova”, pogotovu kad sam opuštena, zadovoljna, pozitivna. Onda se ni ne pitam šta je cilj u tom delanju, jer je ono samo po sebi cilj. Tada nemam osećaj da „gubim vreme”, mada ga često imam ako ne radim nešto svrsishodno.
Besciljno lutanje gradom može da bude udvoje ali i ujedno. Oba slučaja su u redu i svaki ima svoje vreme. Petar kaže da voli kad predložim ovu disciplinu, ali ipak misli je moja skrivena želja razgledanje izloga, kako bih ispitala teren za neku buduću kupovinu. E, pa nije to baš uvek tako, mada volim te paralelne radnje u stilu ženskog „multitaskinga“. Kad nisam u plus-fazi nema te kupovine koja bi me oraspoložila i „podigla”. Kad zadovoljstvo nije iznutra, teško da će doći iz spolja. Raspoloženje se izinutra lako rasipa na sve spolja kao svetlucavi novogodišnji prah. Obrnuto nikada. Kad sam srećna i zadovoljnaa, sve oko mene je titravo i lepo kao ovaj grad, koji volim od prvih koraka njegovim pločnicima…

Decembar, 2008.

Radim preko skajpa od kuće. Držim časove nemačkog jezika. Ja sam učiteljica preko skajpa, dakle –  skajpeljica. Mnogo mi se dopada to što ne moram da idem na posao, što sama određujem kada ću i koliko dnevno raditi. Ne moram ni da se spremam za posao, što mi ponekad veoma odgovara, jer kameru ne uključujemo. (Isto tako mi se dopadalo dok sam radila u kancelariji i svako jutro se spremala i odlazila. Sada su prilike drugačije, odavno sam ih prihvatila i povinovala im se.) Uživam u ovom poslu i neizmerno ga volim. Uglavnom radim kad su devojčice u školi, mada često i popodne kada Petar dođe sa posla pa brine o njima. Kad je nekome od učenika hitno, radim i uveče nakon što uspavamo decu. Podučavanje me nadahnjuje, ispunjava, obnavlja. Ponekad radim i kad smo nas tri same. Igraju se u dnevnoj sobi, čujem ih i povremeno zavirim preko hodnika sve sa laptopom u ruci i slušalicama u ušima. Pre časa nas tri se dogovorimo da mama ide da radi a one da se igraju. Lepo im objasnim da je dozvoljeno prekidanje samo ako je u pitanju nešto vrlo važno. „Ti si kao Mummy Pig“, kažu i smeju se. Vole da gledaju crtani Pepa pig i super im je što i njihova mama „works from home“. Uglavnom su poslušne i uglavnom čas dobro prođe. Ponavljam: uglavnom…
Nedavno, radim popodne, Peki je sa devojkama u dnevnoj sobi, savršeno, nisu same, mislim se. Igraju se. Čujem ih. Nisu nimalo tihi. Ne smeta mi, važno je da se lepo igraju. U nekom trenutku ulaze obe kod mene da provere šta radim i to se obično desi kad me nema duže od jednog časa. (Ponekad vežem i po dva dupla, pa moje odsustvo potraje.) Ta vizita traje kratko, nešto me pitaju, uzmu neku igračku koju su ostavile u radnoj sobi nekom sličnom zgodom ili traže neko „mito“ u vidu flomastera za podvlačenje, hemijske olovke ili šnale koju sam nesvesno skinula i odložila pored sebe. Kad uđu, učenici sa druge strane čuju, mada ja uvek naglasim da je „vreme za vizitu“. Niko se ne buni zbog prekidanja, obično sve to traje kratko i svima je simpatično
„O, izvolite, šta vam treba? Kako mogu da pomognem? Budite molim vas brze, mama radi“, pitam ljubazno ljupke posetiteljke i istovremeno sugerišem.
Ćute i smeškaju se. Razgledaju plen po sobi. Ustajem, istežem bolna leđa i premeštam se na krevet, ležem na stomak, laptop montiram ispred lica, laktovima se osalnjam o krevet. Učenike, naravno, ne obaveštavam o ovom manevru. Za to vreme vizita je izabrala „plen“, ja opušteno vraćam slušalice u uši i zaustim da nastavim gde sam stala…
„Mama, nemoj da ježiš dok jadiš“, kaže Kira zabrinuto, ne bi li svima bilo jasno šta ja to radim dok radim.

Odlazak iz Srbije doneo mi je neverovatne poremećaje na polju međuljudskih odnosa kojih sam postala nedavno svesna. Ljudi koji su mi bili deo svakodnevnice samo su nestali iz mog života, bez traga i glasa, a na njihovo mesto uselili se novi, sa kojima nikada ne bih imala dublji kontakt da sam tamo ostala. (Neko će reći da je to normalno kad se odseliš iz zemlje, ali ja ovde pričam o drugim odnosima, o onima koje je nemoguđe prekinuti, koji su jednostavno večni. Mada, svako će pročitati na svoj način.) Neki su mi se javili samo da bi me pitali kako sam, iako smo se jedva poznavali, neki mi šalju povremeno lepe poruke i pisma, a oni sa kojima sam delila više od te činjenice, jedva da su me udostojili odgovora na moja pisma i povremeno javljanje u stilu „kako si“. To valjda tako biva, to je sve u redu. Prihvatam sve i mislim da je ovo odlično za mene, da mi je bilo jako potrebno da se izmestim, jer sada imam bolji pregled na mnogo šta, jer sada drugačije posmatram i međuljudske odnose. Otvorenija sam za nove kontakte na drugačije načine, mada sam dopisivanja oduvek volela i negovala.
Pre neki dan sam rekla devojkama da će mi doći jedna drugarica u posetu i da se mnogo radujem. „Mamina drugarica dolazi“,  ponovila je Kira začuđeno deo moje rečenice i ta njena začuđenost me je pogodila. Možda u njihovim glavicama mama nema drugarice, ili su navikle da nas posećuju samo mame njihovih prijatelja… Dugo sam razmišnjala o tom događaju.
Svetlanu sam upoznala nekoliko dana pred našu selidbu iz Beograda, u februaru 2017. Oglasila sam da prodajem blizanačka kolica, Svetlanina sestra je čekala blizance i rešila da ih kupi upravo od nas, pa je poslala sestru u „izvidnicu“. Drugi put smo se videle na Malti 2017, kada je bila na odmoru i malo bolje upoznale, ali to kao da nije bilo potrebno. Mi smo se već poznavale. Nedavno je javila da dolazi na naše Ostrvo ponovo ali samo na nekoliko dana (2018). Naravno da hoće da se vidimo i da će sve organizovati da nam dođe u posetu, jer zna da mi je komplikovano da se organizujem i krenem joj u susret.
Čekajući taj dan u glavi sam slušala Mostarske kiše i sećala se sličnih poznanstava. Razmišljala sam o tome kako, zapravo, nije bitno vreme koje sa nekim provediš, niti koliko ga dugo poznaješ, već da li su se vaše duše prepoznale. Sa nekim ljudima se ne možeš sresti ni na jednom nivou osim na fizičkom, a sa nekima si u trenutku osetio iste talase i tu su i reči i susreti nepotrebni. Mislim na nedavna dopisivanja sa Novopronađenima, na retke ali kvalitetne susrete sa dragim dušama koja me ozare iznutra za navek, na neke trenutke koji su neuhvatljivi rečju, koji žive samo u sećanjima. Želim samo takva prijateljstva, želim da osetim radovanje celog svog i drugog bića kada se sretnemo na bilo koji način, bilo kada! Želim Svetlane, Dude, Rade, Marije, Ivane, Milice svima i želim da mnogima budem Svetlana, ako već nisam.
Svetlana mi je svojim dolaskom obojila jedan vreo letnji dan u novu boju i inspirisala da napišem nešto o odnosima mešu ljudima i ponovo posegnem za Perom Zubcem. Hvala ti, Svetlana!

Pamtim odlično tih nekoliko trenutaka koji spadaju u one događaje koji se ne mere vremenom, već osećanjima, bojama, mirisima, nezaboravljanjem. U znak zahvalnosti predala mi je dar koji je svojim rukama napravila. Uz prelep osmeh, sa sve iskrama u tamnim očima i blagim rumenilom na obrazima, desnom rukom stidljivo je spustila kesicu na sto. „Kakva vanvremenska lepota u čitavom prizoru“, pomislih tada i ostadoh bez reči, jer se to istima ne da opisati. Šturim rečima izrekoh jedan deo zahvalnosti prateći je na vratima, a drugi, mnogo duži i potpuniji, u mislima, isprativši je pogledom niz kaldrmu…
U prošlu nedelju, a poslednje tri godine jedino nedeljom oblačim poznate haljine koje u svakom naboru nose neke lepe priče, otvorih kutiju sa nakitom i međ’ raznim ogrlicama ugledah i ovu, od onda netaknutu. Mislim da je nikada nisam ni nosila, jer je čekala posebnu priliku. Osetih da je u ovu nedelju baš ta Prilika. Baš sada, kada su posebni izlasci retki, ali neverovatno dragoceni, vreme je da ponesem Dar koji me podseća na onaj davni, a tako blizak susret, usrcen zauvek. Hvala ti, Saro, i za onda i za sada, čula ili ne čula – osetićeš.

Sa prvog susreta pamtim izražene jagodice i iskre u tamnim, krupnim očima. Kao u Bambija, pomislih. (Takve iskričave oči ima i Kira.) On je tada rekao Marku Đ. da bi me oženio. Dve godine posle tog susreta, u kasno leto, i dalje smo se jedva poznavali, ali sam se u ponedeljak preselila kod njega. U četvrtak se u tom stanu slavilo začeće jednog života koji je sada punoletan: iće, piće i pevanje – atmosfera za važne odluke, osetih.

Kleknuo je ispred mene:

On: „Devojko, bi li ti da te ja sad prstenujem?“

Ja: „ Bih,  ali nemoj posle da bude da je to od lošeg vina.“

On: „Neće.“

Ja: „Hoću.“

I nije. Svih ovih 18 godina.

Gledam moje devojke kako se igraju i kako im nisam potrebna i osećam veliko olakšanje, jer sada jeste mnooogo lakše. Verujem da je svakom roditelju, a posebno majci, teška ta prva godina po rođenju deteta, pa onda sve nekako krene lakše, dok se jedared ne opasuljiš da je zaista tako. Lakše je, bre! Valjda to gledam po sebi i nekako mislim da je i drugima tako, mada, kad vidim neku majku sa bebama blizancima deluje mi kao da to ništa nije teško i da sam ja nešto tu umislila. Doduše, svako ima svoje iskustvo (šta se sad upetljah u sve ovo)…
Elem, prva godina majčinstva bila mi je paklena. Devojke nisu bile nešto zahtevne bebe, ali ih je bilo dve, pa kako se god okreneš, fale dve ruke, pored svih ruku koje sam već angažovala da nam se nađu. Sećam se kako sam naivno mislila, mada je vrlo moguće da uopšte nisam ništa ni mislila u onom stanju, da ću moći potpuno sama, kada smo odlučili da dve tromesečne bebe prenesemo na Maltu, gde nemamo „nigdi nikoga“. Hteli smo da konačno budemo svi na okupu a ne da živimo u dve države. Na momente mi se činilo da jedino ja nisam bila na tom okupu, da sam odavno u drugoj dimenziji. Onoj bestelesnoj. Nisam jela, nisam spavala, nisam funkcionisala kao normalno živo biće. Bila sam mašina koja na tri sata savršeno zna šta kome kako i koliko čega treba, da zapiše sve to i kad se proces završi, sama se isključi na dugme „stend baj“. No, posle dve sedmice ispostavilo se da sam dovoljno prisebna da priznam da ne mogu sama, da mi je potrebna pomoć, i da pozovem Majku da dođe. Od tada, pa dok devojke nisu navršile godinu dana, Majka je bila sa nama „na okupu“. Jedva je pustih da ode…
No to je sve prošlo, Bogu hvala, a naše devojke su sada sve samostalnije i često mi kažu da žele da se igraju same i da ne ulazim u sobu. Pošto uvek imam šta da radim, ne bunim se. Mirno izađem, ali obavezno napomenm da sam tu blizu, ako im nešto zatreba. Pošto je moj cilj da im jednog dana ne budem više potrebna, ali da sam za njih uvek tu, verujem da sve vodi u tom pravcu. Neka su slobodne kao vetar a opet da znaju odakle duvaju…
Kad pomislim na protekle tri godine setim se često jednog oca Ljube, koji je bio učesnik na nekom seminaru koji sam organizovala dok sam radila u KASu. Veselo i vedro biće oca LJ. bilo je rado viđen gost na mojim skupovima i ranijih godina, ali je na pomenutom bio glavna rola. To je bilo u vreme pred moj odlazak na porodiljsko. Na pauzi mi je prišao sav ozaren i čestitao na trudnoći, a onda malo tiše dodao:
„Sestra Jeco, pošto sam čuo da si trudna, doneo sam ti vino od aronije koje sam pravim. Nije nešto posebno, ali ga pravim srcem i tako i poklanjam, a pošto si ti trudna, eto, pade mi na pamet da ga ponesem. Znam po svojoj ženi da nedostatak gvožđa može da bude problem… To ti je, zapravo, lek“, reče zaključno i kao da se malo postide.
„Oooo, pa hvala ti oče dragi! Ja sam veliki ljubitelj takvih vina i mnogo si me obradovao. Jedva čekam da počnem s tom „terapijom“, ohrabrih ga ja od srca. Stvarno me je obradovao gestom.
Pošto je vino ostalu u kolima, krenusmo do parkinga da flašu pomenutog lekovitog napitka prebacimo iz njegovih kola u moja. Usput me otac pita šta nosim. Ja se nasmejah i rekoh ponosno : „Blizance“, i kao svaka žena, koja je po prvi put trudna, pomalo naivno, jer ne zna šta je čeka, nabacih onaj blentavi kez na lice koji sam imala samo u tim mesecima, i nikada više. Dobro, de, možda i ponekad kasnije kada bi ljudili prilazili duplim kolicima da se naslađuju prizorom i govore ono: „Jaaaaao što su slatkiiiiiiiiiiiiiiiiii!“
„Znaš li ti da ja imam blizance?!“ upita o. LJ. malo zaprepašćeno, kao da se nečega prisetio, a ne kao da me informiše.
„Ne, pa to je diiiiivno!“ opet kez žene koja nema pojma šta je čeka. „Kaži mi, oče, kako je to, molim te“, ne odustaje naivna žena sa inače romantičarskim pogledom na život, koji se u trudnoći udvostručio.
Dramska pauza. O. LJ. nit govori, nit romori, što bi rekla Majka, a moj kez i dalje opstaje i iritira unedogled.
„Da te slažem, ili da ti kažem istinu?“ procedi konačno prebledeo, kao da pita sebe a ne mene.
„Istinu, nego šta!“, kaže luda ženetina sa stomakom kao u slona i trudničkim egom do plafona. (Ako ego uopšte može da bude u vezi sa „drugim stanjem“.)
„Sestro slatka…“, poče otac surovo iskreno „šta da ti kažem…? Prve tri godine su horor, pakao, muka živa… veliko iskušenje, ali posle treće: raj na zemlji! Veruj mi!“ Dodao je i nekoliko rečenica o ulozi cele šire porodice, tj. „familije“, u čitavom procesu, koje ni mene nisu kasnije mimoišle.
Sećam se da sam neverovatno ukusno vino iz plastične flaše na kojoj je rukom bila napisana etiketa tipa: „Vino od aronije mejd baj otac LJ. za zdravlje i krepkost“ ispijala danima u slast, jer je takvo bilo uputstvo za upotrebu i pritom sam se trudila da zapamtim samo ono poslednje šta je rekao o svom iskustvu. No, nisam uspela. Često sam se setila oca LJ. u mučnim trenucima kada sam sumnjala da ću moći da ustanem ako još jednom neko zaplače, a kada bi se to ipak desilo skakala bih kao da sam feder i u rukama do kraja večnosti ljuljala jedno od svoja dva čeda, a ponekad i oba, kao da su perca a ne bebe koje već, ohoho, dobijaju na težini, i time moju kičmu stavljaju na „veliko iskušenje“, što bi rek’o pomenuti otac.
Dok sada potpuno svesno i namerno kradem trenutke od sna i sedim budna u sitne sate i ispijam prelepo malteško vino, u onoj količini koju sama sebi „prepisujem“, nazdravljam u ime ove tri prošle godine i šaljem u mislima depešu ocu LJ. da sam „pretEkla“.