Jedna od mojih velikih ljubavi, koju sam takođe zapostavila usled načina življenja u prošlom životu, je krojenje i šivenje. U kući mojih roditelja postojala je oduvek šivaća mašina marke Mirna na kojoj je Tata šio mebl kada bi pravio ili prepravljao kaučeve, fotelje, krevete. Bio je, između ostalog i stolar-tapetar. Volela sam tu njegovu sposobnost da napravi nešto od drveta a onda ga upakuje u šareni i mekani mebl, koji je uvek imao poseban miris i ostao mi zanavek u nozdrvama. Pored njegovih ruku naučila sam da cenim sve ljude koji svojim rukama nešto umeju da stvore.

Imala sam 12 godina kada sam i sama sela za Mirnu i počela da je „teram“. Nema električnu papučicu, već onu ploču koja se pomera stopalima u određenom ritmu. Sećam se radosti kada sam uhvatila pomenuti ritam i krenula da spajam dva materijala sitnim bodom. Mirna nije bila baš sklona tankim tkaninama, kao što rekoh, ali smo se obe nekako snalazile. Najviše sam volela da prepravljam tatine košulje i sakoe, tako što bih im odsekla rukave i kragne, neretko i manžetne, pa onda našivala ruske gragne na košuljama, ili neku čipku na sakoe i tako nosila te neobične sakoe-prsluke. Doduše samo po kući i dvorištu, jer nije bilo prilike da ih negde drugde obučem. Igrala sam se do mile volje po ceo dan na svakom raspustu, a onda bih uveče pred roditelje istrčala u novoj kreaciji sva ushićena. Sećam se da su bili uglavnom radosni, ali se isto tako sećam i nevešte podrške u stilu: „Eh, kako si se ti dokopala makaza, sve si satarila…“ Ta kritka nije bila ozbiljna, sada sam sigurna u to, ali mi je ipak skresala mlada krila koja su krenula da od mene prave švalju od zanata. To me nije sprečilo da već za sledeću Novu Godinu, za doček kod Velike Maje, sašijem od crnog tila slojevitu suknju od tila à la Josipa Lisac. Onaj osećaj radosti i istinskog ponosa koji me je iznutra obasjao pamtim i danas. Odgovorno tvrdim da upravo zbog takvih osećanja svako treba da zna poneki zanat pored onoga za šta se školovao. Tako vaspitavam i svoje devojke. To sam i onda mislila i više puta odlazila da „kibicujem“ krojačke tajne kod raznih majstorica, ali sam nekako bila nestrpljiva, možda isuviše napredno-ludih ideja za njihovo shvatanje, te pomenuta saradnja nije nikada potrajala dovoljno dugo da naučim baš sve što je potrebno, ali je bilo dovoljno da posle mogu sama da nadograđujem. Nakon tih neuspelih uloga šegrta, počela sam sama da vadim krojeve iz čuvene Burde i šijem.

Šila sam uglavnom sebi i Majci, a džeparac sam do zadnje pare trošila na tkanine. Prvo bih napravila suknju i nosila je „slatko“, onda bih od te suknje napravila šorts, a kad bi mi i to dosadilo, od šortsa bi nastala jastučnica koja bi se, ispunjena nekim pufnastim jastukom, koji je Tata ranije napravio, šepurila na mom devojačkom krevetu i tu završila svoju karijeru. Volela sam i da kreiram garderobu, mada mi crtanje nije išlo od ruke. No, bilo je sasvim dovoljno da mogu da nacrtam pantalone neobično širokih nogavica i odnesem nekoj pravoj krojačici da mi ih napravi. Nažalost, nisam imala uvek hrabrosti da ponesem te svoje kreacije. Što bi rekla današnja mladež, nisam imala duha „trendseterke“. O mom zanatu se pročulo po odeljenju, pa sam imala i upita od nekih drugarica da im ponešto sašijem ili prepravim. Tako je jedna Violeta Milenković bila veoma odlučna kada je došla kod mene sa novim farmerkama da ih suzim, a ja ništa manje kuražna da se prihvatim posla i da joj pre nego krenemo u školu tog dana očas posla ispunim želju. Uvek je nosila uske farmerke, bez obzira na trenutnu modu, a meni se jako dopadao taj njen stil i pristala sam da joj učinim. Tada teksas nije imao elastina u sebi i bio je nekako krući nego kasnijih godina, te sam se živa namučila da udovoljim strpljivoj  „mušteriji“. Kada sam napokon predala sužene pantalone i Violeta ih probala, shvatla sam da ipak nisam dorasla zadatku i da je jedna nogavica uža od druge. No, nisam se olako predala i više puta sam prepravljala obe nogavice dok nije došlo krajnje vreme da krenemo u školu i uz šaljiv odgovor stavila tačku na taj rad, kao i na rad sa javnošću: „Ma nisu ti noge iste debljine! Nema šanse da ovo ne umem da uradim!“ Violeta je vrišteći od smeha prihvatila moje objašnjenje i slatko iznosala farmerke još neko vreme, ali ne propušta ni dan-danas priliku kad sretne moju Majku da dobaci: „Teta Rajka, pozdravi mi šnajderku!“

Sećam se i čuvene epizode kada sam dragom prijatelju Johanu za rođendan iskreirala i skrojila neobičnu tuniku, ali Mirna nikako nije htela da radi tih dana, već je stalno zatezala i kidala konac dok na kraju nije pokidala sopstveni kaiš. Na rođendan sam ipak otišla sa tim poluzavršenim poklonom, uredno rukom ušivenim, ali je Johan bio čovek od razumevanja još onda i odmah smislio kome će je odneti na doradu. Nije se nikada kasnije setio da spomene švalju u meni, na čemu sma mu i dan-danas zahvalna i spremna da se iskupim.

S vremena na vreme su me i kasnije u mladosti, posebno u studentskim danima, hvatali talasi kreativnosti i želje da kreiram i šijem, ali se nisam nikada tome posebno posvetila. Nedostatak motivacije, nedostatak slobodnog vremena ili šta već bili su razlog. Priznajem, nisam bila dovoljno uporna da razvijam taj talenat, ali ljubav prema nečemu šta-ruke-stvaraju nikada nije nestala iz mog Bića. Petar je više puta nudio da mi kupi šivaću mašinu, ali sam se neracionalnim razlozima branila, ne znajući ni sama od čega.  No, seme ljubavi uvek nađe put da isklija, pa čak i na ne tako plodnom tlu, ubeđena sam u to.

To se pokazalo istinitim i pre desetak godina, kada sam se u jednom periodu intenzivno družila sa dragom Jelenom F.K., koju sam podučavala iz nemačkog a ona mene iz grčkog jezika. Jednom sedmično smo se sastajale kod nje u Zemunu i po sat i po radile oba jezika. Obično sam odlazila posle mog posla, ali ne ponedeljkom, jer je ona radila samo tog dana (ne pitajte koliko sam u nekim trenucima čeznula za takvim radnim vremenom) i ostajala neretko do kasnih večernjih sati. Pošto je Jela F.K. jedno u ruke neverovatno darovito čeljade, i ume da napravi, skroji, sašije i izveze šta ti srce poželi, poverih joj moju davnašnju ljubav prema šivenju. Odmah je predložila da zajedno nešto kreiramo. Bila sam mišljenja da to ne treba da bude ništa novo, već da prepravljamo staro, te sam joj stalno odnosila razne komade svoje odeće koje smo bukvalno pretvarale u „nešto sasvim novo“, a ona je bila daleko drugačija od svih onih pomenutih „majstorica“ koje nisu volele inovacije. Bila je strpljiva, staložena, otvorena da čuje svaku ludost, i još bolje, da se upusti u to da je realizuje. Tada sam shvatila zašto je tako sposobna u ruke, jer je sposobna i u glavu, a duša joj je široka poput ravnice iz koje potiče…

Ovde dodati čipku, tamo karner ili vez, onamo perje i dugme, uklopiti sa šeširom i maramom i eto nove kombinacije, bio je princip našeg rukotvorstva. Toliko smo se zanele svim tim da smo planirale da otvorimo zajedničku radnju pod nazivom MODISKINJE, dok bi na tabli ispod tog naziva stajalo i dodatno objašnjenje u stilu starih predratnih radnji: „Salon za popravku, prepravku i ispravku Vaše garderobe“. Da nije ostala trudna u to vreme, sigurno bismo izgurale ovu veličanstvenu ideju, koja me i sad ispunjava milinom dok ovo pišem. Već sam nas videla u nekom starinsko-romantičnom prostoru starog Begrada, tapetiranih zidova, kako uz čašu vina nazdravljamo našem poslu, a onda slušajući neke šansone na raznim jezicima krojimo i šijemo, našivamo, dodajemo, oduzimamo… Ja nosim neku dugačku plišanu haljinu sa karnerima, imam konzervativnu punđu i veoma modernu muštiklu u desnoj ruci… Sećam se da sam o ovome pričala jednom koleginicama u kancelariji, bez detalja sa muštiklom naravno, i da su bile oduševljene. Nisu me odgovarale i ubeđivale iracionalnošću jednog takvog poduhvata, kako bi moglo lako da se predpostavi s obzirom na mnoge životne i ostale propratne okolnosti toga doba, već su me ohrabrivale, a još tada sam shvatila da snaga kreativnosti udružena s ljubavlju ume da se prelije na sva srca koja još uvek „ohladnela nisu”…

Ove zime smo, kao i uvek kada odemo u Srbiju na raspust, posetili Starog Oca. Iznebuha me je pitao da li hoću jednu od dve šivaće mašine koje ima u stanu. Bez razmišljanja rekoh da hoću i već sam videla sebe kako u baba Vidinoj sobici sedim i „teram“ tu divnu spravu koja prede najlepši zvuk koji ume, slušam onaj starinski radio i pevam na dva jezika čuvenu „Sedela sam za mašinom, šila sam“. Čim sam je odnela u Horgoš, naručila sam majstora preko drage komšinice Tinde, inače vrsne krojačice-čarobnice, i za nepunih nedelju dana, mašina je bila spremna da porubi neke prekrivače, od postojećeg damasta sastavi neke jastučnice i počne da neguje dugo zapostavljeno seme u mom oku, ali ovaj put stvarno. Majka je bila vidno zadovoljna i pohvalila me je spomenuvši i Violetu Milenković, onako usput, tek da se nasmejemo. „Neka, neka“, ohrabi me i moja tetka Mara, „ta imaš dve devojke ukući, nije zgoreg.“ Imam i vremena i Lampaš, kao i žarku želju da dam dobar primer kako je važno znati nešto rukama stvoriti.

Februara, 2020.

Od svih sećanja moje Majke na njeno detinjstvo najviše volim priče o baba Ruži, majci po ocu, iako su uglavnom teške i nikada nisam uspela da sklopim celu sliku o toj neverovatnoj ženi. Fotografije nemam, osim one sa nadgrobnog spomenika, a Majkina kazivanja su bila i ostala u fragmentima, onako, kako se čega seti. Upijala sam te slike i tako gradila u mislima lik heroine iz davnih i mučnih vremena, i sećala ga se kad god sam mislila da mi je u životu teško. Baba Ruži je bilo i „crnje i grđe“, pa je sve preživela, tešila bih se.

Ružica Joksimović rođena je oko 1870. godine u Tekiji kod Paraćina, a još kao dete došla je u selo Davidovac (udaljeno 5 km od Paraćina na putu za Zaječar) kod tetke na čuvanje. Ostala je siroče, a pošto je teča bio kmet u selu, mogao je da brine o njoj. U tom selu se kasnije i udala za Dragutina Bogdanovića i tu i ostala do upokojenja 1958. Kasnije je nasledila veliko imanje od svog oca, kao i pozamašnu svotu dukata po koju je otišla sa tečom čezama u Kragujevac. Bogata mirazdžika umela je da umnoži postojeća dobra, te su Bogdanovići postali „velike gazde“ imali njive, vinograde, livade, stoku, vršilicu za žito i vodenicu. Gazdarica Ruža rodila je osmoro dece, četvoro je sahranila u vreme Balkanskih ratova a četvoro odgajila dok je Dragutin bio na Solunskom frontu. Brata Milana mu je tifus odneo u Albaniji a Dragutin se posle sedam godina ratovanja vratio. Baba je često pričala o njegovom povratku. Nije mu se mnogo nadala, zapravo, nije htela da se razočara i njegovom pogibijom, jer je u selu bilo mnogo kuća sa crnim barjakom a imala je i dosta posla oko dece, kuće i imanja, sve je bilo na njoj. Kada se konačno vratio, imao je jedva 40 kilograma, sama kost i koža, pun buva i vaški. „Da ga okukaš, ni dete ni čovek“, govorila je baba Ruža, a Majka često prepričavala jedva čujnim glasom gušeći se u suzama…

Iako je godinama sama vodila brigu o velikom imanju i deci, bila je veoma sposobna i snalažljiva za ono vreme. Ambari i podrumi su uvek bili puni, posao na njivi obavljen, stoka namirena, sirotinja u okruženju nahranjena, deca sita. Tu su još bili radnici koje je upošljavala na imanju, njihove porodice o kojima je takođe brinula, kao i bliski i dalji rođaci, uvek spremni da joj se nađu ili da pokušaju da se okoriste; tu su bili svako malo i Bugari, koji su pustošili Pomoravlje godinama kako im se prohtelo, mnogo godina kasnije četnici i partizani. „Nije se znalo ko je grđi“, govorila bi baba Ruža. Neretko je baba bila prinuđena da primi neprijaljske vojnike u svoje dvorište, kao najbogatija kuća u selu, da se odmore i okrepe, davala im da jedu i piju, da ponesu šta hoće, samo da joj ne diraju ono najvrednije: decu i stoku. No, nije mnogo verovala neprijateljskoj vojsci, pa je neretko krila i decu i stoku u zemunici u najudaljenijem kutku dvorišta. „Ćute svi tu pod zemlju, i deca i ta mavra, ki da zna šta ju čeka ako zucne“, govorila je baba Ruža a Majka prepričavala. Sećam se jezive priče kako je jednom danima kuvala u velikom kazanu za bugarske vojnike, koji nisu pokazivali nimalo milosti ni prema domaćici ni prema selu, izživljavali se nad svima redom, kao i nad stokom i pretili da će joj odvesti mušku decu a kuću zapaliti, te je Ruža odlučila da u kazan ubaci kamenu sodu i tako ih se reši. Nije se nikada plašila osvete, pričala je kasnije unucima, svaki sledeći put bi bila sve jača i sve spremnija na novi okršaj, na novu pobedu. Umela je da jaše, te bi često prenosila važne poruke srpskoj vojsci noću preko polja, jašući u muškoj odeći, i mnogo je volela kralja Aleksandra. O njemu pred babom ništa loše nije smelo da se kaže, čak ni posle Drugog svetskog rata, kada su došla sasvim drugačija vremena. Nosila je u poznim godinama binokl po njegovom uzoru. „Gospodstven čovek“, govorila bi s poštovanjem „nosi ovo tanko na nos, a ne onaj oglav “, misleći na naočari. „Na koga drugog da se ugledam ako ne na njega?“ Tako je Majka pričala o svojoj babi.

Namučio se dobrano kroz istoriju taj narod uz Moravu, i kad se setim tih priča nije mi čudno što im je narav tako preka, a misli i planovi uglavnom nejasni kao moravski mulj. Čini mi se da ne bi opstali do danas da su bili iole drugačiji, iako sam žestinu tog mentaliteta osetila na sopstvenoj koži i otpatila posledice istog u svojim paraćinskim godinama… Moravski geni me ponekad i samu pomute i povuku na dno, ali me isto tako munjevitom brzinom izbace na površinu i osveste, kao da me je sama baba Ruža svojim rukama stavila na konja i ošinula ga bičem da juri u pravom smeru. Ubeđena sam da sve žene u majčinoj porodici, a za Majku i sebe sam sigurna, praunuke i čukununuke baba Ruže, imaju njene gene koje im ne daju da potonu u najtežim trnucima i da ih baba vazda čuva i ohrabruje: Radmila, Valentina, Kristina, Marija, Katarina, Ana, Jelena, Katarina, Vasilisa, Kira…

Pored tamnih priča o baba Ruži koje su u mojoj dečijoj duši stvarale neku teskobu i zebnju, bilo je i onih veselih, ali ih ne zapamtih sve. Nedavno me je Majka podsetila na jednu od tih. „Moj otac je imao mere kad pije“, počinje Majka iznenada svoj monolog na glas, mada osećam da je isti posledica misli koje već neko vreme kuljaju u njenoj glavi, iako ćutimo skoro dva sata. Putujemo autom iz Horgoša u Beograd, devojčice spavaju u svojim sedištima iza nas, imamo na raspolaganju dva puna sata. Dva sata samo za nas dve su mi velika kao nebo otkako živim u inostranstvu, otkako viđam Majku dva puta godišnje i otkako mi nedostaje kao nikada pre. „Voleo je da pije i rakiju i vino, a kad je bila prilika, popio bi tri čašice rakije i tri čaše vina, i to bi bilo to. Mogli su da ga mole do 101 i nazad, ali gazda-Milija ne popušta. Bio je gazda, bogataš, viđen čovek u selu, krut ali pravedan. Nije bio okrutan. Barem ga ja nisam tako doživljavala, iako je prema svojoj deci bio strog. To što smo bili bogati nije značilo da treba da rasipamo. Ma kakvi! Znalo se da se pare troše na kupovinu zemlje i stoke, da se ulaže u to, da svi moramo da radimo, svako je imao svoje poslušanje. Ja sam bila najmlađa, tri brata (Milan, Milovan i Mirko) bila su dosta starija od mene, a polusestra Mila, je već imala svoju kuću i porodicu. Sećam se da sam pre škole provodila vreme uglavnom po dvorištu, a tu negde, u hladu, uvek je bila i baba Ruža. Nekoliko godina pred smrt, a upokojila se u 80 i nekoj, nije više mogla da se kreće, nego je sedela u dvorištu ispod duda preko dana a uveče bi je preneli u kuću, u njenu sobu. Volela je da pije vino, a pogotovu u vreme kada je već bila nepokretna. „Rado ćerko, uzmi ono bokalče i donesi mi vino iz podruma, iz ono najveće bure“, tačno je znala iz kog bureta voli vino, „da se baba prečesti“. Nisam smela nikako da je pređem, pomalo sam je se i plašila, a bila je svega svesna, uprkos šlogu koji je preživela. Pričešćivala se ona tako nekoliko puta na dan a mom ocu to nije baš bilo pravo, jer nije želeo da se propije, ionako je bila stara i nepokretna, samo im je trebala još jedna muka.

„Mamo“, kaže joj moj otac, „nemo’ dete da mi šalješ u podrum, malo je, će se omakne, povredi, ili će se propije od malena ne dao Bog…“

„Šta me mamkaš, mačke te razmakle“, korila ga je baba, „donesi mi to vino da se pričestim! Oćeš da ti majka neprečešćena ode na onaj svet?!“

Stric Miloje i obe tetke, Desa i Stanojka sa svojim porodicama takođe su živeli u selu nedaleko od nas. Velika smo familija bili. Zvali su nas: Pajtići… Nije to bilo ni tako veliko selo. Kod tetka Dese smo otac i ja išli na slavu. Nikoljdan je slavila, sećam se. Posna slava. Tetka sprema, sprema, sprema danima, svašta iznese na sto. Moj otac po običaju popije prvo tri rakije uz predjelo, posle pije vino, ali se uvek kući vrati žedan, jer bi tetka Desa toliko posolila ribu, da otac celu noć posle slave ne bi mogao da spava jer je morao da  ustaje i pije vodu. Nije mnogo pričao posle o tome, ali bi umeo da je blago ukori još tu za trpezom: „Sele, imaš li ti još so u kuću?“

„Imam bato, što pitaš?“

„Pa šta presoli ovu ribu, ki da ćeš sve da ne potroveš?!“

Posle večere bi se pevalo a tetkini sinovi bi uvek terali mog oca da peva: „Ajde, ujče, onu tvoju!“ Tu su bili i tetka Stanojka sa porodicom i još familije i svi smo se mnogo poštovali u ono vreme. Baš sam volela da budem sa svima njima po tim slavama. To su mi bila najlepša druženja sa očevom familijom. Moja majka nije volela da ide od kuće. Njeno je bilo da kuva i održava kuću i nerado bi išla kod nekog. Baba je nije nikada volela, jer je donela u kuću mali miraz, zapravo, njeni stričevi su prilikom proševine obećali baba Ruži mnogo toga, ali kad je majka pošla u svoju buduću kuću, jedva da su joj nešto dali. Moja majka je bila tiha i mirna žena, nikada nikome nije ništa zamerala, nije ulazila u diskusije i rasprave i kad bi je baba klela, ona je samo govrila: „Ako, mamo, ako…“. Meni je bilo žao majke, ali nosila se ona sa tim. Niko od nas nije nasledio tu njenu krotost i tihu narav. Niko ni od vas, a ni dece moje braće. Svi smo nekako prgavi… kao baba Ruža… Posle slave tetka Desa bi poslala praćanku po ocu i meni. Baba je volela da vidi šta joj je ćerka poslala. Sve bi probala, ali nikada nije izostao komentar kada bi tetka došla:

„Je l’ ćerko…“, počinjala bi baba prekorno.

„Kaži mamo“, pravila bi se tetka Desa da ne zna šta je čeka.

„Imaš li ti još so il’ da ti damo lečka?“

„Što da mi date mamo, pa imam, znaš da imam.“

„Pa ja velim da nemaš više, kad si onu ribu presolila onolko. Pa šta si se šunula?!“

„Pa omaklo mi se!“

„Pa kako ti se omakne svake godine, mačke te razmakle?!“ grmela bi baba. „Pa ajd što pojem neko parče, no ne mogu da ugasim taj so što si turila ki nenormalna, pa onda pijem vodu celu noć, jer mi tvoj brat ne da vidno, a onda ne izlazim iz klozeta, pa jesi li ti normalna?!“

Majka priča menjajući glas i akcente, ja plačem od smeha a srce mi drhti od miline što ih sve pominjemo. U tim rečima prepoznajem Majku i njene pokrete, neke slike iz detinjstva koje sam doživela kod ujaka u Davidovcu, kao i deo sebe i baba Ruže u mom oku… Znam da su međ’ nama dokle god ih se sećamo i pominjemo… i pišemo o njima. Neka počivaju u miru.

Znala sam da će doći i pre nego što je to napisala pored tek objavljene fotografije naše Kuće. Još tada sam mogla da naslutim radost koja će nas obe preplaviti kada se konačno budemo zagrlile. Nismo se videle desetak godina, čini mi se, ali smo sve vreme bile u onom najboljem kontaktu koji postoji: usrcenom. Osećala sam da se svaki put smeši kada vidi moju radost na fotografijama, da tuguje kada objavim da me je nešto potreslo i da joj oko zasuzi dok čita moja pisanija. Kada je napisala da ćemo sledeće godine zajedno da uživamo u lepoti zvanoj Horgoš, poverovala sam joj. (Kao što sam joj poverovala i to, da će za sledeću godišnjicu mature doći po mene, ma gde bila ona, ma gde bila ja.)

Tačno godinu dana kasnije, ushićeno se spremam da odem po nju na stanicu i zagrlim je čim izađe iz autobusa. Taj susret sam u proteklih godinu dana više puta odplakala, pa se sad sve nadam da ću biti prisebnija i manje njanjava, nego što sam bila u mislima… Ili, pak, ne… Ma kako bilo, ona me dobro poznaje, sve će razumeti, sve će prihvatiti. Jedna od mojih prvih drugarica iz osnovne škole. Moja Sandra.

Odlazak iz Srbije doneo mi je neverovatne poremećaje na polju međuljudskih odnosa kojih sam postala nedavno svesna. Ljudi koji su mi bili deo svakodnevnice samo su nestali iz mog života, bez traga i glasa, a na njihovo mesto uselili se novi, sa kojima nikada ne bih imala dublji kontakt da sam tamo ostala. (Neko će reći da je to normalno kad se odseliš iz zemlje, ali ja ovde pričam o drugim odnosima, o onima koje je nemoguđe prekinuti, koji su jednostavno večni. Mada, svako će pročitati na svoj način.) Neki su mi se javili samo da bi me pitali kako sam, iako smo se jedva poznavali, neki mi šalju povremeno lepe poruke i pisma, a oni sa kojima sam delila više od te činjenice, jedva da su me udostojili odgovora na moja pisma i povremeno javljanje u stilu „kako si“. To valjda tako biva, to je sve u redu. Prihvatam sve i mislim da je ovo odlično za mene, da mi je bilo jako potrebno da se izmestim, jer sada imam bolji pregled na mnogo šta, jer sada drugačije posmatram i međuljudske odnose. Otvorenija sam za nove kontakte na drugačije načine, mada sam dopisivanja oduvek volela i negovala.
Pre neki dan sam rekla devojkama da će mi doći jedna drugarica u posetu i da se mnogo radujem. „Mamina drugarica dolazi“,  ponovila je Kira začuđeno deo moje rečenice i ta njena začuđenost me je pogodila. Možda u njihovim glavicama mama nema drugarice, ili su navikle da nas posećuju samo mame njihovih prijatelja… Dugo sam razmišnjala o tom događaju.
Svetlanu sam upoznala nekoliko dana pred našu selidbu iz Beograda, u februaru 2017. Oglasila sam da prodajem blizanačka kolica, Svetlanina sestra je čekala blizance i rešila da ih kupi upravo od nas, pa je poslala sestru u „izvidnicu“. Drugi put smo se videle na Malti 2017, kada je bila na odmoru i malo bolje upoznale, ali to kao da nije bilo potrebno. Mi smo se već poznavale. Nedavno je javila da dolazi na naše Ostrvo ponovo ali samo na nekoliko dana (2018). Naravno da hoće da se vidimo i da će sve organizovati da nam dođe u posetu, jer zna da mi je komplikovano da se organizujem i krenem joj u susret.
Čekajući taj dan u glavi sam slušala Mostarske kiše i sećala se sličnih poznanstava. Razmišljala sam o tome kako, zapravo, nije bitno vreme koje sa nekim provediš, niti koliko ga dugo poznaješ, već da li su se vaše duše prepoznale. Sa nekim ljudima se ne možeš sresti ni na jednom nivou osim na fizičkom, a sa nekima si u trenutku osetio iste talase i tu su i reči i susreti nepotrebni. Mislim na nedavna dopisivanja sa Novopronađenima, na retke ali kvalitetne susrete sa dragim dušama koja me ozare iznutra za navek, na neke trenutke koji su neuhvatljivi rečju, koji žive samo u sećanjima. Želim samo takva prijateljstva, želim da osetim radovanje celog svog i drugog bića kada se sretnemo na bilo koji način, bilo kada! Želim Svetlane, Dude, Rade, Marije, Ivane, Milice svima i želim da mnogima budem Svetlana, ako već nisam.
Svetlana mi je svojim dolaskom obojila jedan vreo letnji dan u novu boju i inspirisala da napišem nešto o odnosima mešu ljudima i ponovo posegnem za Perom Zubcem. Hvala ti, Svetlana!

Pamtim odlično tih nekoliko trenutaka koji spadaju u one događaje koji se ne mere vremenom, već osećanjima, bojama, mirisima, nezaboravljanjem. U znak zahvalnosti predala mi je dar koji je svojim rukama napravila. Uz prelep osmeh, sa sve iskrama u tamnim očima i blagim rumenilom na obrazima, desnom rukom stidljivo je spustila kesicu na sto. „Kakva vanvremenska lepota u čitavom prizoru“, pomislih tada i ostadoh bez reči, jer se to istima ne da opisati. Šturim rečima izrekoh jedan deo zahvalnosti prateći je na vratima, a drugi, mnogo duži i potpuniji, u mislima, isprativši je pogledom niz kaldrmu…
U prošlu nedelju, a poslednje tri godine jedino nedeljom oblačim poznate haljine koje u svakom naboru nose neke lepe priče, otvorih kutiju sa nakitom i međ’ raznim ogrlicama ugledah i ovu, od onda netaknutu. Mislim da je nikada nisam ni nosila, jer je čekala posebnu priliku. Osetih da je u ovu nedelju baš ta Prilika. Baš sada, kada su posebni izlasci retki, ali neverovatno dragoceni, vreme je da ponesem Dar koji me podseća na onaj davni, a tako blizak susret, usrcen zauvek. Hvala ti, Saro, i za onda i za sada, čula ili ne čula – osetićeš.

Sa prvog susreta pamtim izražene jagodice i iskre u tamnim, krupnim očima. Kao u Bambija, pomislih. (Takve iskričave oči ima i Kira.) On je tada rekao Marku Đ. da bi me oženio. Dve godine posle tog susreta, u kasno leto, i dalje smo se jedva poznavali, ali sam se u ponedeljak preselila kod njega. U četvrtak se u tom stanu slavilo začeće jednog života koji je sada punoletan: iće, piće i pevanje – atmosfera za važne odluke, osetih.

Kleknuo je ispred mene:

On: „Devojko, bi li ti da te ja sad prstenujem?“

Ja: „ Bih,  ali nemoj posle da bude da je to od lošeg vina.“

On: „Neće.“

Ja: „Hoću.“

I nije. Svih ovih 18 godina.

Gledam moje devojke kako se igraju i kako im nisam potrebna i osećam veliko olakšanje, jer sada jeste mnooogo lakše. Verujem da je svakom roditelju, a posebno majci, teška ta prva godina po rođenju deteta, pa onda sve nekako krene lakše, dok se jedared ne opasuljiš da je zaista tako. Lakše je, bre! Valjda to gledam po sebi i nekako mislim da je i drugima tako, mada, kad vidim neku majku sa bebama blizancima deluje mi kao da to ništa nije teško i da sam ja nešto tu umislila. Doduše, svako ima svoje iskustvo (šta se sad upetljah u sve ovo)…
Elem, prva godina majčinstva bila mi je paklena. Devojke nisu bile nešto zahtevne bebe, ali ih je bilo dve, pa kako se god okreneš, fale dve ruke, pored svih ruku koje sam već angažovala da nam se nađu. Sećam se kako sam naivno mislila, mada je vrlo moguće da uopšte nisam ništa ni mislila u onom stanju, da ću moći potpuno sama, kada smo odlučili da dve tromesečne bebe prenesemo na Maltu, gde nemamo „nigdi nikoga“. Hteli smo da konačno budemo svi na okupu a ne da živimo u dve države. Na momente mi se činilo da jedino ja nisam bila na tom okupu, da sam odavno u drugoj dimenziji. Onoj bestelesnoj. Nisam jela, nisam spavala, nisam funkcionisala kao normalno živo biće. Bila sam mašina koja na tri sata savršeno zna šta kome kako i koliko čega treba, da zapiše sve to i kad se proces završi, sama se isključi na dugme „stend baj“. No, posle dve sedmice ispostavilo se da sam dovoljno prisebna da priznam da ne mogu sama, da mi je potrebna pomoć, i da pozovem Majku da dođe. Od tada, pa dok devojke nisu navršile godinu dana, Majka je bila sa nama „na okupu“. Jedva je pustih da ode…
No to je sve prošlo, Bogu hvala, a naše devojke su sada sve samostalnije i često mi kažu da žele da se igraju same i da ne ulazim u sobu. Pošto uvek imam šta da radim, ne bunim se. Mirno izađem, ali obavezno napomenm da sam tu blizu, ako im nešto zatreba. Pošto je moj cilj da im jednog dana ne budem više potrebna, ali da sam za njih uvek tu, verujem da sve vodi u tom pravcu. Neka su slobodne kao vetar a opet da znaju odakle duvaju…
Kad pomislim na protekle tri godine setim se često jednog oca Ljube, koji je bio učesnik na nekom seminaru koji sam organizovala dok sam radila u KASu. Veselo i vedro biće oca LJ. bilo je rado viđen gost na mojim skupovima i ranijih godina, ali je na pomenutom bio glavna rola. To je bilo u vreme pred moj odlazak na porodiljsko. Na pauzi mi je prišao sav ozaren i čestitao na trudnoći, a onda malo tiše dodao:
„Sestra Jeco, pošto sam čuo da si trudna, doneo sam ti vino od aronije koje sam pravim. Nije nešto posebno, ali ga pravim srcem i tako i poklanjam, a pošto si ti trudna, eto, pade mi na pamet da ga ponesem. Znam po svojoj ženi da nedostatak gvožđa može da bude problem… To ti je, zapravo, lek“, reče zaključno i kao da se malo postide.
„Oooo, pa hvala ti oče dragi! Ja sam veliki ljubitelj takvih vina i mnogo si me obradovao. Jedva čekam da počnem s tom „terapijom“, ohrabrih ga ja od srca. Stvarno me je obradovao gestom.
Pošto je vino ostalu u kolima, krenusmo do parkinga da flašu pomenutog lekovitog napitka prebacimo iz njegovih kola u moja. Usput me otac pita šta nosim. Ja se nasmejah i rekoh ponosno : „Blizance“, i kao svaka žena, koja je po prvi put trudna, pomalo naivno, jer ne zna šta je čeka, nabacih onaj blentavi kez na lice koji sam imala samo u tim mesecima, i nikada više. Dobro, de, možda i ponekad kasnije kada bi ljudili prilazili duplim kolicima da se naslađuju prizorom i govore ono: „Jaaaaao što su slatkiiiiiiiiiiiiiiiiii!“
„Znaš li ti da ja imam blizance?!“ upita o. LJ. malo zaprepašćeno, kao da se nečega prisetio, a ne kao da me informiše.
„Ne, pa to je diiiiivno!“ opet kez žene koja nema pojma šta je čeka. „Kaži mi, oče, kako je to, molim te“, ne odustaje naivna žena sa inače romantičarskim pogledom na život, koji se u trudnoći udvostručio.
Dramska pauza. O. LJ. nit govori, nit romori, što bi rekla Majka, a moj kez i dalje opstaje i iritira unedogled.
„Da te slažem, ili da ti kažem istinu?“ procedi konačno prebledeo, kao da pita sebe a ne mene.
„Istinu, nego šta!“, kaže luda ženetina sa stomakom kao u slona i trudničkim egom do plafona. (Ako ego uopšte može da bude u vezi sa „drugim stanjem“.)
„Sestro slatka…“, poče otac surovo iskreno „šta da ti kažem…? Prve tri godine su horor, pakao, muka živa… veliko iskušenje, ali posle treće: raj na zemlji! Veruj mi!“ Dodao je i nekoliko rečenica o ulozi cele šire porodice, tj. „familije“, u čitavom procesu, koje ni mene nisu kasnije mimoišle.
Sećam se da sam neverovatno ukusno vino iz plastične flaše na kojoj je rukom bila napisana etiketa tipa: „Vino od aronije mejd baj otac LJ. za zdravlje i krepkost“ ispijala danima u slast, jer je takvo bilo uputstvo za upotrebu i pritom sam se trudila da zapamtim samo ono poslednje šta je rekao o svom iskustvu. No, nisam uspela. Često sam se setila oca LJ. u mučnim trenucima kada sam sumnjala da ću moći da ustanem ako još jednom neko zaplače, a kada bi se to ipak desilo skakala bih kao da sam feder i u rukama do kraja večnosti ljuljala jedno od svoja dva čeda, a ponekad i oba, kao da su perca a ne bebe koje već, ohoho, dobijaju na težini, i time moju kičmu stavljaju na „veliko iskušenje“, što bi rek’o pomenuti otac.
Dok sada potpuno svesno i namerno kradem trenutke od sna i sedim budna u sitne sate i ispijam prelepo malteško vino, u onoj količini koju sama sebi „prepisujem“, nazdravljam u ime ove tri prošle godine i šaljem u mislima depešu ocu LJ. da sam „pretEkla“.

Ima ljudi sa kojima se ne viđam često, niti dopisujem, a iskrena da budem, ni ne setim ih se često, ali oni su ipak, nekako, sveprisutni u mom životu. No, kad dođe čas fizičkog susreta, ništa im ne moram objašnjavati, oni sve znaju i sve razumeju. Zahvalna sam što imam takve ljude još uvek, u ovim zrelim godinama i pod novonastalim okolonostima, kad čovek više niti želi, niti može, a svakako nema ni vremena da ga gubi sa onima koji mu ne leže. Jedini „problem“ koji imam kad se sa tim bliskim dušama sretnem je taj što se još više upijemo, pa su još prisutniji nego ikada, pa još više boli razdvojenost…
Sa Marom sam se družila veoma retko i nedovoljno, iako smo se oduvek dobro razumele i mnogo volele. Poznajemo se iz zemunske crkvene zajednice, odakle je i veliki broj ljudi koje poznajem i sa kojim sam se družila u Srbiji. Nas dve smo bile jedna drugoj odlično društvo za koncerte, pozorište i kafenisanje. Svaki susret bio je mali praznik na kojem smo razmenjivale lepe misli koje nam se dešavaju, a o manje lepim nismo pričale. Svaki susret bio je svečanost, i to od onih svečanosti na koje se bez broša ne ide i na kojima se oči uvek svetlucaju od suza. Sećam se takvih suza kada sam joj uz jednu jesenju kafu rekla da smo trudni i da nosimo blizance, kao i kasnijih suza, kada sam joj rekla da se selimo iz Srbije. Različite suze, a opet su isto govorile.
„Kupili smo karte za sajam u Amsterdamu. Odlazim u ponedeljak ujutru i vraćam se u petak oko 15. Dolazim pravo kući. Hoćeš li moći sama? Pozovi nekog da ti se nađe…“
„Naravno da mogu sama“, rekoh kao iz topa.
Dalje reči nije čuo. Moja deca, moj problem, pomislih mehanički. Otkako sam saznala da ću imati blizance, bilo mi je jasno da će mi stalno trebati pomoć. (Pogotovu što sam ostala sama mesec dana nakon što saznadosmo radosnu vest.) Kasnije se to i potvrdilo: dve ruke su uvek falile, ma koliko ljudi da je bilo oko mene. Bila sam i primorana i spremna da tražim i primim pomoć. Mnogi su se nudili nesebično i „uskakali“ na razne načine da pomognu. Bio je to veliki izazov za sve aktere, škola onolika. No, izgurah, kao što sam znala da ću i tih pet dana da izguram. Ma nema veze, sve će biti dobro, završavam monolg u glavi i živim dalje. Ako se sad upustim u razgovor sa samom sobom, odoh unedogled…
Nekoliko dana nakon toga stiže čestitka za slavu od Mare:
„Maksimovići, srećna slava! Kako ste, gde ste? Treba li neka ispomoć!?“
„Hvala, draga naša Maro! Dobro smo, na Malti smo, slavimo danas! Pa kad već pitaš, treba. P ide na put i bilo bi super da mi se neko nađe…“ To sam rekla potpuno opušteno i iskreno, bez suvišnih emocija, preispitivanja, daljih pitanja.
„Kad je to i šta to znači?“
„Aranžman bi bio u 3. sedmici novembra a Petar je od pon do pet na putu. Troškove smeštaja i hrane snosi organizator. Obavezne aktivnosti samo posle 16h, kad se devojke vrate iz vrtića, pa dok ne legnu, oko 20.30, posle toga, bilateralni razgovori sa domaćicom uz neko vince i meze. Iskreno, više trebaš meni nego njima, tj. sa njima mogu sve sama, ali sa sobom ne baš uvek… Inače, radim celo pre podne, tako da bi imala dosta slobodnog vremena za razgledanje Ostrva.“
„Organizatorka, nema šta… Dobro. Da vidim za kartu i pitam „gazdu“, pa ti javljam… A što se tiče razgledanja, to je samo kamen, a kamen ko kamen, niđe on neće, ja sam željna nas, kamena ima na sve strane. Nismo se videle od januara…“
Posle nekoliko dana.
„Jelka, vidi, mogu da dođem. Sviđa mi se i program. Jedva čekam taj deo uveče, pa da me onako „nemački“, ali toplo sestrinski, ispreslišavaš. I reci, da ponesem šal ili šorc, tj. kakvo je vreme? Ovde zazimelo uveliko.“
„Divno! Hvala Bogu, hvala Ti! Vreme je lepo. Preko dana ti treba kratak rukav, jutra i večeri prohladne. Neka tanka jaša, marama oko vrata obavezna, sve ostalo imam ja. I molim te, bez broša na Maltu ne kreći, hahaha! U nedelju stižeš?“
„U nedelju popodne, taman na kafu i mehku. Za broš ne brini, hahaha!“
„Makiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!!! Hvala do Neba! Nego, imam za tebe terenski posao koji treba da obaviš pre nego dođeš: Da se vidiš sa Acom, Nelom, Svetlanom i mojom kumom, da obaviš sve neophodne razgovore, da mi posle sve lepo referišeš. Ne mogu da ih pohvatam nikako, svašta im se nešto dešava, ja neobaveštena i daleko, a sve me zanima.“
I tako ode Petar u Amsterdam a Mara na Maltu. Naše devojke je odmah prozvaše Ivana, jer smo sa jednom Ivanom imali slična druženja i u Srbiji i na Malti, i jedva ih ubedismo da je ona Mara a ne Ivana. Doduše, po duhu su iste, to deci nije promaklo, obe smo prihvatili kao tetke najrođenije, obe crnke, vesele i nasmejane. Deca sve znaju, a da to ni ne znaju, matori uvek misle da sve znaju. Nakon što smo ih ubedili kako se zove nova tetka, postala je MaVa. Mara je tetka od iskustva. Ona tetka koja još uvek nema svoju decu ali ima troje „tetkine dece“ i sve već zna: kad da priskoči u pomoć i kad da se povuče, kad da nešto kaže, ili kad da se pravi da ništa nije čula. Iako sam i sama bila prvo tetka, pa tek mnogo kasnije mama, nikada nisam stekla tu veštinu kao Mara. Ja sam bila tetka koja je glavna i koja drugačije ne ume. Sad sam mnogo zahvalna bratu i snaji što su me trpeli takvu. Katarina i Ika bi me voleli svakako i svakakvu, ali jednostavno, nisam umela drugačije.
Dani sa Marom su bili divni. Ujutru bi se, mučenica, budila sa nama u 6.30 ali nije izlazila iz sobe. Nije htela da smeta, jer zna da sam nezaustavljiva poput vihora u rutinskim operacijama kao što su svakodnevni rituali. Nemoguće je bilo ne čuti nas, jer sam sama pakovala hranu i sve što ide uz to za vrtić, budila devojke nekom prigodnom pesmicom, što nije baš uvek bilo tiho, oblačila ih, donosila mleko, odnosila noše u kupatilo, obuvala ih i uvek po nešto zaboravljala i vraćala se. Kad bih se vratila kući, Mara je već nasmejana pila kafu u kuhinji i čudila se kako odmah prionem na obilan doručak, tj. kako tako puno jedem. Da imam problem sa kilogramima, imala bi i ona sa mnom posle takvih izjava, rekoh joj, ali ovako je sve ok. Slatko se nasmejasmo. Nakon zajedničke jutarnje kafe ja sam se povlačila u radnu sobu a Mara u svoju sobu ili je odlazila u šetnju. Onako smireno, opušteno, na „Marin način“, bez grozničave potrebe da se „nešto“ vidi ili da se što pre uslika, ili da što pre obavesti svet o novoosvojenoj tački. Popodne bismo se sastajale u stanu kad dovedem devojke iz vrtića. Igramo se, gledamo crtani, večeramo zajedno a onda ja u kupatilo da okupam decu, a Mara u kuhinju, da je raspremi. To joj nisam tražila, niti bih, no, Mari čovek ne mora ništa da kaže, sa Marom sve to ide nekako spontano. Kad devojke zaspu, zborno mesto bila je dnevna soba, uz obavezni asesoar: vince i meze. Tek tada počinjala je glavna sesija koja bi trajala do kasno u noć. Sve smo pretresle. Sva pitanja, sve dileme, malo u prošlost, malo u budućnost, ali je taj trenutak da sedimo zajedno i potpuno otvoreno pričamo bio je i ostao nenproceljiv, neopisiv, nenadoknadiv. Sadašnjost zauvek. Dva prepodneva smo iskoristile za Valetu i obližnja mesta. Ručale u bašti jednog restorana u drevnom gradu i pile lokalno vino u podne. Za mene neviđeni luksuz koji ne okusih, čini mi se, čitavu večnost. Imala sam osećaj da sam ja negde u gostima po prvi put, osećala sam se poletno, uzbuđeno kao na ekskurziji, ispunjeno i bezbrižno, kao u devojačkim danima (vremenu pre dece). Bila sam zahvalna na Mari, na vrtiću koji moja deca vole, na Petrovom službenom putu, na sunčanom novembru, na svemu tom od Boga datom…