Једна од мојих великих љубави, коју сам такође запоставила услед начина живљења у прошлом животу, је кројење и шивење. У кући мојих родитеља постојала је одувек шиваћа машина марке Мирна на којој је Тата шио мебл када би правио или преправљао каучеве, фотеље, кревете. Био је, између осталог и столар-тапетар. Волела сам ту његову способност да направи нешто од дрвета а онда га упакује у шарени и мекани мебл, који је увек имао посебан мирис и остао ми занавек у ноздрвама. Поред његових руку научила сам да ценим све људе који својим рукама нешто умеју да створе.

Имала сам 12 година када сам и сама села за Мирну и почела да је „терам“. Нема електричну папучицу, већ ону плочу која се помера стопалима у одређеном ритму. Сећам се радости када сам ухватила поменути ритам и кренула да спајам два материјала ситним бодом. Мирна није била баш склона танким тканинама, као што рекох, али смо се обе некако сналазиле. Највише сам волела да преправљам татине кошуље и сакое, тако што бих им одсекла рукаве и крагне, неретко и манжетне, па онда нашивала руске грагне на кошуљама, или неку чипку на сакое и тако носила те необичне сакое-прслуке. Додуше само по кући и дворишту, јер није било прилике да их негде другде обучем. Играла сам се до миле воље по цео дан на сваком распусту, а онда бих увече пред родитеље истрчала у новој креацији сва усхићена. Сећам се да су били углавном радосни, али се исто тако сећам и невеште подршке у стилу: „Ех, како си се ти докопала маказа, све си сатарила…“ Та критка није била озбиљна, сада сам сигурна у то, али ми је ипак скресала млада крила која су кренула да од мене праве шваљу од заната. То ме није спречило да већ за следећу Нову Годину, за дочек код Велике Маје, сашијем од црног тила слојевиту сукњу од тила à la Јосипа Лисац. Онај осећај радости и истинског поноса који ме је изнутра обасјао памтим и данас. Одговорно тврдим да управо због таквих осећања свако треба да зна понеки занат поред онога за шта се школовао. Тако васпитавам и своје девојке. То сам и онда мислила и више пута одлазила да „кибицујем“ кројачке тајне код разних мајсторица, али сам некако била нестрпљива, можда исувише напредно-лудих идеја за њихово схватање, те поменута сарадња није никада потрајала довољно дуго да научим баш све што је потребно, али је било довољно да после могу сама да надограђујем. Након тих неуспелих улога шегрта, почела сам сама да вадим кројеве из чувене Бурде и шијем.

Шила сам углавном себи и Мајци, а џепарац сам до задње паре трошила на тканине. Прво бих направила сукњу и носила је „слатко“, онда бих од те сукње направила шортс, а кад би ми и то досадило, од шортса би настала јастучница која би се, испуњена неким пуфнастим јастуком, који је Тата раније направио, шепурила на мом девојачком кревету и ту завршила своју каријеру. Волела сам и да креирам гардеробу, мада ми цртање није ишло од руке. Но, било је сасвим довољно да могу да нацртам панталоне необично широких ногавица и однесем некој правој кројачици да ми их направи. Нажалост, нисам имала увек храбрости да понесем те своје креације. Што би рекла данашња младеж, нисам имала духа „трендсетерке“. О мом занату се прочуло по одељењу, па сам имала и упита од неких другарица да им понешто сашијем или преправим. Тако је једна Виолета Миленковић била веома одлучна када је дошла код мене са новим фармеркама да их сузим, а ја ништа мање куражна да се прихватим посла и да јој пре него кренемо у школу тог дана очас посла испуним жељу. Увек је носила уске фармерке, без обзира на тренутну моду, а мени се јако допадао тај њен стил и пристала сам да јој учиним. Тада тексас није имао еластина у себи и био је некако крући него каснијих година, те сам се жива намучила да удовољим стрпљивој  „муштерији“. Када сам напокон предала сужене панталоне и Виолета их пробала, схватла сам да ипак нисам дорасла задатку и да је једна ногавица ужа од друге. Но, нисам се олако предала и више пута сам преправљала обе ногавице док није дошло крајње време да кренемо у школу и уз шаљив одговор ставила тачку на тај рад, као и на рад са јавношћу: „Ма нису ти ноге исте дебљине! Нема шансе да ово не умем да урадим!“ Виолета је вриштећи од смеха прихватила моје објашњење и слатко износала фармерке још неко време, али не пропушта ни дан-данас прилику кад сретне моју Мајку да добаци: „Тета Рајка, поздрави ми шнајдерку!“

Сећам се и чувене епизоде када сам драгом пријатељу Јохану за рођендан искреирала и скројила необичну тунику, али Мирна никако није хтела да ради тих дана, већ је стално затезала и кидала конац док на крају није покидала сопствени каиш. На рођендан сам ипак отишла са тим полузавршеним поклоном, уредно руком ушивеним, али је Јохан био човек од разумевања још онда и одмах смислио коме ће је однети на дораду. Није се никада касније сетио да спомене шваљу у мени, на чему сма му и дан-данас захвална и спремна да се искупим.

С времена на време су ме и касније у младости, посебно у студентским данима, хватали таласи креативности и жеље да креирам и шијем, али се нисам никада томе посебно посветила. Недостатак мотивације, недостатак слободног времена или шта већ били су разлог. Признајем, нисам била довољно упорна да развијам тај таленат, али љубав према нечему шта-руке-стварају никада није нестала из мог Бића. Петар је више пута нудио да ми купи шиваћу машину, али сам се нерационалним разлозима бранила, не знајући ни сама од чега.  Но, семе љубави увек нађе пут да исклија, па чак и на не тако плодном тлу, убеђена сам у то.

То се показало истинитим и пре десетак година, када сам се у једном периоду интензивно дружила са драгом Јеленом Ф.К., коју сам подучавала из немачког а она мене из грчког језика. Једном седмично смо се састајале код ње у Земуну и по сат и по радиле оба језика. Обично сам одлазила после мог посла, али не понедељком, јер је она радила само тог дана (не питајте колико сам у неким тренуцима чезнула за таквим радним временом) и остајала неретко до касних вечерњих сати. Пошто је Јела Ф.К. једно у руке невероватно даровито чељаде, и уме да направи, скроји, сашије и извезе шта ти срце пожели, поверих јој моју давнашњу љубав према шивењу. Одмах је предложила да заједно нешто креирамо. Била сам мишљења да то не треба да буде ништа ново, већ да преправљамо старо, те сам јој стално односила разне комаде своје одеће које смо буквално претварале у „нешто сасвим ново“, а она је била далеко другачија од свих оних поменутих „мајсторица“ које нису волеле иновације. Била је стрпљива, сталожена, отворена да чује сваку лудост, и још боље, да се упусти у то да је реализује. Тада сам схватила зашто је тако способна у руке, јер је способна и у главу, а душа јој је широка попут равнице из које потиче…

Овде додати чипку, тамо карнер или вез, онамо перје и дугме, уклопити са шеширом и марамом и ето нове комбинације, био је принцип нашег рукотворства. Толико смо се занеле свим тим да смо планирале да отворимо заједничку радњу под називом МОДИСКИЊЕ, док би на табли испод тог назива стајало и додатно објашњење у стилу старих предратних радњи: „Салон за поправку, преправку и исправку Ваше гардеробе“. Да није остала трудна у то време, сигурно бисмо изгурале ову величанствену идеју, која ме и сад испуњава милином док ово пишем. Већ сам нас видела у неком старинско-романтичном простору старог Беграда, тапетираних зидова, како уз чашу вина наздрављамо нашем послу, а онда слушајући неке шансоне на разним језицима кројимо и шијемо, нашивамо, додајемо, одузимамо… Ја носим неку дугачку плишану хаљину са карнерима, имам конзервативну пунђу и веома модерну муштиклу у десној руци… Сећам се да сам о овоме причала једном колегиницама у канцеларији, без детаља са муштиклом наравно, и да су биле одушевљене. Нису ме одговарале и убеђивале ирационалношћу једног таквог подухвата, како би могло лако да се предпостави с обзиром на многе животне и остале пропратне околности тога доба, већ су ме охрабривале, а још тада сам схватила да снага креативности удружена с љубављу уме да се прелије на сва срца која још увек „охладнела нису”…

Ове зиме смо, као и увек када одемо у Србију на распуст, посетили Старог Оца. Изнебуха ме је питао да ли хоћу једну од две шиваће машине које има у стану. Без размишљања рекох да хоћу и већ сам видела себе како у баба Видиној собици седим и „терам“ ту дивну справу која преде најлепши звук који уме, слушам онај старински радио и певам на два језика чувену „Седела сам за машином, шила сам“. Чим сам је однела у Хоргош, наручила сам мајстора преко драге комшинице Тинде, иначе врсне кројачице-чаробнице, и за непуних недељу дана, машина је била спремна да поруби неке прекриваче, од постојећег дамаста састави неке јастучнице и почне да негује дуго запостављено семе у мом оку, али овај пут стварно. Мајка је била видно задовољна и похвалила ме је споменувши и Виолету Миленковић, онако успут, тек да се насмејемо. „Нека, нека“, охраби ме и моја тетка Мара, „та имаш две девојке укући, није згорег.“ Имам и времена и Лампаш, као и жарку жељу да дам добар пример како је важно знати нешто рукама створити.

Фебруара, 2020.

Наше девојке говоре течно и српски и енглески. У школи уче малтешки, а учитељица тврди да су доста добре у томе. Никада их нисам чула како га говоре, а кад их питам шта знају да кажу на малтешком, кажу: „Бонђу“ (добар дан) и измотавају се углавном. Немачки препознају и понеку реч знају, као и неколико песмица које често певају. (Уводом хоћу да кажем да им језици иду, да брзо капирају и да имају слуха, не знам шта се сад овако расписах…)

Дакле, не знам да ли се и код друге деце која говоре више од једног језика паралелно, као код наше често деси да замене слова, да наопако науче неку реч или је једноставно изговоре на свој начин, па тако „outfit“ буде „елфит“ и нема шансе да их исправимо. „Елфит и тачка!“ каже Василиса и ја у таквом моменту немам намеру да мењам поменути знак интерпункције. Но, понекад не попуштам, али укључим своје дипломатске способности (барем верујем да је реч о истима), па као свака мудра мама кренем разборито и трезвено.

Овај јануар смо провели у Србији, у нашем прелепом Хоргошу, те смо тамо прославили и Божић по јулијанском календару. (Да не буде забуне, славимо и онај по грегоријанском, јер живимо на Малти и трудимо се да научимо децу да своје познају а туђе поштују.) У припреме за Божић спадају и неизбежни поклони. Највише волим да одемо сви заједно у радњу и онда саме изаберу шта желе. Буде то понекад баш успешно, некад се не могу тако лако одлучити, па се и пусти нека сузица, али се ипак на крају договоримо и сви радосни изађемо напоље. Зимус је одлазак у једну суботичку радњу са дечијим играчкама био посебан, јер нису могле никако да се одлуче шта ће, али су смислиле шта ће прво, шта да оставе за други пут. Помислих, па добро, није лоша стратегија а можда и забораве. Но, потоње се не дешава. Знам ја и то, али се све нешто правим да не знам. Василиса је данима после те куповине причала о „оној мајој јисици“ коју је звала „Пингпонг“. Погледам на интернету да се информишем и схватим да је реч о розе лисици са жутом круном имена Пингфонг из неког цртаног филма који већ дуго гледају. Кажем јој да се та лисица зове: Пинкфонг, са ф у другом делу имена и нагласим цело име да ме јасно чује. Кажем и да сам проверила на интернету. К’о велим, важан податак, не причам напамет и дајем добар пример на тему провере шта причаш. Она ме игнорише и наставља по старом. Кира јој се придружује и сада сам ја мањина, а мањина бива обично надгласана… Добро. Потрудих се да ме то не тангира али желим да не бркају ту „јисицу“ са речи пинг-понг, коју тек треба да науче. Једног лепог јутра, док смо се возиле ка суботичкој Саборној цркви, покушах смирено и разборито да објасним. Слушале су ме, а слушала ме је и Мајка, која сматра претераним моја језичка брушења и изразом лица показивала тај став.

• Мама, можемо ли посје мојим те да идемо и купимо Пингпонг? – пита Василиса лепо и културно.
• Љубави, можемо, ако она радња ради, купићемо је, али хоћу да ме сада добро саслушате. Та лисица се зове ПИНКФОНГ. Значи, п као тата Петар а ф као фиш, а не два пута п. Не знам зашто нећете то да чујете и зашто нећете да ме послушате. Па ваљда знам да читам и ваљда сам и ја некада у праву… – Ово потоње кажем помало очајнички, шта мојој Мајци изазове неки осмех у стилу: „Е, сад ћеш да чујеш како си у праву“ и у моменту ми скочи живац, што би каз’ли.
• Добјо мама, у једу – почиње Васка сва разумна, сталожена и велика – ти си у пјаву, аји ми ћемо да је зовемо како ми хоћемо. У једу?

Драмска пауза је потрајала, баба Јајка је праснула у смех, а ја сам се трудила да останем сталожена и без икаквих речи и мисли. Потпуно празног хода у глави. „Мислићу о томе други пут“, помислих и одврнух радио.

Јануара, 2020.

Пролог: Петогодишње близнакиње Тити и Кики живе на прелепом острву на Медитерану, али свако лето проводе у једном малом селу на северу Србије, у зеленој равници, надомак реке Тисе. У пространом дворишту, које је припадало њиховој чукунбаби, поред старинске Куће, у крошњи зова и дуда, имају своју Кућицу на дрвету са кровним прозором где проводе време. Ту и спавају обасјане месечином и сјајем звезда, а преко дана се играју са инсектима и разним животињама или другом децом. Живећи тако са природом уче кроз игру о животу, људима, животињама, свету уопште.

Те вечери се у Кућици на дрвету десило нешто веома необично. Вече је почело, заправо, веома уобичајено: Тити и Кики су вечерале са татом и мамом, обавиле вечерњу тоалету и кренуле у своју Кућицу на дрвету где су лети спавале. Јулска ноћ је била топла, мирна, мирисала је на лето, на штале и летње цвеће. Црврчци су певали увелико, на небу су се упалиле звезде а Месец је такође већ био на свом месту и сијао најсјајније. Девојчице су легле у свој кревет и као и сваке вечери загледале се кроз прозор на крову Кућице.

После последње речи Тити зевну и заћута. Кики је склопила очи и само што није отпловила у царство снова кад се зачу неки тресак на крову: бам!

Но, пре него што су заустиле да зову родитеље, видеше на кровном прозору нешто сјајно. Кики се охрабри и отвори прозор, а у Кућицу упаде прелепа сјајна звезда, велика колико и девојчице.

• Ко си ти? – упиташе девојчице углас.
• Ох, извините драге девојчице, дозволите да се представим, ја сам звезда падалица Радица –  представи се звезда љубазно и трепну љупко, шта је имало и пратећи звук: „Блинк!“
• Па шта радиш на нашем крову онда? – упита је Тити радознало и одмах се расани – Звезде не падају на кровове, него негде далеко!
• Нешто сам се замислила и уместо да паднем у море, падох на вашу Кућицу. Опростите, молим вас и звезде умеју да се замисле. Молим вас не љутите се.
• Ма не љутимо се, ми волимо звезде, свако вече вас гледамо кроз овај прозор.
• Па знамо ми то, и ми гледамо вас и радујемо се вашим причама а посебно молитви, коју слушамо свако вече – рече звезда и благо порумени – Надам се да се не љутите што вас прислушкујемо, то није лепо, знамо, али нисмо хтеле да вас плашимо.
• Не љутимо се – рекоше девојчице – Но, било би лепо да знамо да нас слушате – додаде Кики – Нас је мама учила да се то не ради…
• Сад си нам то рекла и опроштено је – рече Тити – Мама исто каже да треба праштати и заборавити одмах, зар не, секо?
• У реду… него, знате, ја сад имам један велики изазов, да не кажем проблем, како ваша мама уме да каже. (Звезда опет порумени.) Треба да паднем у море, а овде нема више мора.
• Како то мислиш нема више мора, па ми смо овде сваког лета већ неколико година и никада га није било.
• О, да било га је, много година раније, ви се тога не можете сећати.
• Тити, да питамо баба Рајку – рече Кики сестри.
• Ах, ни она није видела море, мада зна за то. То знају многи људи, али га нису видели, а ми звезде смо га виделе, јер смо мнооооого старије од људи.
• Шта хоћеш да кажеш? Да си старија од наше баба Рајке?! – девојчице су биле зачуђене.
• Да, тако некако, но то сад није важно. То море се звало Панонско море и било је свуда овде около, око ваше Куће и села. Ми, звезде падалице волимо да падамо у море у јулу, јер је вода тада најтоплија, и кад паднемо на дно, претворимо се у сјајну морску звезду. Тако улепшавамо дно мора, обрадујемо рибице и цео подводни свет, али сада – звезда заплаче – сада то не могу да урадииииим, јер сам промашилааааа…. Звезда је неутешно јецала а девојчицама је било јако жао и умало нису и оне заплакале са зведом, кад се Тити сети нечег врло важног:
• Чекај, звездо Радице, чекај, саслушај ме, имам идеју! Наша мама каже да увек постоји неко решење и да не треба очајавати, јер кад очајаваш, не верујеш.
• Шта не радим? – упита звезда уплаканих очију.
• То сад није важно, објаснићемо ти други пут – дода Кики брзо – У свакој ситуацији можемо да нађемо решење, а не да одмах кажемо како нешто није добро и да кукамо, је ли тако секо?
• Да, тако је секо, ми знамо како да ти помогнемо, али нам треба тата за то.
• Не, не, он неће разумети, родитељи не разумеју овако нешто – заплака звезда Радица поново.
• Наши родитељи разумеју, јер они желе све да разумеју а имају и поверења у нас, и знају да је свако наше питање са неким великим разлогом. Немој да бринеш за то, а наш тата има много искуства са рекама и морима, имаће сигурно неко решење за то Панонско море или шта већ.
• Добро, хајде, зовите га, али он мене не може да види, то могу само деца.
• Не треба да те види, ми ћемо га питати како би он решио овакву ситуацију и он ће имати неко решење, сигурне смо. Хајде секо, назови их.

Тити узе слушалицу телефона који су направиле са родитељима а који је повезивао Кућицу на дрвету са Кућом и позва тату да одмах дође. Мама и тата су, наиме, навикли на то да девојчице постављају много питања, посебено пред спавање, и никада им није било тешко да им одговарају на иста. Добро су знали да је добро кад деца питају, кад их много тога интересује и радовали су се сваком питању. Увек су имали времена да саслушају шта девојчице занима, да пронађу прави одговор, па ако треба и да нађу неку причу на одређену тему.

• Ево ме девојке, о чему се ради? – Рече тата увлачећи се у Кућицу на двету и смештајући се на под поред кревета – Лепо сам рекао да ова Кућица треба да буде већа – додаде полугласно, онако за себе.
• Тата, да ли ти знаш да је овде некада било море? – упита га Кики.
• Знам. То је било Панонско море које је пресушило и оставило оранице богате минералима, тако да су све њиве око нас, укључујући и нашу башту и виноград, некада биле његово дно. Зашто вас то занима?
• После ћемо о томе – рече Тити – а да ли има неког другог живог мора у близини и како бисмо могли до њега?
• Хм, па нема баш у близини море али има река, река Тиса која се улива у реку Дунав а река Дунав се улива у Црно море. Многи људи плове бродовима овом рутом. Мама и ја смо такође…
• Хвала тата, диван си, баш си нам помогао – рекоше девојчице у глас – можеш ли сада да идеш, молим те?
• Могу – рече тата помало збуњено и оде и добаци са прага Куће – Лаку ноћ, лепо спавајте! Сутра можемо на Тису!
• Лаку ноћ и теби, хоћемо – узвратише девојчице и закикоташе се.
• Јеси ли чула звездо Радице? Ето ти решења! Прво падни у Тису а онда је замоли да те одплови до Дунава а онда Дунав да те одплови у Црно море и то је то!
• Мислиш да ме однесе?
• Како год, не зановетај, већ крени да обрадујеш подводни свет, сигурно те чекају и радују ти се!

Девојчице су биле јако срећне да су помогле звезди која је и сама још више блистала од среће.

• Хвала вам, баш сте добре другарице – рече им звезда – увек ћу вам памтити ову помоћ. Имате ли неку жељу да вам је испуним као знак захвалности?
• Молим?! Звезде не испуњавају жеље! – узвикну Тити.
• Наравно да испуњавају, ако верујете –  слатко се насмеја звезда.
• Сад верујемо и у то. Желимо да упознамо и твоје другарице, друге звезде.
• И Месеца – додаде брзо Кики – уживамо у његовом сјају а имамо и много питања да му поставимо…. аааааааа – рече и зевну.
• У реду. Испуњено је. Сад спавајте и лепо сањајте.
• Хоћемо ли те икада опет срести? – упита је Тити тонући у сан.
• Можда, не знам, али све је могуће ако верујете, одох сад у Тису – додаде звезда Радица подижући се ка небу док су девојчице са осмехом заспивале.

Лепо је некоме помоћи, јер срце од тога расте а душа блиста, деца то знају. Лепо је и имати некога да ти помогне, да можеш на њега да се ослониш.

Најлепше од свега је бити некоме Звезда и веровати да је све могуће.

Пролог: Петогодишње близнакиње Тити и Кики живе на прелепом острву на Медитерану, али свако лето проводе у једном малом селу на северу Србије, у зеленој равници, надомак реке Тисе. У пространом дворишту, које је припадало њиховој чукунбаби, поред старинске Куће, у крошњи зова и дуда, имају своју Кућицу на дрвету са кровним прозором где проводе време. Ту и спавају обасјане месечином и сјајем звезда, а преко дана се играју са инсектима и разним животињама или другом децом. Живећи тако са природом уче кроз игру о животу, људима, животињама, свету уопште.

Тог дана је у Кућици на двету било веома весело, јер су Тити и Кики имале госте. Девојчицама се придружила њихова другарица Димитрија, која је такође живела у једној страној, далекој земљи, али је лета проводила код баке и деке у истом селу као и наше јунакиње. Када би Димитрија дошла, Тити и Кики су биле пресрећне и желеле су да са њом поделе све што им се десило од прошлог сусрета. Дане су проводиле заједно од јутра. Често би цртале заједно, играле се у песку, купале у базенчићу, правиле фигуре од пластелина, играле се лоптом, прескакале ластиш, а увече би седеле у Кућици на дрвету читале и причале приче, све док Димитрију не би бака позвала на спавање. Понекад би и она преноћила код својих другарица и те ноћи су биле посебно чаробне.

Други гост је био Димитријин брат од тетке Сергеј, који је био нешто млађи од њих три, али су га радо примале у друштво, јер су га јако волеле, као и он њих, а још је и умео лепо да се понаша и дели играчке. Ни мали Сергеј није живео у селу, већ у једном граду удаљеном сат времена вожње, али је у овом селу имао чак три бабе и једног деду и радо их је посећивао.

Док су се деца играла на тераси Кућице на дрвету изненада је пао један ластић на играчке. Сви су били изненађени али не и мама Ласта, која је одмах слетела крај свог птића и веселим цвркутом га бодрила да поново узлети.

• Погледајте, ласта! – узвикну Сергеј.
• Да, знамо целу породицу, живе ту испод комшијске стрехе, код Јоли-нени, погледај Сергеј – рече му Тити и показа на пажљиво саграђено гнездо недалеко од дрвећа у чијим крошњама је била Кућица.
• Наша мама каже да су јој то омиљене птице и да се са њима дружила кад је била мала – објасни Кики откуд то познанство.
• Баш са овим ластама? – упита Дмитрија сумњичаво и подиже једну обрву.
• Можда не баш са овим, али сигурно са њиховим рођакама, јер то гнездо стоји ту јаааако дуго – прискочи Тити да појасни.
• Тако је – однекуд се створи мама Ласта – сво троје сте у праву, у неку руку. Ми ласте кад једном направимо гнездо, дуууууго живимо у њему. Генерацијама, и сви се познајемо међусобно.
• Али ви нисте ту све време – подсети је Димитрија.
• Тако је, нисмо. Ми смо птице селице. Лети живимо овде а зиму проводимо на југу.
• Драго ми је. Ми смо деца селице, и ми лета проводимо овде а зиму на Медитерану – закикота се Кики – Наш тата каже да је то за нас тако нормално, а сад видим да нисмо једини… – весело дода и сви се насмејаше.
• Па баш сте духовите девојчице! То је лепо, да нисмо неки род? – прихвати Ласта шалу.
• Мислим да ипак нисмо – одговори јој мали Сергеј истим тоном и смех се појача.
• Децо драга, то је леп живот, потпуно вас разумем. Мислим да треба да уживате у таквом начину живота, има ту пуно тога лепог, рекла бих – рече ласта – и овде и тамо.
• Има, то је баш баш узбудљиво, је ли тако другарице? – потврди мудра Димитрија.
• Тако је, само што се наша мама сита исплаче кад одлазимо одавде, и онда је данима тужна… – тихо заврши Кики своје запажање.
• Да, мама је некако срећно-тужна чак и кад дође овде, то тек не разумем – подсети Тити на то да деца све виде, и све чују.
• Људи се често везују за места из којих потичу – рече ласта – без обзира из којих разлога су их напустили. Ваша мама воли да борави овде, јер је ту боравила и као дете. Знам то, причале су ми неке ласте које су у вашој штали имале гнездо…
• Дааааа! Мама нам је причала како је посматрала ласте док хране своје ластиће.
• Тако је, деца се стапају са природом и уживају у сваком тренутку и није им битно где су, већ с ким су, њима је заправо важно да су са мамом и татом, са баком и деком и другима које воле. Било би дивно да остану да цене те благословене тренутке који ће их пратити кроз цео живот. Деца су чисте душе и зато разумеју језик птица и животиња, зато умеју да се спријатеље са звездама и цвећем. Зато и ми птице волимо децу и кад год нам се укаже прилика, причамо са њима.
• А јеси ли и ти тужна кад се селиш одавде и оданде? – упита је Димитрија.
• Неееее, ја нисам тужна кад одлазим одавде или оданде, ја се радујем новом сусрету и новом искуству. Једноставно, волим да сам овде кад сам овде, и тамо кад сам тамо. Схватате ли? Кад сам овде, волим ваше двориште и башту, овај кров и моје гнездо, и ово зеленило, и равницу и Тису и вас. Вас посебно волим! Не размишњам шта је тамо остало, јер кад одем тамо, онда ћу волети оно шта је тамо, и тако у круг…
• Па то је лепо. И ми волимо ову нашу Кућицу и нашу Кућу и играчке и двориште и све људе овде а кад одемо на Малту, уживамо у купању у мору, у игрању у песку, имамо пријатеље које баш баш волимо, и играчке и … Је ли тако секо? – подсети се Тити шта све воли.
• Дааааааа, ласто, ти си једна баш паметна птица! – рече Кики весело.
• И ја волим кад сам овде! Увикну Сергеј, који их је све време ћутке слушао и правио неку предивну лађу од коцкица.
• И ја волим кад сам овде и волим кад сам у Енглеској, а волим и кад одем у Швајцарску код баба Марије – узвикну Димитрија, која је истог момента схватила чаролију ластиних речи. Мораћу ово да испричам мами, јер и моја мама плаче кад одлази одавде, као и ваша.
• Можда маме ово не знају… – рече Тити као да размишља на глас.
• Знају, знају – насмеја се Ласта цвркутаво – само су маме посебна бића, па се понекад забораве, а то ћете схватити кад и саме постанете маме. Мада сте ви нова генерација мама, али о томе други пут. Одох, имам посла, желим да искористим дан!

И тако ласта оде да ухвати дан а деца наставише започету игру, јер она то раде кроз игру.  Тако се у целој васељени успостави хармонија која увек настаје када дечија срца пригрле неку животну мудрост. Од тога певају и птице и цвеће, од тога звезде сијају јаче а трава расте брже. Деца се лепо уклапају у ту слику, јер срцем препознају истину.

А одрасли?… Хм, са њима је мало теже, али и њима је то могуће ако верују да је могуће.

Новембра, 2019.

Из душе моје изникле сте
Очију купинастих
Искричавих
Пути беле
Анђеоске
Образа румених
Као небо на Празник
У смирају дана

Младице
Тек изникле

Из очију мојих прогледале сте
У свет шарен
Свакојако чудесан
Да га обасјате
Обојите
Да га улепшате омекшате
И надживите
Осмесима својим
Блиставим

Два драга камена
Која у души носим

Од љубави моје саздане сте
И истом задојене
Спремне за пут
Који само ви знате
А ја могу само да га благосиљам
Молитвом шапутавом
И вером свемогућом
Да га замиришем
Дуњама комшијским на ормару
Украсим
Сунцокретима јулским
У равници непрегледној
И употпуним
Речима написаним
И оним неизговореним

Пупољци нежни
Тек зарудели

Благослов сте Божји
У крило ми спуштен
Да ми Биће обасјава
И очисти га
Да из њега изнедри оно најлепше
Да вас гледа слободне
Да од вас учи и ради вас Слободи тежи
Да у вама гледа одраз
Живота свог

Молитво моја услишена
Зоро моја тек зарудела
Небо моје звездано непрегледно
Две капи росе на лубеницама сочним
Васкрсу живота мог

Кћери моје
А опет и заувек
Само своје

Новембра, 2019.

Пре неки дан отишла сам са девојчицама у једну књижару-сваштару, тзв. stationary, да купимо блок за сликање, лепак и уље поморанџе за освежавање простора (списак је у прилог разноликости садржаја дућана). Те малтешке радње посебна су прича, нема чега нема и увек се изненадим шта све тамо могу да нађем. Често имају и апарат за фотокопирање или могу да штампају фотографије. Има их у сваком крају. Обично су мале и тесне, и човеку је потребно много времена да их детаљно разгледа. Често их обилазим, јер волим да се информишем где чега има у нашем „малом мисту“, па кад ми нешто устреба, само скокнем до те и те радње, не лутам.

У ово доба године, сви поменути објекти ПУНИ су играчака и божићних украса, и нису баш места на која треба отићи неспреман са децом. Но, касно беше да мислим о томе, јер сам већ била у реду а девојчице клечале поред неке лутке на позицији „на извол’те“, на самом улазу. Обавих куповину и кренусмо у ауто, као да не следи мали али значајан тектонски поремећај.

Кира: Зашто нисмо купији ону јутку?

Ја: Не можемо и данас да купимо играчке, купили смо јуче Минику и малу Барбику које сте изабрале када смо ишле по рођендански поклон за Џејмија – подсећам их на јучерашњу куповину и њен циљ, па и исход.

Василиса: Зашто не можемо?

Ја: Мислим да није у реду да баш сваки дан купујемо играчке. Требало би да се прво играте са онима од јуче.

Кира: Али тјеба да купујемо игјачке баш сваки дан! Увек кад их видимо. Оне су тужне у јадњама, оне воје да буду у неким кућама где има деца а не да живе по неким јадњамааааа – и горко заплака.

Остадох без речи неколико минута. Да смо у некој другој ситуацији, одмах бих је загрлила и препустила се милини да нас преплави и бура прође, овако – речи су ми биле једина „алатка“. Кад сам се мало саставила, крену из мене вербална река, за коју нисам била сигурна из које године датира и коме шта објашњава. Рекох да их заиста потпуно разумем, али да мисле мало и на нову Минику и малу Барбику које су остале саме код куће, па пређох на то шта све могу да раде са њима, у коју кућицу (од четири) могу да их ставе, и како и оне могу да буду тужне јер се нису играле довољно а већ се траже нове… Избегох да их подсетим на гомилу играчака које имају, јер нисам сигурна да деца на овом узрасту то схватају као одрасли. Толико сам се унела у причу и успела да им скренем пажњу, да су најпре почеле нешто између себе да причају, а онда и да ме искључе из разговора… а баш сам се нешто унела у причу и дете у мени је све схватило.

Новембра, 2019.

Понекад сам као она лутка

Коју су девојчице направиле

На огради кревета белог

Нема

Хладна

Гвоздена

Имам главу немам лице

Сва сам у себи

Не могу напоље

Све и да хоћу

А нећу

Лепше ми је унутра

Изнутра

Како год

Подигао ми се моравски муљ

Признајем резигнирано

Кажеш да ће проћи

Да више волиш Тису него Мораву

У мени

Да је Тиса јача

У мени

Но ја знам снагу сваке од њих

Живим их скоро пола века

Проживљавам и преживљавам

Њихове поплаве

И суше

Волим их подједнако

Прожета сам њима

Боје ми очи и кожу

Испирају мождане вијуге

Снаже моје биће

Волим их подједнако

Понављам да бих чула

Само што не умем увек

Вешто да их спојим

И као Велика Река потечем

Слободно и снажно

У загрљај Творца

У Слободу

Октобар, 2019.

Сако вече пред спавање у нашој кући се читају приче. Нас двоје најчешће, али и њих две (4.5 год) када желе да нам покажу да су велике. Ми тада слушамо и растемо као квасац, што би рекла баба Рајка. Након што угасимо светло, ако се одмах не заспи, мама треба још да исприча неку кратку причу. Обично измишљам приче на лицу места. Већ дуже време имам серијал са истом темом и варијацијама на њу: две дивне девојчице живе у једном лепом селу (Хоргош), у прелепој жутој Кући (која личи на розе кућу, увек ме допуни Кира) а у дворишту имају кућицу на дрвету са прозором ка небу. Кроз тај прозор их стално посећују разни гости: од бубица до Месеца и звезде Данице. Толико задовољства ми причињава то измишљање у тренутку, да се потпуно унесем и предам, те понекад не видим да су заспале;  а неретко и сама утонем у неки полусан и осетим мирисе које речима призивах. Кроз те приче провуче се као лахор и моје детињство проживљено у поменутом окружењу, па сва се разнежим и маштању нема краја. Држи ме и у сну. Синоћ сам причала истиниту причу о ластама које су хоргошку Кућу посећивале редовно и гнезду које су направиле.

„ У нашој штали живела је кобила Чинка, а кад дође лето, тамо су долазиле и ласте“, почела сам да приповедам. „ Лепе, плаво-беле птичице, са прелепим главама и доброћудним окицама. Много сам волела да посматрам како родитељи ласте хране своју децу, ластиће, а жута штрафта испод њихових кљунића била је, просто, чаробна. Често сам је сањала…“

„А на кога си ти личила кад си била мала, на мене или на Тити (Василисин надимак)?” прекину Кира мој занос и врати из штале у кревет.

„На обе”, снађох се у тренутку „некако помешана сам била”, додајем и сама себи звучим смешно, али је стварно тако. „Као што је тата био причљив на Тити а умиљат на Кики…”

„Али на коју више?” упорна је.

„Хм, то не знам тачно, али кад погледам слике, понекад имам твоје очи и Титин осмех (пољубим радознале купинице), а понекад ми се учини да имам твоје зубиће и Титину браду (љубим поменуту брадицу), или…”

„Да нам покажеш те слике да и ми видимо то помешано”, озбиљна је, док јој се сан шуња иза трепавица.

„Хоћу, кад одемо у Хоргош”, кажем разнежена до суза, што због поменутог одласка, што због заједничких успомена на детињство које ће их пратити кроз живот, али ипак највише због тога, што сам баш сва таква, на разне начине, помешана.

Октобра, 2019.

Само још понекад

Погоди ме мисао давнашња

И као стрела заболи

Ако је одмах из срца

Ишчупам

Преживим дан

Ако не

Као отров рашири се по телу

И чини да ми

Колена клецају

Руке  подрхтавају

Да ми се утроба кида и увија

Лице гужва у плач и крик

Само још понекад

У ретким тренуцима одсутности

Осмех ми се заустави на прошлим данима

На давним љуштурама нас

На свему шта смо били

Шта смо могли постати

На свему давнашњем

И данас помало страном

Помало заборављеном

Само још понекад

Завирим нехајно у оне додире и речи

Изговорене па заборављене

Написане па спаљене

У оне снове недосањане

И обећања за радовања

Само још ретко

Помислим да је најбоље овако

Док се само понекад

Сетим

Завирим

Осмехнем

Запишем

Октобар, 2019.