U inat Keri Bredšo

Sanjah prošle noći da se Keri Bredšo (da, „ona” Keri) doselila u BGD. Ostavila muža i decu, (ili su oni ostavili nju, sad već nisam sigurna, jer kao i posle svakog sna, i posle ovog bledi utisak) i odlučila da svoj mali život majke-spisateljice-pomodarke (trendseterke, što bi mladi rekli), preseli u Veliki Grad (u pozadini kreće Bajagin „Grad“). Pošto ima dovoljno novaca za život, te je ponela razne platežne kartice, jašta, ne mora da radi za platu, već se angažovala u nekoj nevladinoj organizaciji (a gde bi drugde sa onakvim referencama, rekli bi zli jezici) i bavi se kulturom i obrazovanjem. Što bi kaz’li, leba uzima poštenom i stručnom svetu. Uuuu, tu mi ne bi pravo, jer sam baš juče pisala jedan projekat za naš obrazovno-kulturni centar, zvani SOKC, i krenula u pregovore oko realizacije lepih događaja, te mi, ova Kerica nimalo nije trebala. Pošto je ona to što jeste, o’ma’je krenula u razne akcije: postove i fotografije iz njene bajne svakodnevnice (u stilu „nekapocrkajudušmaniodmoglepogživota“) ne postavlja na društvenim mrežama, kao sav normalan svet, ma neeee, ona to sve objavljuje po bilbordima i autobuskim stanicama, pa dok pomenuti pošten svet šeće gradom, ili lista FB, može da čita njene umotvorine. Pa, iskrena da budem, osetila sam ljubomoru u stilu „pa kako se ja toga nisam setila dok sam živela u Veliom Gradu, pa da se od mene prepisuje?“. Drugo, naša Kerica  i dalje piše kolumne (dobro de, i onomad se time bavila) i preko svojih kontakata objavljuje ih po fensi časopisima (koje niko normalan ne kupuje niti čita, osim kada im neko uvali sa osmehom, pa nije red odbiti), koji se finansiraju iz raznoraznih sumLjivih fondova, što bi opet neki kaz’li (ali se to Kerice nikako ne tiče, jer ona samo radi „svoj posao“) i svi joj naručuju tekstove i angažuju je, kao da je bogomdata. Treće, i najgore, Kerica osniva školu. E, tu sam se već uvredila. „Molim?! S kojim pravom moliću lepo?!“, dreknuh ona druga ja u snu, umalo me probudi, sve misleći na našu malu Školu na Kamenu, koju smo stvarali u teškim porođajnim mukama koje i sad bole a koja nastavlja sa radom u oktorbu, i za koju bdv. neprestano pravim planove. Pa šta ona misli, veli mozak moje ja, pa to je tek taki pos’o, pa treba tu potegnuti, zategnuti i stisnuti petlju…ali, ne lezi vraže, setih se, kao, da Kerica ima odličnu zaleđinu na BU i da joj je sam rektor veoma blizak prijatelj. E, tu sam odustala, jer nije moje da se mešam u lične odnose kojekakvih belosvetskih (naleteh pre neki dan na tekst o ljubavi Pavića i njegove druge žene i ziher ga je moj mozak linkovao ovde, nema druge)… Jes’ da Kerica ni onomad u seriji nije volela da čita, tj. nije čitala, ali je sad odjedared postala načitana i obrazovana i sve se druži sa nekim finim, glamuroznim svetom, svi je nešto vole (barem to tako izgleda na bilbordima i autobuskim stanicama), nosi lepu graderobu (ali sve su to sponzori dali, pa znamo mi to sve), pojavljuje se na modnim revijama, književnim večerima, koncertima klasične mizike isključivo, sreće se svuda, jedino mi u crkvene krugove nije probila; e, tu sam te, lutko, čekala, nemaš ti kartu za tu vožnju, misli se ona ja, i nekako mi bi lakše (poslednjih nekoliko poseta ovih dana imala sam baš od najfinijeg soja ljudi iz pomenute sfere i bila u snu nekako ponosna što se tu barem ne ulazi tako laHko. Dobro, de, možda se može i ući, ali se nemre opstati dugo.)…

Probudih se sabajle, kao i obično, i pomislih da u negližeu u kantri-stilu sa sve čipkama uskočim u čizme, zgrabim motiku i uletim u moj vinograd da kopam jedan sat i otresem sa sebe teskobu k’o inje, ali shvatih da je kiša, da Tibi-bači neće doći i da mogu mirno da popijem kafu i uživam u svom malom, tihom, subotnjem jutru… Pustih radio na kojem je skala zaglavljena na NS i život nastavi da “teče u laganom ritmu”…

p.s. Ne znam šta se dešava u mojoj podsvesti, jer sam nedavno sanjala i Bajagu, i sve zapisala, ali taj tekst čeka „stilizovanje“, jer ako ga Kerica negde i pročita, a nije sređen cakum- pakum, dobiću keca iz stila, a to tek ne volem.

Septembra, 2022. godine

Jesen u Horgoš dolazi postepeno i neprimetno. Već negde pred Preobraženje – dok smo još uvek opijeni avgustovskim toplim večerima i dok u sitne sate sedimo detinje bezbrižni na tremu, sa čašom slatkog vina sa peska kao kadgođ naši preci… zagledani pritom u zvezde, golih ramena i bosih nogu, slepi za rastanke – Jesen se spusti sa vrha komšijskog bagrema, poput lahora, dakako zdravo kamuflirana, i prošumi dvorištem, tik pored naših nogu. Ni ne okrzne nam pramen kose, niti zagolica mačkin brk, ali je mi uhvatimo u tom šuštanju po jarom sprženoj travi, i samo na trenutak, usled pomenute opijenosti i naivnosti, propustimo prisenak studeni u srce… Onda hitro odmahnemo glavom, ne bi li rasterali teški osećaj i nastavili utapanje u zanesenost letnje noći…

Kada želi da se pokaže u našem lepom selu, Jesen to uradi najpre ispred Muzičke škole. Još dok niko ne vidi, verovatno u praskozorje, prošara krošnje drevnih kestenova, koji još uvek dremaju letnjim snom, a onda nonšalantno poobara poneki listić, čisto da se tog jutra prvi prolaznici ili biciklisti prenu iz zamišljenosti kada pregaze rupičasto-šuštavi zeleno-braon tepih.

U trenucima pune raskoši, Jesen se razbaškari u porti naše male, stoletne crkve, po pijaci – uglavno petkom, kada je ista najbogatija – po bujnim krošnjama drvoreda duž glavne, ali i nekoliko sporednih ulica, i prostre svoj plašt po sitnoj kaldrmi sve do železničke stanice. Može se sresti i na groblju u zoru, dok kratkim zracima miluje imena onih koje zna još od preklane sa njiva i vinograda, a koji su je, zbog njene nezgodne naravi,  ponekad hvalili, a vrlo često proklinjali. Omiljeno joj je, pak, oslanjanje na duše starih, očuvanih i naseljenih kuća sa lepim zabatima i bajkovitim prozorima – na kojima se smeše prababine firange – kao i na ornamente i ukrase koji se neprimetno krune na napuštenim, neoplakanim i skoro potpuno zaboravljenim rukotvorinama, neimara iz davnih vremena… Samo u tim danima možemo osetiti milinu jesenjeg sunca u potiljku, i blagi miris Tise preko polja, kojim nas Jesen časti, jer je, izgleda, upravo sada na vrhuncu moći…

A kako odlazi jesen iz Horgoša?

Ne znam, jer odemo uvek pre nje… obraza i vratova mokrih od suza koje izviru upravo iz one studeni, nedavno propuštene na trenutak u srce, tamo negde pred Preobraženje…

Septembra, 2022. godine

„Egzistencijalni vakuum se doživljava kao stanje dosade.”

Kako vreme odmiče, ne zapisuju mi se dani, jer su uglavnom slični. Juče nam je Nevena donela neke namirnice a ja nisam mogla da se setim kog dana je bila, pa je ne pomenuh. Dogovorile smo se da joj umesim slavski kolač za nedelju. Obradovah se da barem nekako mogu da pomognem da pripremi prvu slavu. Osim toga, to je i moja devojačka slava, slave je i svi Jablanovi potekli od Gavre. Pokušavam da se setim svih koji će sutra slaviti, kako bih na vreme čestitala…

Našu prvu slavu smo slavili davne 2000. godine a recept sam dobila od moje drugarice, sestre Julije, monahinje iz manastira Piperi u Crnoj Gori: „Najpre se pomoliš Bogu i Sv. Vasiliju Ostrškom, posle možeš kako hoćeš“, počinjao je recept, koji i dan danas čuvam i dok mesim svaki slavski kolač, a godišnje je to barem tri puta, molim se uvek i za sestre pipreske, pored svih koje u srcu nosim. Tako je bilo i ovaj put, spisak je bio podugačak a vremena na pretek. Predveče zamesih, pa onda pustih da kuća zamiriše na vanilin šećer i koricu limuna, na radost, na Carstvo Nebesko…

Do večeri je bilo lagano, čas mađarskog, moja dva časa, posle ručka uglavnom smo se odmarali, opet neki film o zmajevima, čitali, igrali se, pisali… Kumovi su nam doneli nešto hrane, da ne umremo od gladi, i to baš u finišu ovog eksperimenta.

Subota je dan za odmor, zaključih.

„Vidimo da je za duševno zdravlje potreban određeni stepen napetosti, napetosti između onoga što je već postignuto i onog što još mora da se uradi; odnosno, između onoga što već jesmo i onog što tek treba da postanemo.”

Postaje naporno što je svaki dan sličan prethodnom i što mi ponestaje snage da se oduprem dubinama ka kojima me vuku pojedini trenuci. Barem je napolju sunčano i radna soba, u kojoj uglavnom provodimo vreme, obasjana i topla. Ovogodišnji novembar je topliji nego ranijih godina, barem se ne sećam da je tako bilo prošle i pretprošle godine i uživam u suncu na terasi ili krovu. No, danas devojke nisu htele na krov…

Uobičajeno pre podne u našem stanu: knjiga i kafa zajedno, pisanje raznih tekstova, devojke imaju onlajn školu („onlajM“ što bi one rekle), dogovaramo se šta ćemo za ručak, petak je, nešto lagano, imam i dva časa, jupiii, gledam „Oko magazin“, čujem se sa Majkom, Katom, pravi se Ježeva kućica i gleda basna po ko zna koji put, vežba se srpski, piše se domaći za maltešku školu, onda 25 minuta klavir. Najveći utisak na mene ostavlja Vasilisina rukotvorina lisica Mica koja ima srce u grudima; lego-srce. Inače, udove je povezala čačkalicom, kao i ogromnu jagodu koju drži na ramenu. Pitam je odakle joj ideja i grlim je snažno:

• Sedela sam i dugo mislila i onda smislila, kaže pametnica a meni dođe da je nikada ne ispustim iz zagrljaja… Kirine rukotvorine su malene i isto prelepe. Ona je napravila i jezerce i zeca poštara na starinskom biciklu kakv je videla na filmu. Mnogo vole da kombinuju već postojeće igračke sa onim šta prave, to me tako raduje. Deca stvarno umeju sve da ulepšaju. Peki je završio biblioteku, uskoro je unosimo unutra i sve knjige idu tamo, jeeee…

Svako veče zapišem ponešto o već proteklom danu, pa kad stignem sednem da sastavim tekst, no kod petka sam samo napisala da su njih troje mesili kiflice a evo, nekoliko dana nakon toga ne mogu da se setim šta je još bilo. Išla bih tako rado napolje, kad budemo izašli, šetaću sa mama Džeki oko cele Marsaskale dok ne padnem u nesvest; hoda mi se pored mora, hoću nazad u normalan život… mislim da kriziram…

„Kada arhitekta želi da učvrsti luk koji nije siguran, on će povećati opterećenje koje ga pritiska, jer se tako čvršće međusobno povezuju elementi luka.”

Ustajem čila i vesela, divna energija posle sinoćne konferencije me ne napušta. To je taj osećaj, to je ono šta čini život smislenim: raditi nešto na opštu korist a biti usput i sam preplavljen milinom. Svesno sam prigrlila tu emociju i misli, i odlučujem da ću imati sjajan dan, a ujedno i moja porodica. Pišem izveštaj sa skupa za naš sajt, a napisala sam ih tokom onih 15 godina na stotine, no, nikada nisam sela odmah sutradan da to uradim, nego mi treba koji dan da se nateram. Sad se nisam morala naterati, bila sam naterana milinom iznutra. U 10.30 imam onlajn intervju za crkveni radio Glas iz Niša o pomenutom skupu. Urednik radija je moj dugogodišnji saradnik, učesnik na KASovim seminarima i dobar prijatelj. Nedavno smo se rekonektovali na najlepši mogući način: spominjao me je sa divnom Jelenom LJ, a ona mu je prenela šta sad radim. Znao je gde sam, ali se nismo čuli od zime 2016. kada smo se pozdravili.

Dobijam nekoliko sjajnih ideja za nova dešavanja u SOKCu, odmah reagujem i čujem se sa raznim ljudima, pišem mejlove, dogovaram ugrubo kako bi to sve izgledalo i pitam se kako bi sve bilo lepše da nema ove proklete korone… Čim izgovorim tako nešto, dobijam bezglasni odgovor u glavi da je sve savršeno. U „jedu“, kažem pomirljivo i pozovem devojke da idemo na krov.

Devojke su imale onlajn nastavu i tužno mi saopštile da će je biti samo još dva puta. Bilo mi je čudno da se ne raduju što će u utorak već otići u školu i videti svoje drugare, ali ih razumem da je ovo nešto novo i da se u pauzama igraju svojim igračkama ili vežbaju da voze rolere, a to nema cenu. No, već to popodne su počele da kukaju kako im se ide u park. Dobar znak, pomislih. Petar završava biblioteku, pedantan je i spor, ja to radim malo brže i više ofrlje, jer ne mogu da dočekam rezultat. Mislim se, dobro da se on latio ovog posla. Posle sprema papire za crkvu, štampa li štampa, telefonira, divim mu se da se prihvatio tako komplikovanog zadatka. Uzimam da napravim kupus salatu, pre toga probam čvarke koje nam je Boban juče doneo i sipam dunju za majstora i sebe.

Pred očima vidim odjednom svog tatu kako pravi salatu i postavlja sto. Isto je novembar, samo je u kući založena vatra a on secka kiseli kupus, čiji se miris, pomešan sa rakijom, širi po prostoriji i projavljuje dom. Sipao je sebi rakijicu i gustira s svremena na vreme. Slabo sunce proviruje u kihinju, radijska emisija „Kod dva bela goluba“ upotpunjuje atmosferu, narodna muzika se odlično uklapa u postojeće mirise,  tata pevuši. Gledam ga sa vrata, lepo mi je kad je kod kuće, jer je tu dve sedmice a dve je na terenu. No, i kada je tu radi kao stolar-tapetar, što za nas, što za mušterije. Retko kad se odmara. Došla sam iz škole, velika sam, otprilike srednjoškolka, grlimo se, perem ruke i pomažem mu da završi postavljanje stola, Majka stiže sa posla, Zdravko je isto tu, seda za postavljeni sto, kuća nam je puna do krova…

Deci je jako važno da su roditelji kod kuće, da se zajedno nečega igraju i da se zajedno smeju. Toga se setim svaki put kada vidim neobično razdragane ćerke dok igramo neke igrice ili se dobacujemo loptom na krovu. Poslednjih dana se oboje više igramo sa njima i mislim da ih to drži da izguraju ove dane koji su za njih zaista skoro identični. One vole da se uglavnom igraju same i da im ne smetamo, ali gledanje nekog filma, čitanje priča na srpskom pred spavanje (na engleskom čitaju same), pravljenje nekih rukotvorina – tada vole da smo uključeni. Vole i da podele sa nama kada nešto naprave od plastelina ili papira u boji. Često nas i prekore kada duže sedimo za kompjuterima, učimo ih da kažu kada im nešto smeta.

I danas imam dva časa, šta me posebno raduje, jer barem taj posao nisam prekidala u ovom periodu; za uveče smo planirali da pogledamo neki film, uvek mogu da čitam, Peki da sprema te njegove papire za Odbor i prolazi dan. Ne mnogo drugačiji od prethodnih. Spisak se polako krati, dosta toga uradismo, ponešto smo ostavili i za praznike od 23. decembra pa do našeg Božića, jer smo prelomili da nećemo nikuda. Ovo sam nekao prebrodila, mislim se, a kako ću te dve sedmice, videćemo…

“…poslednji razlog čovekove unutrašnje deformacije nisu nabrojani psihofizički uzroci, već se ona konačno zasniva na slobodnoj odluci.”

Mama Džeki nam donosi nešto namirnica, sedim za kompjuterom satima: najpre čas mađarskog, zatim pripremam sledeću subotu za Školu srpskog jezika. Komuniciram sa koleginicama, sve su jako angažovane, sjajne učiteljice i divne duše, hvala Bogu da nam ih je poslao. 20. novembar je Svetski dan deteta i nameravamo da sa decom govorimo o ljudskim pravima. Setih se prelepe knjige, koju sam 2008. godine imala priliku da promovišem zajedno sa izdavačkom kućom „Jasen“ iz Beograda, koji su ujedno i izdavači. Deklaracija o ljudskim pravima UNa pretočena u prelepe ilustracije kako bi deca razumela. Knjigu nemam, nema je na internetu, rasprodato, pišem Petki da mi pomogne da od Voja dobijem makar neku ilustraciju. Povezanost sa mojim prošlim životom je i dalje toliko jaka, a veliki broj kontakata jako živ, iako se sa mnogima nisam čula barem 5 poslednjih godina. Uskoro mi na mejl, uz reči podrške za Školu i želje za dobro zdravlje moje porodice, stiže pdf knjige. Nesebična loza Stanišića, ganuta sam do suza… Sa nekim ljudima je povezanost, jednostavno, neraskidiva…

Spremam se i za konferenciju za sutra, „Sv. kraljica Jelena Anžujska kao spona između istoka i zapada nekad i sad“. Naša prva konferencija, doduše onlajn, ali su prilike takve. Čitam o čudesnoj kraljici i iznova se divim nesebičnosti i angažovanosti ljudskoj, tj. koliko je čovek sposoban da bude nesebičan a koliko tek neće to da iskusi. Oduševljena sam kad god pomislim na ktitore srednjeg veka i verujem da su to radili kako bi otačastvu svojemu ostavili nešto vredno, ali se uvek pitam da li su o tome racionalno razmišljali ili je to, jednostavno, bilo vaspitanje onog vremena. A šta mi ostavljamo našim pokolenjima danas? Pogled mi skrenu na knjigu koju Petar čita. Možda je vaspitanje koje obiluje pravim vrednostima jedino šta se današnjoj deci i može ostaviti…?

Bolovi u krstima od sedenja su sve jači, vežbe ne pomažu, potrebno je kretanje. Izdržaću još koji dan, hrabrim se. Hajdemo na krov!

Petar farba biblioteku. Kaže, pomalo ljutito, da će sve sam, kao i prethodna dva puta. Dobro, de, ne mešam se. Jako volim kada od starog komada nameštaja postane novi i upotreban i to smo u Kući horgoškoj učinili u svakom delu. Žalost me obuzme kada vidim da se baca nameštaj, a opet se trudim da odolim iskušenju i ne sabiram gomile koječega, šta mi teško ide. No, nedavno, u nameri da bacim dečije pocepane helanke imala sam rezultat pomenutog nastojanja mi pred očima, kada je Vasilisa u dahu uzviknula:

• Ne, nemoj da ih baciš, neću ništa da se baci! Možemo da ih iskoristimo…
• Za krpicu za pejnting, ubacuje se Kira spremno.
• Ili da napravimo nešto za medu! Samo nemoj da bacaš naše stvari pliiiiiiiz!

„Deca gledaju, ne slušaju“. Gde se dede ona knjiga o roditeljstvu, a?

Posle ručka malo odmaram, ostali gledaju film o zmajevima, ne znam više koji deo, čitam tekst naše učiteljice Kristine o bilingvizmu koji ćemo postaviti na sajt SOKCa, gledam gostovanje Petra Božovića u emisiji „Oko“ (na jutjubu, jašta, televiziju ne gledamo i dalje), razmišljam o njegovim rečima ogorčenja usled spoznaje šta se trenutno zbiva na relaciji Srbija-Crna Gora, uveče imam čas, posle časa uobičajeno i dan odeeee…

Najveći utisak svake večeri mi je što sav posao radim od kuće i što mi je to postalo najnormalnije otkako sam na Malti. Korona je to sve samo pojačano „unormalila“, a potreba da budem „gospodar svog vremena” je jača i od želje za boljom zaradom. Ne znam koji posao bi me naterao da izađem iz ove „zone konfora” i vratim se na radno vreme „od – do”. Sećam se da se prvih godina radeći u KASu nisam zapitala ni jedan jedini put da li smo dovoljno plaćeni proporcionalno poslu koji obavljamo; međutim, kada mi je prvi put pala ta misao na pamet, shvatila sam da sam nečim nezadovoljna, što nije nužno morala biti zarada, i da je nešto krenulo lošim putem: u meni ili u samoj organizaciji. Kako godine prolaze čovek tako redefiniše prioritete, a opet je i sklon tome da ide iz jedne u drugu krajnost, samo mi se čini, da to u kasnijem životnom dobu radi sporije… Ne znam, možda grešim, ali evo, pišem, pa ćemo se prisetiti…