Кад год бих ранијих година одлазила из Србије мнго тога би ми недостајало али људи понајвише. Моји људи. Они који су били саставни део мог живота, и пословног и приватног. Након селидбе на Малту схватих да ми поново недостају људи. Исти они са којима сам делила све добро и све лоше. Међутим, полако су се у физичко одсуство једних усељавали други али на другачији начин. Постепено сам почела и сама да се отварам за нова пријатељства, она преко писама, преко кратких порука, преко фотографија. Наравно да ми недостаје кафа са неком од мојих многобројних кума, одлазак у позориште, кафану или на неку добру пројекцију са другарицама, али она радост, кад видим да ми је стигло ново писаније од драге Фрау К. или милог С., просто је неописиво. Тада сачекам прави моменат и са најискренијим усхићењем, уз кафу, одплачем и прочитам та писанија, а онда чекам прави моменат када ће из мене кренути бујица одговора коју ћу послати на далек пут. Чаробно!
Овај део са најдубљом захвалношћу посвећујем разним драгим душама, из разних фаза мог живота, који су ме на најразличитије начине иснпирисали, оплеменили и, свакако, отворили за нова пијатељства. Та искуства се умножавају и желим да их све до једног имам у писаној речи.