Kad god bih ranijih godina odlazila iz Srbije mngo toga bi mi nedostajalo ali ljudi ponajviše. Moji ljudi. Oni koji su bili sastavni deo mog života, i poslovnog i privatnog. Nakon selidbe na Maltu shvatih da mi ponovo nedostaju ljudi. Isti oni sa kojima sam delila sve dobro i sve loše. Međutim, polako su se u fizičko odsustvo jednih useljavali drugi ali na drugačiji način. Postepeno sam počela i sama da se otvaram za nova prijateljstva, ona preko pisama, preko kratkih poruka, preko fotografija. Naravno da mi nedostaje kafa sa nekom od mojih mnogobrojnih kuma, odlazak u pozorište, kafanu ili na neku dobru projekciju sa drugaricama, ali ona radost, kad vidim da mi je stiglo novo pisanije od drage Frau K. ili milog S., prosto je neopisivo. Tada sačekam pravi momenat i sa najiskrenijim ushićenjem, uz kafu, odplačem i pročitam ta pisanija, a onda čekam pravi momenat kada će iz mene krenuti bujica odgovora koju ću poslati na dalek put. Čarobno!
Ovaj deo sa najdubljom zahvalnošću posvećujem raznim dragim dušama, iz raznih faza mog života, koji su me na najrazličitije načine isnpirisali, oplemenili i, svakako, otvorili za nova pijateljstva. Ta iskustva se umnožavaju i želim da ih sve do jednog imam u pisanoj reči.